Д. Ћосић Време смрти (II књига) – одломци из романа:

„Велика битка почиње великом мишљу. Тихо, сударом командантских интелигенција, тако је говорио војним питомцима на часовима стратегије. А прећутао је да сваки добар командант има два противника: свог старешину и непријатеља. И он ће морати против двојице: војводе Путника и фелдцајгмајстера Оскара Поћорека. Путнику се не потчинити, Поћорека одгонетнути.“ (стр. 15)

„Бије Шваба. Бију официри. Бије киша. Све бије, људи. Српска војско, бог да те прости.“ (стр.18)

„Ми немамо куд да бежимо. Мала нам је земља да бежимо. Шта ће бити с нама ако бежимо?“ (стр. 41/2)

„Јачи смо ми, неупоредиво јачи од њих. Само треба да то не заборављамо. Никако не смемо заборављати да је њих више страх него нас. Али морамо боље да мислимо и боље радимо.“ (стр. 50)

„То су фиргузи. Моји помоћници, а твоји саветници.“ (стр.60)

„До последњег? Давно, још као командант чете у Српско-турском рату, зарекао се да никада не изда заповест – до последњег. Такве заповести издају команданти који ратују ради рата и чина, а не за живот и слободу. Очајници и бездушници, они који не командују народом, него плаћеницима и освајачима. Али, за Маљен се сада мора водити битка – до последњег.“ (стр. 85)

„А пук је сјурен са Баћинца више виком и псовком српске мајке на српском језику него бојном ватром и бајонетом. Одозго, с виса, чује се песма и весела вика Шваба који говоре српски; доле, у потоку, по странама, српски официри се деру, прете, пуцају на бегунце. Јауци цепају тмину.“ (стр. 90/1)

„Стигли ђаци! … Само наредите свим штабовима да се ђаци ни у ком случају не задрже у штабовима. Сви у чете. У војнике. А ви обратите пажњу да се неки татин синчић не умува међ писаре.“ (стр. 107)

„А пријатељство је род. Род који ћовек по души изабира. Оно што воли, а шта нема.“ (стр. 110)

„Кућа, њива, воћњак, то сам ја. Куд ћу и шта ћу без тебе? Немам шта бекством да спасем. Ако ме поробе, морам поштовати њихов закон. Убију ли ме зато што сам Србин, то ми је онда судбина. И нећу да јој се измакнем.“ (стр. 124)

„Треба нам слобода ради живота. Због те муке која те натерала таквог код мене. За мању муку и мало лакшу несрећу…“ (стр. 129)

„Отаџбина се може разумети само у рату и озбиљно волети једино у поразу. Тад се с њеног лица скида образина власти и сва прљавштина њеног људства и установа. Она се као мајка узвисује у поразу и патњи. Ка добру и великој правди.“ (стр. 143)

„У поразима, много чешће од поражених, понизи се победник. Ја никад нисам био поноснији што сам Србин него у овим данима наших пораза. Реците ми, ко данас, кад ратује цела Европа, може с правом да каже: Добро и правда су на нашој страни. Која војска сада сме у то да верује? Ниједна сем наша. Апсолутно ниједна. Све имају прљаве интересе и по неко зло у циљу. Чак и руска. Јер тежи да увећа царевину, и ратује за своју величину.“ (стр. 144)

„Ми смо народ слободе и правде. То нам је душа и мисао. Јер, како да се схвати што српски војници, голи и боси, без заштита артиљерије, данима полугладни, гину за сваки ћувик и њиву од Дрине до Колубаре, и још ратују? Зар мислите да их преки суд и страх спречавају да се сви разбеже кућама?“ (стр. 145)

„О највећој неравди у новој историји, господине генерале. О неправди Савезника према Србији. Па то је нечувено! Код Ваљева ми смо Французима гинули за Париз, на Колубари бранили смо Енглезима Дарданеле, на Миловцу искрвависмо за руску Украјину… А на Баћинцу изгибосмо од браће Хрвата за њихову слободу… Нечувено, господине генерале. Па ова курва Румунија што ћути. Нек падне Београд, само нек запрашти Букурештом! А Грци…“ (стр. 169/170)

„Оскар Поћорек зна, дакле, да је Прва армија најслабија у целокупном фронту српске војске, да је изморена и пребијена, треба је само дотући.“ (стр. 199)

„…девојка и војник једанпут засвагда губе част. Једино они не могу да окају срамоту.“ (стр.207)

„Мишић:  Предлажем да у зору напустимо планински лнац Сувобор – Рајац – Проструга и повучемо се на положаје испред Горњег Милановца…. Добили бисмо чврст, сигуран фронт прве армије, способан да одоли саком нападу и у повољнијем тренутку крене напред. А непријатељ би се развукао и растурио по планинама. Нема путева да привуче артиљрију. Снег и мраз појешће му нападачку снагу. Било би то упадање у нашу замку и за њега погубно развлачење снага. Смалаксала би му свака ударна моћ. Наступила би морална криза.“ (стр. 240/1)

„Како је могуће погрешити калибар муниције? Кад се зна калибар наших топова. Од њих смо их купили. Топови нису опанци. Французи нису неписмени. Два и по милиметара, забога! Јуде искариотске. Платили смо им златом и крвљу, а они нам преваром убише и наду. Ех, та Европа! Господо и браћо, свирепије грешке од ова савезничка, то јест француска два и по милиметара није било у новом веку.“ (стр. 279)

„Мишић – Немам о чему с принчевима да разговарам. С једним руским кадетом нећу да говорим о командовању армијом. Он се бори за своју круну, а ја браним српски народ. ….Бићете краљ само ако ја спасем Прву армију.“ (стр. 287/8)

„Мишић: Битке добија онај ко има своју и надмоћну идеју, ко влада временом и простором. Ко непрекидно исказује иницијативу… Сада побеђује  онај ко је мање гладан, ко може дуже да спава, ко брже може да истрчи на ћувик и дуже да маршује, дуже да остане на снегу…. У овим бојевима одолеће и надвладаће војник који није очајник. Онај који може да запева и да се нашали. Ко угледа жену. Ми смо дужни да то омогућимо нашој војсци…. победиће онај ко има јаче положаје за напад. Онај што мање брани и што је гушћи. Ко је спреман одсутно да нападне. Што пре да нападне. А то ће бити Прва армија.“ (стр. 291)

„Баталите бригу о генијалнима. Нашој отаџбини нису потребне главоње. Њој требају јунаци за рат и лопови за мир.“ (стр. 350)

„Ужасно је тешко и болно бити Србин!… Помало је и жалосно бити Србин, господо!“ (стр. 354)

„Срамота… Она је казна за команданта поражене војске. Војницима следује страдање и патња. А они могу да живе и преживе. Срамоту једног команданта поражене војске, човек најтеже живи и преживи. Сви је памте.“ (стр. 366)

„Опет се искренула Србија, али сада ка северу и западу, нагнула се ка Сави и Дрини, просипајући с Рудника, Сувобора и Маљена Балканску војску Аустроугарске царевине, која сумануто бежи пред све ређим, а гневним  и осветним куршумима Прве армије; за војскама се разастире студна, изубијана тишина под ниским, тамним небом, из кога само што није сунуо снег да сахрани поубијане људе и стоку, заравна ровове и рупчаге од граната, затрпа путеве којима је прошао рат.“ (стр. 429)

„Кад мали победи великог, кад слабији порази моћнијег од себе, сме ли се сутра добру надат? Не. Тај ће бити свирепо кажњен и за нарушени закон овог света. Сме ли у мир веровати Србија, која порази Аустроугарску царевину? Чека нас освета. Неминовна освета.“ (стр. 454)

„После победе над Турском и Бугарском и сада над Аустроугарском, ми смо Срби постали у историјском смислу потпун народ. Имамо и велике поразе и велике победе. Освојили смо право на достојанство. И на заблуде. Да. У нашој историји,…, постоји све што постоји у историји великих народа. Значајне истине и дубоке тајне. Велике личносто, моћни људи. Стекли смо услове за велику књижевност, уметност, мудрост.“ (стр. 455)

Избор одломака сачинила проф. Драгана Мишић; Извор: Д. Ћосић Време смрти 2, Београд: Просвета, 1975.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>