Грађа за роман ,,Време смрти I“

    ,,Време смрти“ је велики роман зато што се суочио са великим историјским збивањима и од безброј података и изукрштаности историјских равни створио један накнадни, самостални облик који нам оставља могућност избора; ништа нам не стоји на путу да се опредељујемо за објективно историјско проучавање Првог светског рата, али нас исто тако ништа не спречава да се сагласимо са Ћосићевим делом које се разлистало над трајањем и над реалношћу и пружило нам људскију и вредноснију визију једног од судбоносних историјских тренутака у историји српског народа (Гавриловић, 1985:307).

Добрица Ћосић је засновао свој роман на историјској и фиктивној грађи. Оба извора грађе су подједнако коришћена. У историјском роману са великом дистанцом време, простор, догађаји и личности налазе се изван пишчевог искуства па ту и нема искуствене грађе – документарна и имагинарна грађа овде су једини градивни елементи (Величковић, 1994:61).

Роман за своју грађу узима реалне историјске чињенице. У њему постоје аутентични историјски документи и аутентичне историјске личности. Историјско се остварује историјским временом, простором и личностима. Историјско време је блиско, дистанца је мала и живи су поједини учесници описаних догађаја  ( у време када је роман објављен). Простор је познат, а историјске личности су имале велики историјски значај (Пашић, Мишић, Путник, Степановић, Александар Карађорђевић…). Читаоцу ( оном из времена објављивања романа) је историјска прошлост позната из његовог доживљеног или читалачког искуства.

Веродостојности описаних догађаја доприноси документарна грађа. Уношењем имена личности које су стварно постојале, локалитета и докумената остварује се највиши степен документарности.

Документи искоришћени као грађа и сами постају актери романа,  тиме губе обележја суве и хладне дипломатске преписке, или преписке између царева. Ћосић нам је показао да историја и њена документација, у својој безличности, суровости и хладноћи, могу да постану изузетно узбудљив део драме, тако да сувоћа документа преузима на себе улогу живог лика (Гавриловић, 1985:276 и 277):

 

Никола II Виљему II

    Радујем се што си се вратио у Немачку у овом озбиљном тренутку. Молим Те живо да ми помогнеш. Један срамни рат објављен је једном слабом народу. Гнушање је велико у Русији, а и ја учествујем у њему. Ја предвиђам да ускоро нећу више моћи одолевати притисцима који се на мене врше, и да ћу бити принуђен да предузмем мере које ће довести до рата.

    Да би се избегла несрећа европског  рата, ја Те молим, у име нашег старог пријатељства, да учиниш све што Ти буде могуће, да задржиш савезника, да не иде сувише далеко.

                                                                                   Никола (Ћосић, 1984:73)

 

    Документ сам по себи увек садржи одређену чињеницу, реалност; међутим, у Ћосићевом романсијерском поступку, документ није ту само да потврди евентуалну драматичност збивања, већ он сам, тако срећно и чудесно укомпонован у радњу почиње да живи посебним животом, постаје чинилац велике књижевне игре, губећи своја спољашња обележја, и, тиме, значење голе документарности(Гавриловић, 1985:299).

У роману се често доносе депеше војних команди и писма ратника упућена породицама. У току читања романа ова грађа се прихвата као стварносна, мада се не зна да ли је писац измислио ову грађу или је користио стварна писма и депеше. Када писац измишља рукопис, хронику, исповест, писмо користи се фиктивна документарност:

,,Здрав ми буди Деда и ти Оцо. Драган ми се у овом кркљанцу много лепо снашао. Ви не верујете али он је најмирнији коњ у пуку. Толико се уозбиљио за отаџбину и краља као да је трећепозивац.

Јуче у свануће јурнусмо у прву пуцњаву. Сложише пушке једна преко друге па митраљези заравнавају. Црно Деда. Зукће ли зукће. Жив нисам знаш колики је Драган мора да налети на стршљена…“ (Ћосић, 1984:87).

Да је Ћосић користио само историјску грађу онда би Време смрти I био роман-хроника или пука дескрипција збивања и остао би у равни историјске документације. Увођењем фиктивне грађе и уметничким транспоновањем значајних историјских личности роман добија на својој естетској и уметничкој вредности.

    Фиктивна грађа је битан елемент за стварање потпуније слике времена и приказ трагичне судбине народа и појединца. Пошто је историјска основа јако снажна, она захвата и фиктивни ток, па се фиктивни ликови, будући да су окружени историјским збивањима и личностима, прихватају као стварне историјске личности. Фиктивни су ликови, ситуације, дијалози, монолози, али је измишљање у равни стварног и вероватног. Једна од највећих вредности овог романа је у томе што аутор у својој стваралачкој визији, зближавање историје и чињеница, остварује као ново постојање и нову реалност.

Ћосић је успео да уобличи и затвори у романсијерску форму општу историјску драму, учини је живом на начин на који само уметност може, и тако нам открије да је у дубинама самог рата постојало нешто што је условљено разноликим историјским околностима које се не могу објашњавати већ стварати изнова, извући их из бића историје и слободном игром духа претворити у уметничко дело (Гавриловић, 1985:303).

Књижевност има другачија значења него историја: у историјској реалности, један догађај буде па прође; у књижевној реалности, историјски догађај се деси, али књижевно дело као естетска вредност наставља да траје.

Извори

1.Ћосић, Добрица, Време смрти I, БИГЗ, Београд, 1984.

 

Литература

1.Величковић, Станиша, Књижевни процес, Ниш, 1994.

2.Гавриловић, Зоран, Неизвесности, Народна књига, Београд, 1985.

 

Анђела Јовановић  IV/3

 

2 мишљења на „Грађа за роман ,,Време смрти I“

  1. U ovom komentaru zelim da predstavim i opisem odnos izmedju kraljevine Srbije i carske Rusije, na cijem je celu bila dinastija Romanovih.
    Kao sto je poznato, nakon atentata na Franca Ferdinanda Austrougarska je objavila rat Srbiji i ona se za pomoc obratila Rusiji kao jedinom mocnom savezniku. Rusija je, iako nespremna, usla u Veliki rat kao zastitnica Srbije i srpskog naroda. Pomoc je bila kako vojna, tako i ekonomska i humanitarna. Vec na samom pocetka rata Rusija je formirala “Ekspediciju posebne namene“ (EPN). Njen cilj je bio transport vojne opreme, prvenstveno Dunavom, a transport je vrsila ruska mornarica.
    Kako se rat odvijao, Srbija je slabila a i Rusija je bila zestoko uzdrmana unutrasnjim previranjima i sve manjom podrskom caru Nikolaju II. Narod Rusije je ziveo sve losije i od cara je zatrazeno da abdicira, sto je i ucinio i tako prekinuo vladavinu dinastije Romanov koja je trajala jos od 1613. godine. Ipak, pre promene na prestolu, desilo se nesto sto je jos vise ujedinilo narode Srbije i Rusije. Naime, nakon povlacenja srpskih vojnika i civila ka Albaniji i Grckoj, dogovor sa saveznicima je bio da njihovi brodovi sacekaju vojnike i pruze im svu neophodnu pomoc, ali od tog dogovora nije bilo nista. Premijer Nikola Pasic je odmah uputio pismo Nikolaju II koji je ekspresno reagovao i postavio ultimatum saveznicima. To se najvise odnosilo na Italijane i Francuze, kojima je saopsteno da ce Rusija izaci iz saveza i potpisati mir sa Austrougarskom ako se Srbima hitno ne pomogne. To je urodilo plodom i Francuzi su poslali brodove, a Italijani su pustili srpske vojnike na svoju teritoriju.
    Dinastija Romanovih je u Rusiji nakon povlacenja sa prestola dozivela neslavan kraj. Nikolaj II je sa porodicom najpre zatocen, a leta 1918. su svi pogubljeni.
    Pomoc koju smo dobili od Rusije u Velikom ratu nikada ne bi trebalo zaboraviti, i ovim komentarom sam zeleo to i da istaknem.

  2. Период од неколико деценија пре самог почетка Првог светског рата је и период многих атентата на истакнуте политичке личности:
    Познат је атентат на Александра II Романова. Многе организације се нису слагале са његовом политиком. Међу њима се налазила и организација „Народна воља”, чији је комитет донео одлуку о убиству цара. После многих неуспелих покушаја 13. марта 1881. Александар II је убијен у бомбашком нападу који је извршио члан организације Народна воља, Пољак Игнаци Хрињевицки, са ким је блиско сарађивала и јеврејка Гесја Гелфман.
    Још један рус се такође нашао на тапети атентатора:
    Крајем августа су се у Кијеву одржавале велике државне свечаности на којима је био присустан и сам Цар Николај Други. Столипин се вратио са одмора и упутио у Кијев где га је дочекало велико изнанађење када је видео да он као премијер није био предвиђен да буде у поворци са Царем. Чак није добио ни државну кочију него је морао да за себе унајми једну приватну. Сам је и приметио да је био сувишан у том тренутку у Кијеву, и да се његова безбедност самим тим и угрозила.1.септембра је у кијевском позоришту, приказивана опера на којој је поред премијера био присутан и сам Цар. На паузи после другог чина, атентатор не-руског порекла Димитрије Богров, сарадник тајне полиције, је дошао у близину Столипина и из саме близине пуцао два пута у премијера. Колика је оданост Столипина Цару била види се и из тога да се премијер иако рањен окренуо у правцу Царске ложе и крстећи благосиљао Цара.Након 5 дана, 5. септембра, Петар Аркадијевич Столипин је умро у Кијевској болници. По сопственој жељи, коју је крајем свог живота нон-стоп понављао, јер је знао да ће мученички пострадати, требао је да се сахрани у месту где и заврши овоземаљски живот. На дан смрти у Кијевској болници посетио га је Цар Николај други, клекнуо поред његовог мртвог тела дуго се молио и изговорио: „Извини“.
    Међутим по мом мишљењу најзанимљивији атентат јесте управо на Елизабету Баварску, жену Франца Јозефа I :
    Млади анархиста Луиђи Лучени убо је царицу оштром турпијом 10. септембра 1898. на обали Женевског језера. Она испрва није била свесна озбиљности напада јер јој је стезник спречавао крварење. Умрла је истог дана.
    Овај догађај није изазвао никакав међународни скандал а камоли рат, као што је изазвало убиство, не тако омиљеног, Франца Фердинанда и било критични тренутак за избијање Великог рата. Такође се трба напоменути да су одређени племићи на двору у Бечу отворено славили након саопштења да је Фердинанд убијен.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>