Српска трилогија 3

С. Јаковљевић, Српска трилогија 3, Капије Слободе, Невен, Београд 2007.

Одабрани цитати

- Националисти, идеалисти, убојице, фантасти, људи који би на миг старешине, ако затреба, заклали рођенога брата. Било је ту бивших комита, који су за време турског режима штитили наш живаљ  огњем и мачем од крвожедних турских јаничара и Арнаута. Имало је доста граничара. То су они који су за време мира као будни и опрезни стажари даноноћно чували нашу границу. Њихов поглед и слух развијен је као у дивљачи. Било је Хрвата, Босанаца, Војвођана који су дошли из белога света, да положе свесно живот за своју земљу. Сви ти људи, ступајући у добровољачки одред, знли су да су они унапред жртвовани. Док смо били у земљи, звали су нас Четнички одред или комите. Овде на Солуну називају нас Добровољачки, или Вуков одред. (стр. 6)

- На ужас наш, видик пред нама поче да се губи. Од врха кајмакчалана спуштала се као авет густа магла. Сунце замрачи, тешки облаци нас обавише и утонусмо у потпуну таму и мрак. Није се видело ни два корака. „Пуцај!“… „Не пуцај!“ Чују се узвици. „Напред, напред!“ Неке силуете промичу. Одјекују пуцњи. „Не на мене“. Грр-у! Разлежу се експлозије од бомби… (стр. 31)

- Неко од вас рече да се Кајмакчалан може поредити са аждајом која има две главе. Е, лепо. Слушајте. Дринска дивизија водила је борбу са том ненаситом и страшном аждајом, која је претила да помори цео Солунски фронт, равно седамнаест дана. Она се ту сломила… Али је ипак успела да ту аждају прилепи за земљу, и да јој спута ноге и реп. Међутим, Дринска дивизија није имала снаге да јој дотуче и оне две главе. Онда сте пристигли вас двојица. Мислим на четнички одред и седми пук. Док су Дринци држали аждајине ноге и реп, ви сте кидисали на оне главе, из којих је сада сукљао још жешћи пламени бес… Седми пук, уз припомоћ четника, освојио је врх Кајмакчалана, и тиме дотукао једну главу. Четници, уз помоћ трупа са Старковог Гроба, сломли су Бугаре на Сивој Стени и претукли аждаји и другу главу… (стр. 50/1)

- Одједном на целом фронту код пешадије завладало затишје, као да су војници прећутно углавили примирје. Хиљадама људи, на обема странама, мислило је данас на великога човека, за кога се прича да се жртвовао за човечанство. Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса. Увек на пољу, у рупчагама, или у земуницама…. На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци. Немају оружја… Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад се измешали… (стр. 104/5)

- А… они су цвећке позадине. Забушанти. Срећом, те њихов број није велики… Ни онима из четврте групе није рат толико мио. Али је у њима  развијена савест, и у душама својим носе светињу домаћег огњишта… Међутим, у забушантску групу долазе они способни , који сада маневрују по француској, Италији, Швајцарској. Њима ништа није свето. Ни окупирана отаџбина, ни поробљена породица. Они немају ни части, ни поноса, ни савести… (стр.138)

- Сад је април осамнаесте. Руси закључили мир. Немци згужвали Румуне у Црно море. Централне силе шире се сада од Балтика до Палестине. На француском фронту се забарикадирали као ово ми овде, па ни тамо, нит овамо. Читам данас у новинама изјаву неког из позадине: „Са нама су Американци. Ми смо у стању да водимо рат још три ходине“. (стр. 165)

- Трице и кучине! Керенски… неки Духоњин, све бесмислице. Људи се туку као неке будале… А за кога, за шта, кад за све има места под божијим сунцем, и кад сваки човек може да нађе своју Арлету… Посматрао сам на Крфу како се екипе Француза и Енглеза туку на рагбију као стока. Па лепо… Нека се у свакој држави пријави добровољно њих хиљаду, па нека вуку клипка, нека играју рагби, најзад, мајчина им, нека се кољу кад су луди, и ко победи, нек носи паре. Нашто цео народ стављати под нож за … не знам чији рачун! (стр. 262)

- Као да се проломи ваздух. Пришли смо дурбинима. Стотинама сурих лоптица окитило је врхове Доброг Поља. Пристизале су нове. Онда гранате ринуше у земљу, позади ровова, посред заклона, међу препречн средства… Земља као да поче да кључа. Читаво комађе одлетело је у висину, жице су разношене као паучаста мрежа, и над Добрим Пољем иуви се облак дима и прашине, као да горе цистерне петролеума. Повремено суне пламен од разорних граната рововских топова или се види како ришкају по рововима гранате брдских оруђа, као бодежи шиваћих машина. Онда запарају земљу тешке хаубице, и брдо се из основе тресе… Експлозије се стапају у једноставан заглушен прасак, као да грме стотинама громова. Кота је утонула у таму пакла, а челик рије, прашти бесомучно, урла без мере, без краја. (стр.289)

- И као кад бујица пробије брану, тако и пукови српски похрлише кроз продор и , у херојском налету рушећи препреке, преко таласа крви, уђоше у своју земљу… (стр. 291)

- (1936) Француско гробље…. И Немци имају овде своје гробље… А где је гробље наших војника? … Цела земља. Планине, јаруге, врзине. Где је ко пао, ту је и сахрањен. Кроз неколико векова размилеће се археолози да истражују те гробове. За данашњу генерацију они не представљају никакву вредност.(стр. 298)

- Видите шта расте крај друма: Verbascum flocosum. А и та пирамидална дивизма, са широким сребрнастобелим листовима, подсећа на успаване, укочене силуете војника (299)

- Gentiana verna… Gentiana…Народ је назива: заспанка. Нежна биљка која има затвореноплав цвет… Расте самоникло овде, међу мртвима, када се већ људи нису сетили да им оките гробове… (стр. 307)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>