Српска трилогија 2

С. Јаковљевић, Српска трилогија 2, Под крстом, Невен, Београд 2007.

Одабрани цитати

- И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах. На постору од једног километра падао је челик праисконским бесом, уз грмљавину, ријући сваку стопу земље. Слаби заклони летели су у ваздзх. Делови људског тела разацивани су на све стране. Од заглушне хуке, рике и ломљаве није се чуо ни јаук рањеника. Живи су занемели од ужаса, прибијени уз земљу. Свакога часа захваљивали су Богу на мислости што им је подарио још који секунд живота. Над разбојиштем се разастрла магла од дима и прашине, кроз коју се видео повремени блесак топова. (стр. 5)

- Иако непријатеља нисмо често видели, осетили смо јасно да се за нама ваља нешто велико и гломазнао. Тешка артиљерија рила је земљу вулканско снагом, и пред несхватљивом навалом челика прскали су наши разређени редови као сапунски мехур. Повремено би беснуо у грудима расни инат. Неки веле – јунаштво. Напрегнутих нерава и стиснутих вилица, у вихору граната, гинули су пешаци, очекујући непријатељску пешадију. „Да се бар њој осветимо“ – говорили су наши пешаци. (стр. 11)

- У земљи је горело. Натчовечанском снагом бранио је народ сваки педаљ своје земље од много надмоћнијег непријатеља. Али природа је подарила људима само један живот, а свакога часа хиљаде су остајале на бојним пољима. Помоћи ни са које стране. Од мора, преко Дрине низ Саву, онда покрај Тимока, далеко на југ, све до македонских планина, грмели су топови, прштале пушке, циктали митраљези и грувале бомбе. У тој ватреној клопци, јурила је нејач на све стране тражећи спаса… Као да је заборављен од Бога, а напуштен од пријатеља, препуштен својој судбини, стењао је народ под силним замахом. (стр. 24)

- Краљ се замисли један тренутак, онда се усправи, погледа око себе, па проговори: Јунаци, браћо… Тешка времена су настала за нашу земљу. Непријатељ је навалио са свих страна да пороби нашу лепу отаџбину. Привремено је заузео један део наше земље, али име Србиново никад неће уништити. Ви сте достојни синови ваших прадедова и досад сте служили верно краља и отаџбину… Ми вам одајемо хвалу, а и будућа поколеља биће вам захвална за све жртве… Јунаци… Не клоните духом… Наша је земља преживљавала и теже часове, па је милошћу божјом и храброшћу својих синова излазила наново на видик, светла и чиста образа. Јунаци… Упните своје снаге, да се одупремо непријатељу још мало… Још само, јер нам савезничка помоћ стиже и за који дан ми ћемо заједничким напорима савладати непријатеља. (стр. 27)

- Косово поље… Сузама је заливено, песмама је опевано. Мужевна стремљења небројених генерација су кроз столећа била усредсређена на њега. Тешка трагедија понирала је у душе, преносила се с колена на колено кроз небројене деценије, као неко вечно страдање, свето и узвишено као религија. Дах побожне осећајности и фантастичан занос би обујмио млада срца при помисли на ружно Косово. Ово је неодољиво спајало мисли као неки узвишени култ и постало света замисао целе једне нације… (стр. 60)

- Коритник и Паштрик, Копривник и Паклен… Жљеб… Копривник се разметљиво шири, онда се постепено скупља, а врхови његови су у беласастој магли као чамом обавијени. Паклен се скромно помаља, затим се горостасно извија и обнажен снежном белином крије се међу облацима. Између ових планина зија Руговска клисура као разјапљене вилице кроз коју куља сатанским шумом хладна Бистрица…  Све је дивље, све је сурово и исконско. А зима хладна као авет… Дува ветар кроз Руговску клисуру, ковитла између трошних кућа, вратнице лупају, онда избија са фијуком у равници, дижући вихоре снега, док се изнурена војска српска размешта по пустим пољима, на голој ледини. (стр. 71)

- Прошли смо целу нашу земљу, затим Црну Гору, ево нас и у Албанији. Под борбом, преко кршева и снежних врхова, често без хране, а сада готово без хлеба и одела. А на целом том мучном путу оставили смо свуда траг људских костију. Историја ће забележити наш подвиг, исто онако као што се кроз векове оимиње прелазак Ханибала преко Алпа… или ће потомство равнодушно гледати како пси разносе кости мученика… (стр. 114)

- Вековима су живели у овим кршевима издвојени од целог света. Све њихове традиције своде се на јунаштво и тај се појам с колена на колено издигао до култа. Иако сада нема прилике да се покаже такав јунак, Црногорац је то бар на речима. Он у својој уоразиљи замишља догађаје, види себе како сече лево и десно, те онда и у обичном животу уобрази како је заиста јунак. И ја верујем да овај искрено говори. Не би био он Црногорац ако то не покуша, ма и у мислима само, па ће после причати како је побио стотину Аустријанаца. А предаће се првој патроли на коју наиђе. (стр. 120)

- Њиховој болести не помаже аспирин, ни кинин. Најважнији лек Farina tritici vulgaris или, на прости јези преведено, хлеб, немамо. Шта могу! (стр. 125)

- Људи различитих узраста и чудних израза, сви препланули, унезверени и ужурбани, промицали су у разним правцима и довикивали на много језика. Били су ту мали Анамити, са округлим шеширима и ситним подргљивим очима. Високи Енглези са колонијалним каскама на глави и вечитом лулом. Здепасти, али окретни, Французи, расположени увек за препирку и песму. Снажни Индуси, са чалмом око главе. Шкотланђани, у шареним и кратким сукњицама. Сенегалци са лицем црним као ноћ. Неке колонијалне трупе са широким чакширама, а још из њих и разне протуве грчке, које, задивљене и забезекнуте, посматрају земаљску силу. Било је чак и заробљених Бугара и Немаца. Ево сада и нас Срба! … Као да је овде зборно место нација, па су сви запели да убрзаним темпом да изграде нови свет. (стр. 203/4)

- Кожух је на нашем крајњем десном крилу. Тамо даље држе Енглези… Од Кожуха лево настаје Зборска Коса, затим Кукуруз, па Ветерник… Е, од Ветерника, још даље налево, пружа се Катунац и Гривица, према којима је Добро Поље. А од Гривице лево је Соко. То ти са Кожуха треба све да видиш…( стр. 311)

- Петог септембра после огорчене ноћне борбе (по старом календару), наше храбре трупе су прошириле свој ранији успех на Кајмакчалану и у двадесет и један и тридесет часова освојиле су његов највиши врх, висок две хиљаде пет дтотина двадесет и пет метара… Заузеће Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији… Дунавској дивизији… Четничким одредима… (стр. 319)

- На врху Кајмакчалана био је пакао, покољ. Бугари беже, враћају се, јуришају. Онда довлаће свеже резерве. А наших све мање. Није било квадратног метра где није лежао мртав наш или бугарски војник. Ко ће још да сахрањује мртве. Све је похрлило да пољуби земљу и погине. Шест дана и шест ноћи трајала је та кланица… Код тог граничног камена сударила су се два света, два национална поноса, да се реши једном за вечна времена: да ли ће се тај камен звати Капија Слободе или Борисов Град.(стр, 320)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>