Бранислав Нушић ,,Деветстопетнаеста – трагедија једног народа”

Бранислав Нушић највећи је српски комедиограф и по томе углавном и познат читалачкој публици. Међутим, током Првог светског рата Нушић се заједно са војском и народом повалчио према Албанији. Сустигла га је и велика породична трагедија, погинуо му је син јединац. Своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи Деветстопетнаеста-Трагедија једног народа. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерецијама.

129914124551044acb42f14d0b3

Аутобиографски роман Бранислава Нушића, Деветстопетнаеста.Трагедија једног народа, објављен 1920.године, представља спомен свим жртвама српске голготе у Великом рату. Међу њима се нашао и пишчев син, Страхиња-Бан, који 1914.године, као редов батаљона 1300 каплара, гине у Колубарској бици. Деветстопетнаеста.Трагедија једног народа, прво је сведочење нашег писца о Првом светском рату. Дело описује ратне околности и  живот српског народа и војске, а најпотресније су развијене, емотивно нијансиране слике и сцене заједничког повлачење од Београда преко Косова, све  до подножја Проклетија.    

nusic-1

Место трошне камене плоче,

сине,

овом књигом туге и болова

бележи ти отац гроб

            О мотивацији, стваралачким и људским побудама Нушић је у Поговору за роман, у Београду, марта 1920. године, записао:

„Странци су писали врло много о великој трагедији српског народа деветстопетнаесте године; ми смо тек врло мало, те ће ова књига бити први већи напис о том догађају. У опсима странаца је више посматрања и саучешћа, у нашима мора бити више осећања и бола. Ми смо подносили, они су само посматрали. Ако су, којим удесом, и поделили тешку судбину одступања са нама , они су поднели само физичке али не и душевне тегобе. У томе би имала и бити разлика између књига кије су они написали и оних које ми будемо писали, те и ове коју подносим читаоцима.
Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветстопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.
Ја ову књигу не сматрам као готово дело о великом догађају, те се чак и побојавам да није нешто претенциозан наслов који сам јој дао. На томе делу, које ће се несумљиво једнога дана јавити, било као историја билоа као прича или еп, мораће и време и много руку сарађивати, а ја , нудећи овим само део грађе, могу бити задовољан ако кадгод будем сматран сарадником на томе великоме делу које ђе изложити све оне натчовечанске напоре и све велике патње српског народа.“

thumbnail (1)

Бранислав НушићДеветстопетнаеста. Трагедија једног народа, Утопија, Београд 2010.

Одабрани цитати из романа:

„На отаџбину је моју већ пала тешка невоља, крваве су реке почеле натапати наша плодна поља, крваве су сузе потекле из очију мајки, крвавим је знаком почео да се бележи праг свачије куће. Пође народ у горе и планине да се склања испред непогоде, а у напуштеним селима зазвонише звона наопако оглашавајући задњи час“ (стр. 15)

„За пад Београда сазнали смо 26. сепрембра, а сутрадан већ знали смо и то да ниједан савезнички војник неће кренути из Солуна у помоћ Србији. Чекао их је окићен Ниш, чекао их је Лесковац, чекала их Ђевђелија, чекала Струмица и Велес, чекало их Скопље; чекао их је цео народ и нико није хтео да верује немиломе гласу да неће доћи, те су се и даље лепршале заставе истакнуте у част њиховог доласка.“( стр. 38)

„Овако удаљеноме од догађаја које смо преживели, удаљеноме од патњи које смо поднели, мени тадања Србија и њена судбина све више личе на судбину „Титаника“.И она се дуго и дуго градила – све од од орашачког устанка па досад – и отисну се једнога дана на пучину светских догађаја, здрава, снажна и поносна.У њој живот буја, снага се народна одупире поуздано валима који ударају о његове бокове, и она сече пучину и плови своме циљу. И усред најпоузданије  пловидбе, Србија наилази на подводни ледени брег, добија снажан и неочекиван ударац с бока и тоне. Тоне за неколико дана на дно мора читава једна држава и читав један народ.“ (стр. 45)

„Шта си ти, ко си ти?Мати?Нама не требају мајке, требају нам само деца њихова, да гину тамо.Родили сте, и то је све што сте могли учинити, и сад још можете плакати. То вам нико не брани!“ (стр. 63)

„И шта је то што у овоме тренутку, пре но што возови крену, сем једнога метра растојања између два вагона, двоји те две судбине?Шта је то што је оне тамо одредило да пођу једним возом, а ове овамо другим?Да ли би се могло претпоставити да су они тамо опасност боље уочили или су, малодушнији, потегли далеко испред опасности?Да ли би се могло претпоставити да су се овамо руководили вером и надом, те не хтели напуштати своје рођено тле, или себичношћу, са које нису хтели да се удаље сувише далеко од својих имања и своје куће? Биће ипак ни једно ни друго; изгледа да је случај био немилостиви судија у опредељивању судбине.“ (стр. 64/5)

„Је ли тачна вест, капетане, да је Чачак од подне у непријатељским рукама? – запита војвода (Мишић), који је капетана лично познавао и знао га из борби које су се 1914.године водиле код Прибоја у Санџаку, на Црноме врху, на Гласницу код Побраца и пред Сарајевом. Када му капетан поузданим гласом понови све што је раније рекао, војвода му нареди да понови рапорт о стању ствари и о снагама којима располаже, а кад то изврши, зазвони кроз телефонску слушалицу војводин одлучан глас: – У моје име стави под команду све што ти под руку дође. Остани ту где си и ни стопу даље! Прими борбу и употреби све да непријатеља задржиш. Само преко тебе мртвога сме непријатељ даље!“ (стр. 105)

„Из армије имамо наредбу да изгинемо сви! – додаде мирно капетан на завршетку својих наредаба. – Разумете ли?“ (стр. 107)

„Капетан се сети да он одиста, ни по цену највећег успеха, не сме српским топом разнети тело ниједног српског невиног детета ни одузети живот ма једној српској мајци.И он клону савладан једним тешким болом и једном боном резигнацијом. Топ оста наперен, али не опали.“ (стр.116)

„Кад гледате, господине мој, својим очиа како бежи краљ, бежи Врховна команда, бежи влада, бежи Народна скупштина, ви онда нећете веровати неким хектографисаним табачићима, у којима се прича како Французи са југа снажно надиру, а Руси прелазе Дунав. Ви треба да видите како је то страшна слика, кад и војску и народ напусти уверење да се може што спасти, те кад, својим очима, гледате како се све крха и руши, а светина се гуши и стење под рушевинама; кад својим очима гледате како све пада, како се сурвава и претрпава домове и људе, претрпава градове и села, претрпава њиве и поља, претрпава све, све…“ (стр.121)

„Требали сте бити у Ђунису да видите како се ништи читава једна историја; требали сте бити у Крушевцу да видите како се руши читава једна држава.Гледао сам својим очима старога краља на крушевачкој станици како му лију сузе из очију, а недалеко од њега, пред његовим очима, пљачкају, грабеж, растурање државне имовине.Лупају се и ломе немилостиво вагони, грабе се џакови са храном, разбијају се врата на магацинима.А краљ, који тога тренутка напушта Крушевац и креће на Косово, гледа и плаче.Паде ми на памет, у том тренутку, некадашњи Лазарев полазак из Крушевца на Косово. Величанствене поворке, златом искићених витезова, који полазе да изгину на Косово, и пред њима владар који је изабрао царство небеско. И после пет стотина година, један српски краљ са истога места полази на Косово, али за њиме тужне поворке несрећнога народа војска без вере и без наде.“ (стр. 122)

„На ђуниској станици заостали су однекуд вагони у којима је био натоварен наш Војни музеј из Београда. Тај музеј је сва наша нова историја, историја наше стогодишње борбе, јер целога овога века што је за нама ми нисмо ни стигли штодруго да радимо до да се боримо. Кад су већ власти напустиле Ђунис, кад је већ непријатељ заузео обе Мораве, светина у Ђунису разбија те вагоне, мислећи да ће у њима наћи штогод што би јој могло користити, или ваљда, што непријатељу не треба да падне у руке.“ (стр. 124)

„Таква је пометња настала отприлике оних судбоносних дана, а мало затим били смо већ начисто да Топлица већ није више безбедан збег. Стигоше гласови да је пао Чачак, пало Краљево и да Аустријанци силазе Ибром и Расином, а Бугари напредују Топлицом ка Прокупљу и Јабланицом ка Лебанима. И сад тек загусти друм који Лабом силази из Куршумлије. Њим пође све што из Ниша и Лесковца није могло раније железницом; њим крену све што се из Крушева поче спуштати на југ. Њим пођоше и канцеларије и команде и управе које су се дотле задржавале по местима која су, само пре неколико дана, изгледала још да су ван домашаја непријатељске поплаве.“ (стр. 127/8)

„За таљигама, у реду један за другим, седморо државних муниционалних кола са коњском запрегом.Сем седам коморџија који терају коње, кола још спроводе осам војника, осам бораца и један наредник“. (стр. 132)

„Кад запева попа – Слава теби, Боже наш – а оно глас му звони по пећини и изгледати као да уз гусле поје.Још нам је попа казао и неколико топлих речи.Рекао нам је да морамо трпети, да је то за образ наш и за веру нашу и за живот деце наше; казао нам је како је Син Господњи страдао, ал је веровао када је на крсту био разапет.Доћи ће, каже, и наш васкрс, али га морамо трпљењем оркупити“. (стр. 144)

„Од јутрос сам био на приштинском гробљу да одржим помен моме јединцу.Црква  пуста и празна, те сештеникова молитва богу, за покој душе покојникове, одјекује као звоно под сводовима. Па ипак је то био свечан, врло свечан помен.Црква је испуњавала туга; била је пунија но о поменима о којима учтивост збира у цркву читав збор равнодушних“. (стр. 146)

„Свет гамиже између ових импромизованих дућана, а највише Турци мештани, који ће остати да сачекају непријатеља.Они су испунили друм и иду од једног до другог дућана и пазаре.Ти су погађања, ту цењкања, јер се купује на мање и на више. И чега ти ту нема на оним шињелма и шаторским крилима: женске ципеле, шећер, рубље, рукавице, чоколаде, пудер, чарапе, подвезнице, кафа, четке, ћебад, огледала па чак и корсети.“ (стр.149)

„Свет се још више унезвери и помете.Откуд краљ сад и шта ће овде у Приштини?Зашто није са Врховном командом отишао у Призрен, или са владом остао у Митровици?Да ли то нешто нарочито значи што је краљ у једном овако критичном моменту стигао у Приштину?Гомила из сваке појаве на свој начин извлачи конзеквенце и тумачења, везујући их за своју бригу, зс оно на шта је у овоме тренутку најпрече мислити, за себе.Сви су знали, то је већ са ранијих фронтова допрло било, да је стари краљ упоран био, да није одступио и није хтео да се повлачи до у крајњој нижди, кад су га просто натерали.И долазак краљев у Приштину протумачила је гомила као крајњу нужду, као последњи час те, место да ин охрбри, та их је вест још више застрашила“. (стр. 151/2)

„Краљ је сам затражио да га доведу у Ниш, како би се нашао у близини источнога ронта.А чим је стигао тамо, захтевао је пође на фронт.Морало му се учинити и кренуо је одмах пут Књажевца где су се водиле борбе.Али није стигао донде.Кад се попео на Тресибабу, видео је са ње већ Бугаре у Књажевцу и борбе које су се у самој вароши водиле.Вратио се са једним болом више, и сутрадан је одмах похитао Врањи, јер је чуо да је она у опасности.Стигао је аутомобилом до Владичиног Хана, узјахао је одатле коња и пошао преко положаја ка Врањи. Али, Врања је већ била пала и непријатељ је надирао ка Лесковцу, који јее још био окићен заставама у час доласка савезника. Вратио се и одатле са једним болом више, и сад је, већ сломљен, дозволио да га одведу у Рибарску Бању, где ће у миру моћи да преболи нова разочарења.“ (стр. 156)

„- Војници! – рече ађутант трећепозивцима. – зауставите мало, чекајте да повезете свога краља.

-Краља?! – учинише они престрављено и дохватише невојнички да скину шајкачу гледајући уморена старца који је крај друма повијен стајао ослањајући се на једну батину.

-Јесте, јесте, краља! – одговорио им је крунисани старац, као да би хтео овим добрим људима да потврди речи ађутантовае.“ (стр. 157)

„-Шта ћеш, Господару, пати и он као што сви патимо.Пут је дуг, заморан, не иде се него се мили.Пешаци још и измичу, а ред кола се сваки час уставља, стоји дуго у месту, јер је чело колоне застало, па опет креће.На једном таквом месту, где су се уставиле каре, појави се ратни сликар са фотографским апаратом и упери овај на краља.

Краљ се боно насмеши и призва себи ађутанта: – Сећаш ли се – вели му – оне Наполеонове слике при повратку из Москве?

-Сећам се, Величанство!

-Е, ето сад историји још једна таква слика! – додаде краљ показујући на сликара који је свој посао свршио.“ (стр, 158)

„Одсео је у доњем делу вароши, тамо где силази вучитрнски пут, у кући где је некада био српски конзулат, те се на њој пуне двадесет и две године вила српска тробојка још пре ослобођења Приштине од Турака. Са грњега спрата те куће, из собе у којој је краљ одсео, догледа се преко кровова ниских турских кућица које јој суседују, тамо где се просире Широко поље и, даље још, где Шар и Карадаг, као две џиновске мишице, обухватају у своје наручке тужно Косово.“ (стр. 159)

„Погинути на Косову, где су се некада две круне у крв утопиле; пасти са својим војницима и својом крвљу обојити Ситницу, те да још једном потече мутна и крвава – изгледало је краљу као леп историјски сан који историја нуди сваком владаоцу.Он је, ето, њен, историјски изабраник, а смрт је тако мала цена за част коју му тиме историја указује. Сме ли се он те части одрећи?“ (стр. 164/5)

„Ево овде крај Липљана, коме смо се ми сад упутили, била је она знаменита борба… и том победом означава правац експанзије младе и бујне српске државе. Тамо, под Митровицом, код Пантина, Немања … разбија своју браћу, представнике феудалнога господства,  и ствара јединствену и снажну српску државу која силази у косовску и скопску равницу. Ту, на месту којим сад ходимо, развија се најславније доба српске историје –Милутиново доба. Ено, тамо у Пауновом пољу, које догледамо с друма, лежи Сврчин, двор Милутинов, где су се у 13.и 14.веку решавала судбина Балканског полуострва , где су доходили знаменити поклисари Истока и Запада, где се касније и сам император Кантакузен бавио на дворусрпскога краља, Милутинова унука, молећи за помоћ српску. У дубини тамо, ено га Неродимље и Петрич-град, где се дешава трагедија Дечанскога, а ено је у долини, испред Неродимља, и она Главица где је народ пренео и трагедију Нејакога Уроша. На Косову, између Приштине и Вучитрна, између Лаба и Ситнице, тамо где цветају косовски божури, пропада и српско царство, гину Лазар и Обилић и цвет српских јунака, и руши се она величанствена зграда  која се простирала од Јадранскога до Јегејског мора и представља снажнога наследника трулој византијској империји.“ (стр. 168/9)

„-И шта вас је разочарало?

-Све. Зар није довољно да вас раочара ово, на пример: ја сликар, неуки поднаредник, водим вод у борбу, на штету свих оних несрећних људи који су ми поверени, а млад потпоручник, које се за то спремао, коме је то каријера, који је свој живот посветио војничком занату и на њему хоће да зида своју будућност, седи у канцеларији какве више команде и преписује акта или куца на машини за писање, као девојка? И зашто то? Зато што има оца пуковника у каквој вишој команди, или што има оца који је пријатељ са тим пуковником.“ (стр. 183)

„-Ја не бих желео да вирђаво разумете моје разочарење.Ово је само бол, али није и одрицање.Ниједнога тренутка ја нисам дошао на мисао да не треба да вршим своју дужност, зато што је други не врши. Не, господине! И, ако дође до тога да гдегод у овоме рату обновимо борбе, мени је довољна и ова једна рука да вршим своју дужност као српски војник. И ја вас уверавам да ћу је вршити и да нећу тражити да ме поштеде!“ (стр. 185)

„Војници доведоше резервног коња, који је био везан за кару, и упрегоше га место овога који је пао и који ће сад остати на друму да чека своју лагану смрт.Он је јуначки подносио све тегобе овога великога рата; грудима је својим износио топове на тешке положаје, извлачио их је из дубоког блата, кисао је, зебао је, гладовао је и стајао је дигнуте главе усред борбе, кад су око њега праскали шрапнели и падали војници.Поднео је све, и ево је сад малаксао, издала га је снага и – пао је. Оставиће га ту, на путу, и нико више о њему неће водити рачуна, нико га неће погледати, нико главе окренути, сем што ће гаврани слетати на његова ребра и, чекајући да испусти душу, почети да кљују месо са њега живе јоште.“ (стр. 186)

„Потрчасмо и устависмо се на вратима.Не дај ти, боже, да очима својим видиш оно што смо ми сагледали.Све поклано, све живо по кући лежи у усиреној крви.

И сад ми је пред очима она крв и она несрећа.Стара мајка, како потрчала ваљда да склони унуче, ударена кундаком и лобања јој располућена, те лежи крај огњишта.Одмах до ње, држаћи се и сад још руком за бабину сукњу, девојчица преклана преко грла. … Њене мудре очице остале су отворене, а силна крв, која се просула из грла, прелила јој одело црвенилом те изгледа као откинута и увела булка.Мало даље, у једном углу, лежи млада жена грлећи чврстим рукама Ранка, онога што воли школу.Мајка сва избодена бајонетима, а дете разбијене главе.Насред куће, као преклана тичица, лежи у крви својој Бата, онај Бата што се увек смеје, што је увек весео, што је срећа очева и мајчина. Бата лежи у крви, полеђушке, и смеши се, и сад се у смрти смеши.“ (стр. 204)

„Лагано креће збег који је загушио друм. Несрећна мајка, која носи на леђима свој најдражи терет, своје чедо, исцеђена, бледа, воштана лица; рањеник, који је недолечен кренуо из постеље, огрнут болесничким ћебетом; па отац који носи кућу на леђима и мајка која води уморну дечицу за руке; заробљеник промрзао, поцепан, изгладнео, сумануто звера идући за гомилом; па руски морнари и ранцуски болничари, па залутала деца без родитеља, без топла одела, без заштите – све те слике и друге, болније, промичу кроз гомилу кола воловских, коњских, крај кола вих врста, свих облика, кроз низ аутомобила, муниционих кола, топовских кара и товарних коња. И све се то измешало, и кола и људи и стока, и све се тиска, све граби, иакос е једва креће и пробија кроз гомилу; и свако носи, осим оне опште, још и сопствену невољу, само свој бол, свако своју историју, увек ружну историју.“ (стр. 209)

„Жена га послуша и положи децу по волу, а во, који је већ био склопио очи предајући се смрти, осетив терет на својим ребрима, отвори још једном оне велике, оне паметне и пуне израза очи и погледа болно децу. Изгледало ми је у том часу као да у његовим очима видим сузу и као да му чујем рели: – Грејте се, грејте се српска дечице! Учинио сам своје; извлачио сам топове српске на Рујан и на Облаково, износио их на грудима својим на Лисац и на Осогово, на Цер и на Јагодњу; поштено служио где год је требало и кад год је требало.Сад сам малаксао, умирем, па ако, нека и последњим дахом својим користим вама бар, српска децо.Грејте се, грејте се, толико ћу дисати док вас загрејем“…“ (стр, 211)

„Јер, авет глади увелико лебди мад овом војском изгнаника.У Приштини последњих дана већ се није могло доћи ни до хлеба ни до брашна. Тамо већ тискале су се гомиле пред пекарницама и када су први, који су снагом рамена продрли до ћепенка, разграбили количину коју је једна пекарница   кадра била дати, остали су се враћали очајни и гладни.“ (стр, 212)

„Не знаш ти још шта је то гладан човек. Гладан човек је гори од гладне звери; звер те растргне да адовољи глад, али те не мрзи, а гладан човек темрзи.“ (стр. 213)

„Када сам у томе тренутку покушао да браним небригу којом су ова деца очупана од својих кућа и бачена у невољу, нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске, где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блатима и где ће их болести обарат као олујина недозрелу влат. Нисам ни слутио да ће од четрдесет хиљада српске деце, за месец дана, тридесет и шест хиљад наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине бацити звровима за храну, као непотребно месо.“ (стр. 214)

„Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна, пролазила у недогледним редовима мимо мене, да она иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама. Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацамо на жртву четрдесет хиљада младенаца – мученика! ….

Слутња је нераздвојни део материнске љуави. Материнско срце, као поморац буру, предосећа несрећу кад је она далеко, још врло далеко, кад је нико још и не назире.“ (стр. 215)

„И када је мајка, милујући му бујну косицу, очију пуних суза, рекла: – А ко ће мајку да брани?

Младост, неоскрнављена животом а опијена славом оружја, одговори јој без милости: – Зар си ти једина мајка? Кад би сваки Србин мајку бранио, ко би Србију?“ (стр. 251)

„И бог се придружи непријатељу.Поче киша опет да промиче, а затим да пада све јаче, и најзад се проли као да се небо провалило. Ја не знам да ли се варам, али ми се чинило да је и небо грмело натичући се са грмљавином на земљи.“ (стр. 258)

„Младеновац, који је постао збег Београда, Паланке, Ваљева и целе Колубаре, личио ми је онога ренутка на варош пометених, варош суманутих који су се тискали улицама без циља, без разлога, не знајући куда ће; личио ми је на логор спасених дављеника, којима из очију још није ишчезао блесави поглед страха, који још не могу да појме да су живи, јер до малочас били су помирени са смрћу…“ (стр. 266)

„-Ти си се већ растала – вели старац.– Од живог се човек растаје а не од мртвог.Жив је твој, а мртав и није твој, он је земљин. А земља има материнско срце, она га прима и грли га, а и не пита како си јој га ти опремила, у златне ковчеге јал у нестругане даске.“ (стр. 271)

„Ону сам смрт очима гледала, оно је било невинашце коме није намењено да гину у рату, она је смрт била слика ужаса од које и сад задршћем кад ми изиђе пред очи.А мој најстарији син погинуо је на бојноме пољу, као војник, као син оце војника, вршећи савесно своју дужност.Његова смрт је мој највећи губитак и мој највећи бол; он је завршио низ несрећа наше породице, са њиме се угасила и последња моја нада и последњи разлог за мој живот. Али, у његовој смрти има бар толико утехе – иако је то једној мајци недовољно – да је његова смрт била једна дужност.“ (стр. 179/280)

„Оче наш, који си на небу, разгрни мутне облаке, којима си га застро, да до престола Твојега допре молитва моја за покој душе роба Твога… који часно живот положи за слободу и величину отаџбине своје и за велику и неумитну правду, којој си Ти бранилац и заштитник, Оче наш, који си на небу!…

Оче наш, који и на небу, нека приђе царство Твоје, царство правде, царство истине и царство мира; јер то царство донеће уцвељенима, пострадалима и мученима утехе, а онима, који су га животом својим и крвљу својом искупили на земљи, вечно блаженство на небесима. Тим блаженством наградићеш тада и душу роба Твога… када приђе царство Твоје, Оче наш, који си на небу!“ (стр. 286/7)

„И под сиромашном светлошћу малога фењера, момци приступише послу лагано и опрезно.Подигоше даску из патоса и почеше да копају земљу под патосом.Ваљало је ископати гроб где ће се сахранити краљевска круна коју не хтедоше понети у непознате албанске планине, где се није знало шта очекује ни саме краљевске бегунце. У Призрену већ лежи сахрањена једна српска царска круна, тамо где под развалинама цркве Св. Арханђела, нека ту нађе гроб и краљевска српска круна.“ (стр. 314)

„Призрен је био последња слободна српска варош у којој смо могли наћи заштите; полазећи из ње, пред нама је на неколико сати граница Краљевине Србије, граница наше отаџбине.До Призрена ми смо још увек били бегунци, до малочас бићемо изгнаници, бићемо деца без отаџбине. Заћи ћемо у туђину, куцаћемо на туђа врата и просићемо саучешће према нама и према нашој отаџбини.“ (стр. 318)

„Наше ће гробове већ покривати туђа земља; нама ће гробница бити нова отаџбина!

Ми смо већ данас деца без отаџбине!  (стр. 327)

„Свршено је, свршено је све“ …

Над гробницома је земља утапкана, траг је уништен; на спалишту су ватре догореле, пепео се развејао; из душа је несрећних бегунаца нада избрисана и бол се поново зацарио…..

Савезници су опрали руке, мепријатељ је заурлао: Распни га! Крст је већ садељан, а Голгота је пред нама. Крећемо и пењимо се на њу!

Крећемо у планине, крећемо сви: и краљ и влада,  и војводе и ђенерали, и војска и народ. Крећемо у планине, у гудуре; крећемо у глад и смрт“ (стр. 395)

„Ми смо подносили, они су само посматрали“ – писац у Поговору

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>