Verbascum floccosum и Gentiana verna у роману Српска трилогија Стевана Јаковљевића

У трећој књизи романа Српска трилогија Стеван Јаковљевић, описујући гробље на Добром Пољу, помиње две биљке: verbascum floccosum и gentiana verna. Оне су ендемске врсте на планини Ниџе на којој се налази Кајмакчалан, место где су се водиле битке 1916. и 1918. године. Писац је, као да је знао колики ће генерацијски заборав наићи, овим биљкама доделио улогу посетилаца и чувара српских гробова. Испод кореновог система ових биљака леже многи безимени јунаци Кајмакчалана. Од пролећа до првих снегова оне својим цветом чувају њихове сени и ту су, и када више писца нема међу нама, када су се последњи Солунци придружили својим изгинулим саборцима. Мојој генерацији остају приче и сећања. Ово је прилог ближем упознавању ових биљака. Стеван Јаковљевић је био врстан ботаничар и сигурно је и кроз ово дело хтео да покаже да и биљке у рату и миру имају своју улогу.

Verbascum flocosum- Дивизма (волов реп, лопен)

ОПШТИ ПОДАЦИ
Двогодишња зељаста биљка, која расте по сувим, сунчаним, песковитим, плитким, неплодним земљиштима- напуштеним каменоломима, рушевинама, крчевинама, поред путева. Расте као коров. Стока је не пасе. У првој години образује розету од крупног лишћа на површини земље, а следећег лета израсте вретенаста биљка висока до два метра. Цвета преко целог лета.
ИЗГЛЕД
Велики, дугуљасти листови су на пепељастосивој, усправној стабљици. Цвасти су задебљале, окићене многобројним, крупним, жутим цветовима. Круница је подељена на пет неједнаких делова и при дну издужена у кратку цев са јајастим листићима. Споља су обрасли беличастим длачицама. Прашници су прирасли на круницу. Свеже цвеће нема, а осушено има, пријатан мирис, сличан меду.

БЕРБА
Треба је брати по сувом и сунчаном времену. Цветови дивизме се беру редом како се расцветавају. Треба их брзо осушити и заштитити од светла и влаге. Листови се сакупљају у јесен и суше на сувом, затамљеном, промајном простору. Цвет се бере преко целог лета и дела јесени, све док дивизма цвета.

КУЛИНАРСТВО
Припремање чајних напитака.

МЕДИЦИНА
Цветови су изванредно средство против поремећаја свих дисајних органа. Препоручују се против прехладе, ангине, бронхитиса, упале плућа, астме, нервозе, дрхтања и депресије.

Извор: ,,Свет биља и трава“ , Др Недељко Јокић и Валентина Јокић проф.

divizma

Gentiana verna 

Пролећни енцијан

Запањујуће плаве цветове калуђерка је тешко не препознати, али када нису у цвату биљке се могу ипак одредити по бледим јабуказеленим наспрамним листовима који имају кожасту структуру и изражени савијутак око централне жиле. У условима када је вегетација угрожена испашом листови се појављују у виду компактних “розета“. То су ретке врсте, ограничене на кречњачке пашњаке и кречњачке наносе у Северним Пенинима и око Голдвеј теснаца у Западној Ирској. Калуђерак је стављен на LC листу (најмања брига ) у Великој Британији, али се у Енглеској води као рањива (VU листа) услед скорашњег опадања.

Препознавање

Биљке у цвату калуђерка одређујемо непогрешиво, али то је ретко, стога је потребно да сакупљачи знају вегетативни карактер биљке. Изразито бледи, јабуказелени листови стварају се у наспрамним паровима, смењујући се под правим углом. Немају петељку, имају прилично дебелу кожасту текстуру, без очевидне ожиљености, осим израженог савијутка око централне жиле и без трагова савијања и зупчања.

Млади листови су овални, али како сазревају развијају тупозашиљене или чак ромбоидне облике. На попасеном  бусену сабијени чворићи резултирају у компактним розетама, иако се оне издужују на вишим пашњацима. Изданци се обично појављују у расутим групама или кластерима.

Сличне врсте

Мале розете калуђерка могу бити грешком замењене са многобројним сличним врстама, укључујуци и Prunella vulgaris (црњевац) и Bellis perennis (красуљак), који имају сличну бледу боју у бусену. Ближе посматрање брзо ће открити потпуно одсуство зупчања и дебеле текстуре.

Gentianella amarella (горки енцијан) и Gentianella campestris (ливадски енцијан) имају тамније зашиљеније листове.

Географска распрострањеност врсте

У Енглеској калуђерак је сведен на веома ограничену област (13х18км) са средиштем на горњим долинама реке Тис у Северним Пенинима. У Ирској је нарочито изобилна на кречњачкој подлози области Бурен у грофовији Клер. Њен висински домет је од 400м до 750м (Микл Фел,планина у Пенинима) у Енглеској и од нивоа мора до 300м у Ирској. У Швајцарским Алпима се пење на преко 3500м.

Калуђерак је Арктичко-планинска врста, широко распоређена читавим побрђем централне и јужне Европе од североистока Шпаније  и Марока источно према Кавказу и планинама централне Азије (Алтај и Северна Монголија, па источно до Бајкалског језера). Такође се појављује између четрдесет трећег и шездесет другог степена северно у Арктичкој Русији, укључујући и Канинско полуострво и острво Колгујев.

Ова екстремна раздвојеност наговештава да је калуђерак могао бити присутан у Скандинавији пре врхунца последњег леденог доба,пре отприлике двадесет пет хиљада година (Елкингтон, 1963). Морфолошки, Ирске популације се разликују од Тисдејлске, које су много блискије онима на континенту (Е. 1972).

Претње

Слаба испаша у пролеће може створити нову претњу калуђерку тиме што смањује количине светлости развијеним биљкама и нишама за младице. Јака испаша представља још озбиљнију претњу, конкретно штету на ризомима коју проузрокују зечије рупе и комадање. Такође, повећана биомаса рогоза у поплављеним стаништима проузрокованим променама у типовима и периодима испаше говеда чини да се калуђерак угрожава макар у неким инстанцама (Џерам 2011.).

Станиште

У Британији калуђерак је веома ретка биљка кречњачких пашњака и кречњачких наноса целом ширином свог распона, и сталних кречних дина на западу Ирске (Елкингтон 1963). У самом срцу свог распона на Пенинима повезана је са пашњацимa NVC CG9d Sesleria albicans-Galium sterneri, и са подзаједницом Carex capillaris-Kobresia simpliciuscula  преко „шећерно-кречњачке“ рендзине GC10b Festuca ovina-Agrostis capillaris-Thymus praecox, пашњацима Carex pulicaris-Carex panicea подзаједнице , са дубљим каменитим глинама богатим кречњаком или M10b Carex dioica- Pingnicula vulgaris блатом, Brizamedia-Primula farinose подзаједницом блатом,или шашом богатом CG10b на бујичним странама и вододеринама где избегава највлажније делове.

На изолованијим брдима Северних Пенина може се наћи или на CG9e Saxifraga hypnoides-Cochlea на Алпима подзаједницом,или на сувљим облицима CG10b где појасеви руде кречњака избијају на површину у оквиру Lunutar тресетног покривача. У овим областима је (или је некада била) предвидљива у свом појављивању. Ретко, насељава секундарне површине као што су каменоломи, и на Видибенк Фелу може се чак пронаћи да расте испод вреса, као у Бурену у Западној Ирској, где се такође може наћи на кречњачким голетима на CG g пашњацима.

Екологија

Калуђерак је мала, вишегодишња, зимзелена биљка са привременим розетама, на крајевима дугих подземних стабљика налик на гранчице, уопштено описиваних као ризоми (Поланд и Клемент 2009.) или столони (Тејлор 2002). Групне розете су често посебно бројне и мале у ситуацијама јаке испаше осликавајући то како ефекат „потраћивања“ испашом подстичући стварање гранчица на подземним стабљикама; бочни пупољци су понекад видљиви кроз сламу на високим пашњацима.

Тејлор (2002.) истиче да ово веома отежава процењивање броја биљака које се генетски разликују, мада у многим узастопним популацијама, груписање изданака снажно наговештава присуство бројних генетки. Има знатних варијација у величини листа код популације на већим висинама у Европи, које теже да имају краће, шире розете- листове од оних са нижих висина (Елкингтон, 1972.).

Иако је дуговечност биљке непозната, Бредшо (1985.) је показао да на Видибенк Фелу, отприлике трећина розета буде замењена сваке године. Биљке пресађене са тог места опстану само осам година у култивацији, могуће због тога што веће производње цветова и семена у култивацији исцрпљује резерве биљке много брже него што би се то догађало под испашом у дивљини ( Кренстон и Валентајн, 1983.).

Засебни цветови се међусобно уклапају, али изгледа да се не догађа спонтано самопојављивање. Цветање се генерално обавља од касног априла до маја и цветови су углавном опрашивани преко пчела које сакупљају нектар у основи крунице, често прогризајући кроз основу чашице и крунице (Елкингтон, 1963.). Након цветања, петељке се издужују до петнаест центиметара и капсуле сазревају у јуну и јулу, када се семе истреса из њих и распршује на кратке раздљине.

Семе способно за живот се ствара сваке године, али се чини високо варијабилно са просечним бројем од око сто десет  до око четристо по капсули ( Елкингтон 1963., Кренстон и Валентајн 1983.). Међутим, репродукција на неким подручјима у Тисдејлу се чини углавном вегетативна услед паше цветова и капсула; дистиктивне биљке израсле из семена, са својим великим котиледонима се само веома ретко виђају.

Oчување

У скорашњим деценијама јака испаша је потиснула цветање и давање плодова у већим популацијама на Северним Пенинима, али присуство ове биљке високог профила је обично изазивало реакцију очувања, у смислу смањења пролећне испаше где је то било могуће или ограђивање у ситуацијама удаљености. Ова реакција је нагласила биљкин избор широког природног станишта да би произвела огроман распон савремених контекста за калуђерак, од затворених травњака, и кратких, као и високих и сламнатих, до суво/мокро отворених вегетација са голим супстратом, природним, као и оним који прави човек. Може се много више научити из систематског проучавања и прегледа ових разноликих ситуација о одговору пролећног енцијана на конзервативне методе очувања.

Gentania verna

                                                                Наташа Јовановић II6

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>