Ерих Марија Ремарк На западу ништа ново, Минерва, Београд 1977.

Одабрани цитати

„Ова књига није ни оптужба ни исповест. Она само покушава да обавести о једној генерацији која је ратом разорена – мада је избегла његове гранате.“

- Челична омладина. Омладина! Сваки од нас нема више од двадесет година. Али млади? Омладина? Давно је то прошло. Ми смо стари људи. (стр. 37)

-   … је рекао да смо стајали баш на прагу живљења. Тако му некако и дође. Још нисмо били пустили жиле. Рат нас је спрао. За оне друге, старије, он је прекид, они могу да мисле и даље од њега. А нас је захватио, и не знамо како ће се ово свршити. Засад знамо само то да смо нарочитим и болним начином огрубели, мада се сада често чак и не растужимо. (стр. 38)

- Ја вам кажем,највећа је гадост што животиње учествују у рату. (стр. 66)

-  У праву је. Ми нисмо више омладина. Ми више не желимо да освајамо свет. Бежимо од самих себе. Од својих живота. Имали смо осамнаест година и почели да волимо и свет и живот, а морали смо да пуцамо на то. Прва граната погодила је наше срце. Ми смо одвојени од рада, стремљења, напретка. Ми више не верујемо у то; ми у рат верујемо. (стр.80/1)

- Ноћас је пуштен гас. Очекујемо напад, и лежимо приправни, с маском, спремни да је здеремо чим се прва сенка појави. (стр. 91)

- Чак и кад би нам повратили тај предео наше младости, ми бисмо једва знали шта ћемо с њиме. Нежне и тајне силе које су нас везивале за њега, не могу васкрснусти. Ми бисмо били у њему, кретали се по њему, сећали се и волели га, и поглед на њега узбудио би нас. Али то би било као кад се замислимо пред фотографијом мртвог друга; ту су његове црте, ту је његово лице, па и дани с њиме проведени добијају варљиву живост у нашем сећању – али то није он….Ми смо напуштени као деца, а искусни као стрци, сурови смо и тужни и површни – држим да смо изгубљени. (стр. 102)

-  Пролазе ли недеље – месеци – године? Само дани. На безбројним лицима самртника видимо да време пролази мимо нас, сипамо храну у себе, трчимо, бацамо, пуцамо, убијамо, расуто лежимо, слаби смо и жути и држи нас само то што има још слабијих, још беспомоћнијих, који исколачених очију гледају у нас као у богове који понекад могу да умакну смрти (стр. 109)

-  Одједном се у мени диже страшно осећање отуђености. Не налазим пут натраг, измучен сам. Ма колико да молим и напрежем се, ништа се не повраћа, седим равнодушан и тужан, као осуђеник, а прошлост се одвраћа од мене. Уједно се и бојим да је превише призивам, јер не знам шта би све могло да се деси. Војник сам, морам се тога држати. (стр. 133)

- Отвори се један светлосни падобран. Терен је као слеђен пред бледом светлошћу. Малопре су у рову причалинда су пред нама црнци. То је непријатно, слабо се виде, а и врло су спретни у патроли. (стр.154)

- Нисам више у тами осамљен дрхтави делић живота – ја припадам њима, а они мени, сви ми имамо исти страх и једнак живот, ми смо једноставно и мучно повезани. Хтео бих да лице своје заријем у њих, у те гласове, у тих неколико речи које ме спасоше и које ће ме подржати. (стр. 156)

- Отегло се ћутање. Ја говорим, морам да говорим, обратим му се и кажем. – Друже, нисам хтео да те убијем. Кад би ти овако још једном ускочио, не бих то урадио ако би и ти био разуман. Али раније си ми био само једна помисао, једна комбинација, која је у мом мозгу постојала и моју одлуку изазвала – ту комбинацију сам убио. Тек сада видим да си ти човек као и ја. Мислио сам на твоју бомбу, твој бајонет, твоје оружје – сада видим твоју жену и твоје лице и нашу заједничку судбину. Опрости ми, друже! Увек прекасно видимо. Зашто нам стално не говоре да сте ви тако јадни пси као и ми, да ваше мајке страхују као и наше, и да имамо исти страх од смрти и исто умирање и исти бол. Опрости ми, друже – откуд си могао ти да ми будеш непријатељ. Ако одбацимо ово оружје и ово одело, могао би да будеш мој брат… Узми од мене двадесет година , друже, и устани – узми и више, јер ја не знам шта ћу с њима. (стр. 162)

- Човек не може да схвати да на тако искиданим телима још постоје људска лица у којима се наставља свакидашњи живот. И уз то, још, ово је само једна једина  болница, само једна једина амбуланта, а има их на стотине хиљада у Немачкој, стотине хиљада у Француској, стотине хиљда у Русији. Како је бесмислено све што је икад написано, урађено, смишљено, када је овако шта могуће! Мора да је све лажно, када култура хиљада година није могла да спречи чак ни то да се ови потоци крви проливају, да ове тамнице патњи хиљадама постоје. Тек болница показује шта је рат. (стр.186/7)

-Ја сам млад, имам двадесет година, али од живота не познајем ништа друго до само очајање, смрт, страх и сплет најбесмисленије површности са понором патњи. Видим да народе натерују једне против других, и да се ови ћутке, у незнању, глупо, послушно, недужно убијају. Видим да најпаметније главе света проналазе оружје и пароле, да би све то стварали још рафинованије и дуготрајније. А заједно са мном виде то сви  људи мојих година, и овде и преко, у целом свету, цела моја генерација то преживљава. Шта ће да раде наши очеви када се једног дана појавимо и пред њих станемо па затражимо да положе рачун? Шта очекују од нас кад дође време у ком неће бити рата? Годинама је убијање било наше занимање – то је био наш први позив у животу. Наше знање о животу ограничава се на смрт. Шта има после тога још да се деси? Шта да буде од нас? ( стр. 187)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>