Српска трилогија 1

С. Јаковљевић Српска трилогија 1, Девестопетнаеста, Невен, Београд 2007.

Одабрани цитати

- Наједном се дигоше војници из аустријских ровова, отприлике један вод. Били су без оружја и поврстани у једној линији. Одају смирено почаст својим жртвама. Стајали су тако отворено једна према другој две непријатељске војске. И та доброћудна лица сељака молила су се једном Богу, да би, призивајући тога истога Бога, опет пуцали једни на друге. (стр. 120)

- Заборавили смо на умор. Усхићени смо пред самртним страхом непријатеља. Такав је рат. Сентименталност престаје пред грубом стварношћу и два супротна збивања боре се: хоћемо да непријатељ умре, да бисмо ми живели. И радујемо се његоворм ропцу и поигравамо од радости гледајући како разорна зрна са громким треском избацују из ровова унакажене лешине. (стр. 133)

- Згрчени и напрегнутих нерава, исколачених очију, посматрали смо агонију равнице… Моћна царевина је пришла надохват руке, већ се непријатељи гледају у очи. Потребан је само дрхтај срца, да се наша слаба веза раскине. (стр. 135)

- Кажу да су се стратегија и тактика развиле на степен науке и читаве књиге су написане о вођењу ратова. Али сва та наука, посматрана са врха црквенога торња, личи на неки водени конац и сва би се могла свести само на три речи: срце, људи, оруђа. (стр. 137)

- Рат се може поднети са гладним стомаком, али пушке и топови морају увек бити пуни. После сваког опаљеног плотуна зјапи  више празних ћелија у задњаку каре. А у рату треба убијати, да не будемо убијени. То је синтеза тактике од памтивека до данашњег дана. (стр. 179)

- Све се болести уплашиле од смрти, па се разбежале. (стр. 191)

- У рату има право жалбе само онај коме одлети глава…(стр. 200)

- Разорна хаубичка зрна су засипала батерију и грувала испред топова, са стране, или су рила по оној ораници иза наших леђа… Наши су нерви  исувише напрегнути од страшног ишчекивања смрти и сваки секунд живота уливао нам је неизмерну наду. И кад прасне експлозија, ма и два метра позади заклона, преко лица људи се разлива блаженство што су и овом приликом остали живи. (стр. 201)

- Видели сте после балканског рата… како многи без руке или ноге просе. А ко је прихватио те људе?… Међутим, ево тих хероја, који су иставили своје груди челику, да би се доцније китили ордењем забушанти. Где су оне професионалне патриоте, који распаљују и траже рат по београдским улицама? Нигде никога не видех целога рата.    (стр. 145)

- Предели су се видели као кроз какву копрену. Крупне пахуљице снега вејале су. Летели су читави праменови, квасили земљу и војнике или се задржавали на њима, те су личили на патуљке из прича … То је била војска која је победила једну царевину. Војници нису имали изглед победничких римских легија. Погурени и промрзли газили су блато, док су главе коморџија вириле изнад арњева и са носева њихових капала је вода. (стр. 257)

- Позадина је била усхићена нашим успесима. Сви су веровали да смо у стању и на Бога да ударимо. (стр.268)

- „Народи ће се закрвити и на земљу ће ударити голема сила. Села и градови ће горети… Мајке ће лудети, гледајући како душмани кољу децу њихову… Опустеће поља и њиве… И викаће живи: устаните мртви да легнемо у гробове ваше“. Проноси се легенда од уста до уста. Причају да је то пророчанство неког видовитог сељака, и што је он досад прорекао, све се обистинило… Или је прича створена у машти народа, који предвиђа несрећу, или да тешку неман лакше поднесе, заносећи се надом д ће опет настати срећни дани. (стр.297)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>