Болести у Првом светском рату

Никола Марков

Шеста београдска гимназија

 

Кроз историју записани су многи примери епидемија које су погодиле човечанство. Појаве болести су увек биле уско везане са ратовима, гладним годинама и нехигијенски условима живота. Једна таква епидемија задесила је и српски народ у Првом светском рату. У јесен 1914. године у редовима српске војске појављују се поједини случајеви пегавог тифуса. Међутим, почетком децембра 1914. Године, после офанзиве на Колубари и Сомбору, српска војска заробила је између 45 000 и 60 000 аусторуграских војника и 3 000 рањеника и болесника од ,,пегавца”. Убрзо затим почиње да се јавља пегави тифус. Долазак зиме и непрестано кретање војника ишло је у прилог разбуктавању епидемије. Прво и најгоре жариште било је у Ваљеву. У том тренутку у Србији је врло мало лекара и медицинског особља. Такође, слабо познавање пегавог тифуса допринели су да почетком 1915. године епидемија достигне застрашујуће размере, а град Ваљево постане град ,,смрти”.

Етиологија и епидемиологија

пегавог тифуса

Хипократ је први употребио реч ,,тифус” која води порекло од грчке речи typhos, што значи димљиво и магловито. Он је ову реч узео да означи стање болесника коју су имали пегави тифус. Много касније откривен је узрочник пегавог тифуса и начин ширења заразе.

Узрочник ове болести је Rickettsia prowazeki. То је грам негативна бактерија која се размножава само у живим ћелијама домаћина и то у ендотелу капилара човека. Она се дели директном деобом. Релативно је отпорна у спољашњој средини, убија је температура од 70°C и осетљива је на дејство антисептика. Ова бактерија се преноси са човека на човека подсредством човечије ваши. Ваш се зарази сисајући крв инфицираног човека. Бела ваш је величине 3-4mm, живи у шавовима рубља и одеће где женка полаже јаја, која се чврсто залепе за тканину. Заражена ваш преноси рикеција фецесом, а не уједом. Када ваш уједе то изазива свраб а човек чешањем утрља фецес са рикецијом под кожу. Кроз ендотел рикеција доспевау крвоток, а кроз крвоток до свих органа. На крвинм судовима она изазива крактеристичне промене стварајући ,,манжетне” односно, тифусне грануломе. Затим долази до стварања тромба и пуцања крвног суда. Ове промене се дешавају у свим органима па и у мозгу. То доводи до тифусног стања, који је најважнији симптом пегавог тифуса. Због промене на капиларима може доћи до оспа. Инкубација пегавог тифуса је од 10 до 14 дана. По речима доктора Антића, инкубација пегавца, током епидемије 1914/1915. године у Србији варирала од је од 5 до14 дана.

Пегави тифус је пролазио кроз три стадијума: инвазивни, који је трајао до 5 дана, тифозни, који је трајао до 10 дана, и стадијум опоравка, који је трајао до 30 дана.

Инвазивни стадијум је почињао нагло са главобољом, муком и малаксалошћу. Већ после 5 до 8 сати јавља се повишена температура која иде до 40°С. После 3 до 5 дана долазило је до појачавања симптома и појаве тифозног стања. За време епидемије болесници у тифозном стању најчешће су били летаргични, инертни, скоро коматозни и често су бунцали. У тифозном стању долазило је до погоршања кардиоваскуларних симптома, уз развој повишеног крвног притсика и тахикардије. Болесник је ретко повраћао, али су описипација и неконтролисано мокрење били уобичајени. Јетра и слезина су биле видљиво увећане. Појава жутице је ретка, али код трбушног тифуса се често јављала. Оспа у виду розе пега се јављала по стомаку и грудном кошу и предњој страни рамена. Ове пеге су на додир нестајале и јављале се између 4. и 6. дана од почетка болести. Оне су биле један од најважнијих дијагностичких знакова пегавца. Болесници су повремено били агресивни према особама у околини. У делиријуму су пацијенти често покушавали да побегну или чак да изврше самоубиство. Доктор Антић је записао да су неки школовани људи у стању делиријума често бунцали на неком страном језику или певали оперске арије, такође на страном језику. Код тешких облика пегавог тифуса, пацијенти нису одговарали на терапију и њихово стање свести се није поправљало већ је долазило до све дубље коме. У периоду опоравка болесници су се брзо опорављали, имали бистар ум и бољи апетит. Устајали су из постеље 7 до 8 дана после нестанка високих температура. Након две недеље нису више били заражени и могли су се отпустити из болнице. Због преоптерећености болница пацијенти су и раније отпуштани из болнице што је додатно допринело ширењу епидемије. После прележаног пегавог тифуса, пацијент стиче трајни имунитет.. Велики проблем у току епидемије је било постављање дијагнозе у раној фази и раздвајање пегавог и повратног тифуса (rekurensa). Ово није било могуће јер у то време у Србији није било таквих лабораторија.

Лечење пегавог тифуса се не може замислити без примене антибиотика и аналгетика. Затим, потребно је пацијентима надокнадити течност и давати им витамине. Исхрана треба да буде појачана у виду укусне и лако свраљиве хране. Међутим, овакву терапију 1914/15. год у Србији није било могуће спровести. Смртност се кретала од 20% па до 60%. За мање од шест месеци умрло је преко 150 000 људи од пегавца. Утом тренутку је било врло мало лекара у Србији и непознавање епидемиологије су били основни разлози за појаву епидемије оваквих размера.

Сузбијање епидемијe

У таквој катастрофалној епидемиолошкој ситуацији српска Влада се обратила за помоћ 9. 2. 1915. Министарству спољних послова Енглеске. У једној мисији од 100 лекара пуковник WIlliam Hunter је формирао екипу од 25 чланова за сузбијање епидемије. Пуковник Hunter је сагледао ситуацију у Србији и донео закључак да треба радити више на спречавању ширења болести, а мање на лечењу. Британска војно-санитарна мисија је 8. марта 1915. године српској влади предложила следеће мере:

1. Обавезна пријава, изолација и депедикулација у болницама;

2. У градовима и селима систем пријаве вршити преко домаћина;

3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини.

4. Смештај оболелих у болнице где је то могуће;

5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;

6. Јавност обавестити плакатима и новинама;

7. Снабдевање дезинфицијенсима и уређајима за дезинфекцију од стране власти;

8. Формирање јавних дезинфекционих станица

9. Формирање новоимпровизованих парних „barrel disinfector“, које је пронашао ппук. др Stammers, тако прости, тако јефтини и тако лаки да се могу израдити у сваком броју и у сваком селу, чак и у сваком домаћинству у земљи“.

Од свих мера за сузбијање пегавца две ствари су биле пресудне а то су ,,српско буре” и забрана цивилних посета болесницима и рањеницима. Српско буре је предлжио др мајор Stammers и оно је вршило депедикулацију воденом паром. Број оболелих који је до тада износио 1 000 и 2 500 оболелих дневно, већ после 14 дана примене ,,српског бурета” редукован је на половину. После месец дана је пао на 230 оболелих дневно.
bolesti_1
Слика 1 – Дезинфекциони возови

bolesti_2Слика 2 – припрема војника за купање
bolesti_3Слика 3 – Вагони – купатила
bolesti_4Слика 4 – повратак војника са купања

Може се такође сматрати да је епидемија пегавог тифуса у Србији представља пример нехотичног бактериолошког рата.

После априла 1915. године Србија је била слободна од епидемије пегавца. У Србији је одтифуса оболело око 600 000 људи и умрло их је око 135 000, а од тога око 30 000 војника. Амерички новинар Џон Рид који је био сведок револуције у Мексику, Шпанији и Октобарске револуције, обилазећи Србију у време епидемије, написао је ,, …Ако је Србија земља смрти, Ваљево је њена престоница”. У Ваљеву је умрло 26 лекара, од тога 21 домаћи и 5 страних лекара. Ваљевска болница је велики историјски пример хуманости и човекољубља.

Тетанус и гангрена

Ратне ране су често отворене и обухватају дубоко ткиво. Карактеристика ових рана је да самом повредом долази до инфекције са више врста бактерија. Најчешћи узрочници су клостридије које изазивају гасну гангрену и тетанус. Ова обољења могу брзо довести до смртног исхода, а само брза дијагностика и лечење могу спасити живот пацијента. Међу нашом војском је било пуно прострелне и отворених рана. Због општег лошег хигијенског-санитетског стања у болницама и недостатка антибиотика, једини лек код гасне гангрене је био радикална ампутација екстремитета.

У Србији је крајем 1914. године, када нас је задесила страшна епидемија тифуса, била слабо развијена превентивна служба и имали смо само шест специјалиста из области бактериологије и хигијене. Утисак о величини и тежини епидемије можемо стећи на основу бележака др Симе Карановића, бележака лекара и ретко сачуваних болничких протокола. Због недостатка бактериолшких лабораторија било је тешко разликовати трбушни од повратног и пегавог тифуса. Ове болести је било тешко разликовати и зато се не зна тачан број оболелих од појединих врста тифуса, већ се тај број приписује пегавом тифусу.

Дизентерија је била присутна међу војницима током целог рата, али се не зна тачан број умрлих од ње.

Узимајућу у обзир све катастрофалне околности у којима се напочетку Првог светског рата затекао српски санитет и тадашњи лекари, њихова пожртвованост и несебичност у борби са непознатим су пример надљудске храбрости и хуманости. Такође, морамо одати част и признање српском војнику за његову храброст како на бојишту, тако и у постељи где се борио са тешким болестима у нељудским условима.

 

Литература

  1. Радован Чеканац, Јован Младеновић, Драган Микић, Александар Недок, Бранислав Поповић: Историјиски осврт на епидемију пегавца 1914-1915. године у Србији;
  2. Војна епидемиологија. III издање. Уредници: Бирташевић Б, Ђорђевић Д, Арсић Б и сар. Савезни секретаријат за народну oдбрану, Београд 1989.
  3. Вукшић Љ, Морељ М, Арсић Б, Николић Б.: „Заразне болести у ратовима“, У Основи војне епидемиологије. Издавач: Државни секретаријат за народну одбрану, Санитетска управа, Београд 1966; 28–59.
  4. Snyder J: „Rikecije Pegavca“ U Virusne i rikecijske infekcije čoveka. Urednik: Horsfall F, Tamm I. Izdavač, Vuk Karadžić, Beograd 1970, 736–60.
  5. Станојевић В. Епидемија пегавца у српској војсци 1914/15. Војносанит Прегл 1958; 15 (7–8): 592–93.
  6. Микробиологија за трећи разред усмереног образовања здравствене струке; др Олга Бергер-Јекић, др Мирослава Јанковић, др Милош Јовановић, др Миодраг Лукић, др Љубиша Марковић, Београд 1987.

 

Слике преузете из:

Историјиски осврт на епидемију пегавца 1914-1915. године у Србији; Радован Чеканац, Јован Младеновић, Драган Микић, Александар Недок, Бранислав Поповић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>