Живојин Павловић „Они више не постоје“

as1Живојин Жика Павловић

Датум рођења: 15. април 1933.
Место рођења: Шабац (КраљевинаЈугославија)
Датум смрти: 29. новембар 1998.
Место смрти: Београд (СРЈ)

Живојин Жика Павловић био је један од најзначајнијих српских редитеља црног таласа југословенског филма, као и еминентни књижевник, сликар и професор Факултета драмских уметности у Београду.

Живот и дело

Рођен је 15. априла 1933. године у Шапцу. Детињство је провео у многим градовима Србије, а највише у селу Вратарници код Зајечара. Са деветнаест година почео је да пише о филму и уметности за београдске новине и часописе. Дипломирао је декоративно сликарство на Академији примењених уметности у Београду. Са двадесет и пет година режирао је свој први аматерски филм Љуба Поповић (1958).

Три године касније, завршио је свој први играни филм  Живе воде из омнибуса  Капи, воде, ратници (1962). За овај филм Павловић је добио прву од многобројних награда (Специјална награда жирија на филмском фестивалу у Пули). А Награда филмских критичара на фестивалу у Катарги (1965. године) за филм Непријатељ, била је прва међународна награда коју је добио.

У својој тридесетој години објавио је прву збирку приповедака Кривудава река (1963. године). Лутке, његов први роман , објављен је 1965. године. За то дело, Павловић прима прву од многобројних награда за креативно списатељство (Награда Исидора Секулић 1967. године).

Живојин Павловић снимио је 15 филмова и објавио 32 књиге.

Његови филмови су препознатљиви како по изразу, тако и по тематици коју обрађује. Углавном су то социјалне драме, са главним ликовима неприлагођеним друштву у коме живе и друштвеним приликама које владају — филмови са изразито критичким ставом. Након филма Заседа (1969) је био жестоко критикован од стране званичних власти Југославије, тако да је једно време био у могућности да ради једино у Словенији.

Ретроспективе његових филмова организоване су у Пезару (1983), Ларошелу (1985), Паризу (1986 и 1990), Монпељеу (1990) и Стразбуру (1991).

Као глумац, појављује се само у једном дугометражном играном филму Национална класа , редитеља Горана Марковића, у више него споредној улози која траје свега неколико секунди, али и у три краткометражна филма својих студената са Академије Браћа Карић у Београду, на којој је био редовни професор.

Преминуо је у 29. новембра 1998. године у Београду.

Након његове смрти, у јануару 2006., објављено је шест томова његових  Дневника у издању новосадског Прометеја и београдског Подијума. Обимом од око 2.500 страница, и ширином временског распона (1956 — 1993), ти дневнички записи – насловљени као Изгнанство I-II, Испљувак пун крви и Diarium I-III, превазилазе све што је у том жанру код нас до сада написано и објављено.

„Они више не постоје“ (1985)

as2as3

Роман „Они више не постоје“(1985,1987) структурни је елемент деценијама стваране
саге о Јотићима пореклом  из источне Србије[1] . Проза о Јотићима  обједињена је у десетотомном циклусу под насловом  „Дивљи ветар“ (1993) . Павловић је дао значајан допринос стварању особеног српског геопетичког корпуса, на фокнеровски начин творио је (псеудо)завичајну стварносну прозу обагаћену фолклорним, митолошким и архетипским слојевима. Овај роман, у чијој је жижи 1915. година и борба за одбрану Београда, потврђује тематско богатство књижевног опуса Живојина Павловића. Јотићи иначе много воле да приповедају о себи и о другима ( а причајући о другима, највише говоре о себи), зато су, у оквиру различитих приповедних техника, фрекфентне приповедачке инстанце.

У роману „Они више не постоје“ глас и фокус припадају Живадину Јотићу из села Зјапине, резервном пешадијском потпоручнику, команданту II чете Другог батаљона X кадровског пука[2] који страда у одбрани Београда. Осим фиктивних јунака, уметничка обрада и вишеструка карактеризација везују се за историјски лик мајора Драгутина Гавриловића[3].

Културни додатак  „Политике“(1985) је, непосредно по појављивању романа, објавио критику Чедомира Мирковића:

„Роман Они више не постоје доказује, још једном, тематску обухватност и разнородност књижевних поступака Живојина Павловића. Необична књига, од најнеобичнијих што су се у новије време појавиле! Ако се назначи њен садржај, потребна су допунска упозорења, како не би, аналогијама и могућим асоцирањима, дошло до забуне. Прича романа смештена је у јесен 1915. године, у време кад заштитне јединице српске војске и добровољци, под командом мајора Драгутина Гавриловића, настоје да успоре улазак аустријских и немачких трупа у Београд.

Овим историјским оквиром, коме су бројни фељтони, романтична присећања и накнадна свођења умногоме одузели реалистична обличја, Живојин Павловић је омеђио доживљаје, медитације и евокације – па и саму смрт, зналачки припреману и антологијски књижевно искоришћењу – оригиналног јунака књиге. Резервни потпоручник Живадин Јотић учествује у борбама у којима се, до крајности изоштрено, појављују, као силуете или рељефније, многи ликови, искрсавају емоције и људски односи. Призивају се, током неколико трагичних дана, и породично искуство, детињство проведено у источној Србији , али и рационализована сазнања европејски обавештеног човека. Причају се, кроз свест и резоновање главног јунака драматични догађаји  (изванредна је епизода ноћног преласка преко Саве међу непријатеље), сусрећу се или у сећање призивају разни ликови људи нашег поднебља и странаца, исказују се или наговештавају убедљива и до апсолутности употребљива животна искуства. Ничега, дакле, од јефтине поетичности и фолклорне патетике; писац је и фабулативним контурама, и односом према теми, тражио могућност индивидуалне књижевне пројекције ( а не историјске реконструкције) познатих нам догађаја и , у њима, универзалних људских драма.

Испричан у првом лицу, језиком који рачуна на пренапрегнутост значења, дугим, за нашу прозну књижевност па и за самог Живојина Павловића неуобичајено доследно дугим реченицама, у којима се спајају и надопуњују и нарација и дескрипција и тумачење и присећње, – роман је тежио да, згуснутошћу и контролисаном загрцнутошћу, сугерише неуротичне спојеве живота и смрти, напоредног трагичног и спокојног, измешаност судбинског и баналног. Таквим језиком, непретенциозно раскошним и аналитичким по садржају а дубоко интелектуалним и стваралачким по начину обликовања и по функционалности , као да је писац желео да , до краја, подржи и потенцира одрицање од патетике , па чак и од једноставније  пријемчивости. Ово није књига за читаоца навиклог само на лепо писање, на углађен језик и заокружену, погледом савладиву, језичку целину. Сигуран сам да би се стилист традиционалистичког опредељења згрануо пред овим Павловићевим романом .

У разорној сликовитој реченици, која пробија окове временских удаљености и плаштове овлашних предзнања о раздобљу и људима, исказани су енергични потези једног самоувереног књижевног експеримента, који – радо то призајем! – сматрам врло успешним.”

 

Шеста београдка гимназија

Анђела Пријовић III/6



[1]У питању је литерарна географија која почива на стварним и псеудотопонимима ( Зјапина, Злодол, Врановац, Сејменски до, Разминибраћа…)

[2]Јотићи су фиктивни јунаци чије животе Павловић прати у једновековном временском опсегу. Родослов (књижевни, дакле фиктивни) фамилије Јотић сачиниће најмлађи члан Аљоша Јотић у роману „Лапот“, којим се затвора сага о Јотићима. Дати подаци о Живадину Јотићу су из романа „Они више не постоје“, стр. 237

(ДП „ Знање“, Нови Сад  и КВИТ ПОДИУМ,  Београд, 1993)

[3]Овај лик ће бити посебна истраживачка тема у оквиру школског Пројекта „Велики рат“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>