Уметничко обликовање историјских ликова у роману Време смрти I

У роману Време смрти I историјски ликови заузимају важно место. Они одлучују о судбини Краљевине Србије и животима многих у њој. Без њих овај роман не би био веродостојан у приказивању Великог рата. Они су постојали и били од кључне важности у историји ХХ века. Имали су свој животни простор, личне карактеристике, одређено место и улогу у друштву и баш зато су заслужили посебно место у овом роману.

Ови ликови су фиктивни и стварни истовремено, зато што Ћосић користи тачне историјске чињенице и делимичне биографске елементе у свом уметничком обликовању. Зато се при читању стиче утисак да су догаћаји стварни  и да су ликови управо онакви каквим их Ћосић представља. Историјски актери збивања у роману су председник Владе Никола Пашић и командант Прве армије генерал Живојин Мишић као најдоминантнији, а такође и командант Друге армије Степа Степановић, начелник Врховне команде Радомир Путник и регент Александар Карађорђевић.

Никола Пашић

Српска политика и дипломатија у Првом светском рату су оличене у лику Николе Пашића, председнику српске Владе. Он се појављује у највећем броју ситуација и Ћосић му придаје велику пажњу. У роману је само политичар и државник, а његов лични и породични живот не постоје. Најчешће је приказан из перспективе Вукашина Катића, као и сви остали ликови:

Није му било јасно што Пашић устаје од стола, он увек седи за столом – својом бусијом, погурен као сада, с брадом на столу, тим штитом од којег се не виде његове сиве, стегнуте очи, па тако заштићен брадом и канцеларијским столом ћути и прати сваку реч, просто је лови како се сабеседнику откида из уста (Ћосић I, 1984:145).

    Најчешће се обазире на Пашићеве дуге шаке и белу браду, која је била његов препознатљив симбол:

…тој дугој бради која се уоквирила у његово небо (…) И он ће сада ову другу, широку и седу браду ухватити обема шакама и ишчупати из свог живота (…) плашљиво гладећи браду (Ћосић I, 1984:154).  Блесну брада (Ћосић I, 1984:155).  Светлуца, блешти брада (Ћосић I, 1984:156).  Хтео би по навици, по свему досадашњем, да не верује том одједном сломљеном гласу из широке осветљене браде, ни тим епископским скрштеним рукама: беле су, снажне, лепе и мирне те руке о којима је он писао да су ,,прљаве и смрадне“ од протекције, корупције, странчарства (Ћосић I, 1984:164).

    Ћосић га не идеализује. Читалац углавном не зна шта Пашић мисли,  јер је овај равнодушан,  стрпљив и толерантан, ретко каже своје мишљење. Снага самоконтроле је значајна врлина Пашићеве личности. Реагује у складу са ситуацијом. Своју замисао уме вешто да наметне, тако да је други предложе и усвоје као своју:

Пашић је слегнуо раменима у некаквом искреном и равнодушном незнању. Још при првим сусретима с њим запазио је он, кад год се пред њим казују идеје и начела, слеже раменима, повија обрве, глуми незнање и збуњеност (…) Оптимизам је његова политичка филозофија (…) Стрпљење је његов једини таленат (Ћосић I, 1984:149).

Из угла Вукашина Катића он је бескрупулозан и дволичан политичар који не бира средства да дође до жељеног циља. То је очекивано, с обзиром на то да му је Пашић био политички опонент:

    Опет му је по изгледу и држању онај радикалски ,,Баја“ који се бачен на главу увек дочекује на ноге, онај грозно стрпљиви властољубац, завереник и према својој странци, па такав и у спољној политици, борац са отвореним вратима за отступање чим осети да губи контролу, политичар који скрива циљеве и путеве, и има кривце за сваки неуспех (Ћосић I, 1984:161).  Али Пашић ни тад није имао слуха за иронију. Ни за увреду. Он ни псовку не чује. Он чује само оно што му је корисно да чује (Ћосић I, 1984:150). од тога смиреног и тихог, тајновитог, у себе скривенога противника који је најопаснији онда када су сви уверени да је најнемоћнији, чији се ударац не може предвидети, чија се песница неочекивано шири у миловање а шака из миловања скупља у песницу… (Ћосић I, 1984:151).

    Ипак, за њега је народ и његов интерес испред свега. Усмерен је само ка избављењу српског народа из зла које га је захватило ратом.

 

Војвода Живојин Мишић

Војвода Живојин Мишић је историјска личност, али и књижевни лик. Анализа јунака врши се поступком посматрања лика који је остварен у роману. ,,Књижевни лик не треба посматрати у контексту његове историјске личности: историјски војвода Мишић не допуњава и не објашњава књижевног, романескног војводу Мишића, као што ни литерарна слика војводе Мишића не може да допуни постојећу историјску слику војводе“ (Величковић, 1994:137). Према Мишићу, као књижевном лику, Ћосић гаји извесне симпатије. Приказан је као самоуверен, увек намргођен војвода, али и храбар и промишљен. Одважан је, оштроуман, најизразитији представник српског народа. Одлучан је, мудар, искусан војсковођа и скроман командант:

Посматра Мишића како лагано са неком смраченом самоувереношћу излази. Увек самоуверен, увек намргођен. Доноси само извештаје, а ниједан значајан предлог. Када није питан ћути,а када га пита за мишљење оно је наравно, оптимистичко (Ћосић I, 1984:230).

Једини је оптимиста у погледу победе Срба у рату, зато што зна да се рат води срцем, спремношћу на патњу и жртвовање:

,,Да сте врховни командант српске војске, како бисте ви Мишићу, проценили њен садашњи положај?“

    ,,И моје је мишљење да је наш положај врло неповољан“.

    Само врло неповољан?“

    ,,Да. Све док се људи боре, сматрам, нема неповољног положаја који се не може изменити“ (Ћосић I, 1984:225).

    Спреман је на ризик, самосталан је у просуђивању околности и ситуација. Стално показује бригу за војску, али је истовремено и немилосрдан у својим одлукама, као када је послао Ђачки батаљон на фронт:

Па, Престолонаследниче, мислим да је стање јасно. Не дамо Македонију (…) Све што може да носи пушку, одмах да се упути на бојиште. Жандарме, писаре, последњу одбрану. Забушанте. И све ђаке одмах на фронт! (Ћосић I, 1984:287).

Вукашин у оваквом Мишићевом паљењу цигарете осећа нешто што личи на ликовање. Можда је дошло Мишићево време. А прогањали сте га, двапут пензионисали, најурили сте га из Генералштаба, као пандура. Њега коме је убеђење увек у складу са храброшћу и достојанством. Он се, сигурно, не слаже с Путником: мирно пуши и гледа у прозор. Он не верује, по челу му види, он не верује у пораз Србије (Ћосић I, 1984:240).

    Ако ме питате, онда мислим да рат још нисмо изгубили. И ако будемо радили како ваља, нећемо га ни изгубити (…) Прво предлажем да се у Врховној команди и у свим штабовима најстроже забрани употреба три речи: пораз, катастрофа и капитулација (Ћосић I, 1984:261).

    У то да је само војвода Мишић способан да победи на фронту Прве армије убеђени су Регент Александар Карађорђевић и војвода Путник, као и целокупан српски народ:

Ћутање и строг поглед обојице за тренутак га збунише, ал тај осећај неке кривице одмах га и прибра, откорача до прозора, па им се с те даљине обрати:

    Височанство, узимам слободу да вас замолим да ми поверите команду над Првом армијом. Рањени Бојовић није више у стању да чврсто држи деморалисане трупе.

    Александар радосно поскочи, коракну к њему и узвикну:

    А ја сам сву ноћ мислио како да вас намолим да се примите те дужности, коју само ви можете да извршите. Ако није доцкан (Ћосић I, 1984:400).

    И тек када му се регент Александар обрати – Чекам ваше изјашњење, господине војводо – он проговори тихо:

    Ја сам вам, Височанство, још пре два дана рекао своје мишљење. И сада у то верујем: ако се још нешто може да учини на фронту Прве армије, то може једино генерал Мишић (Ћосић I, 1984:401).

    По кафанама се наздравља: ,,Нек Бог помогне Живојину Мишићу!“

За разлику од Пашића, Мишићев лични и породични живот постоје у роману. То говори о идеализовању овог српског војсковође. Он је приказан као брижан отац и супруг:

Седи још мало код тате. Још мало поседи – грли је, задржава длан на њеном срцу. Слуша га шаком и прстима. У рову су му синови, Александар и Радован, још пре три дана били су живи. Шта ли је с Војом? Олги је као болничарки бар глава сигурна. Шта ће бити са свима њима ако Србију сатру? Спушта браду на главу девојчице и кроз прозор се загледа у влажан зид уз који се пуже лоза с љубичастим и црвеним листовима (Ћосић I, 1984:404).

Од како је почео рат, он се још није лишио задовољства да руча са женом и децом, да се мало одмори слушајући их и уживајући у свим њиховим радостима (Ћосић, 1984:130).

    Живојин Мишић је командант који не ратује за победе и славу, већ за живот и опстанак. Из њега избија дух српског народа, а не појединца.

 

Радомир Путник

Радомир Путник је био начелник Врховне команде. Он је рационалан, упоран, одговоран, храбар и родољуб:

Вукашин, који не воли Путника због поступака према генералу Мишићу, сада уздрхта у саосећању и дивљењу према разборитој савесности и храбрости тога старог војника који носи најређу славу војсковође мале земље чија је војска у два рата победила. Једино човек који своју земљу воли безмерно може данас имати овакву моралну храброст; само истинска храброст може бити овако разборита кад су сви погубили главе (Ћосић I, 1984:225).

    Песимиста је и верује да се Србија може спасити само капитулацијом:

Предлажем, Височанство, да спасавамо оно што се још може спасти. Ако се може спасти. То је улога сваке народне војске.

    Капитулацију ми предлажете! Будите јасни, војводо!

    Војвода Путник устаје, вуче поглед картом Србије до Бугарске, па по свима присутнима, окреће се ка Врховном команданту, и дубоким, болом и очајањем натопљеним гласом:

    Мир вам предлажем, Престолонаследниче! Мир. Мир овом јадном, искрвављеном народу (Ћосић I, 1984:254).

    Сталожен је и здраворазуман у свакој ситуацији, као што се и очекује од начелника Врховне команде:

А коме ћу ја да поднесем оставку што сам начелник Врховне команде у земљи која нема фабрику оружја, а нападнута је од европске царевине која има педесет фабрика оружја и муниције? Пред ким ћу ја да будем очајан и увређен што у неравноправном рату трпим поразе, што ме овако незаслужено премлаћују Хоенцендорф и Оскар Поћорек? (Ћосић I, 1984:228).

    Страхује да ће због своје одговорности, као начелник Врховне команде, управо он бити крив за пропаст Србије:

Ако се рат заврши поразом, Пашић не сноси кривицу. Поражен је он, командант поражене војске. Пашићу остаје слава: у одбрану слободе и независности, имао је части и смелости да прихвати рат са две европске царевине. Сад му је најтежа дужност да буде истрајан. Упоран. Моћ глупих, одлика бездушних. За овај српски рат, он, Радомир Путник, најодговорнији је пред Богом и људима. Мање за победу, више за пораз. За величину пораза! (Ћосић I, 1984:231).

 

Војвода Степа Степановић

Степа Степановић је био командант Друге армије. Као један од најпопуларнијих команданата био је строг, правичан, тенорског гласа и званичног израза лица. Предводио је војску која је победила на Церу, што говори о његовој војничкој и командној способности и храбрости. Он је у роману представљен као сентиментални војсковођа, измучен услед дуготрајног ратовања:

Слушам те Степо.

Требало је, Путниче, видети како нам баражном ватром у  једној паљби убијају читаве чете … Касапница  је то! Права касапница српске војске!

    Војвода Путник стави шаку на слушалицу и шапну Мишићу: Па он плаче! – Чекај, Степо… И мени је ово пети рат. И ја знам шта је баражна ватра!

   Не знаш, Путниче! Ово није рат две војске! Ово је само убијање српске војске! Убијање немоћних! (Ћосић I, 1984:228).

    У тренуцима разочарања, он жели да одустане од командовања Другом армијом и да се преда:

И ја више нећу да командујем армијом која нема артиљерију. Звао сам те да ти саопштим: подносим оставку на команду Другом армијом. (Ћосић I, 1984:228).

Степа Степановић

 

Александар Карађорђевић

    Принц Александар Карађорђевић је у Првом светском рату био регент и заповедао је Врховном командом, а након завршетка рата одиграо је кључну улогу у уједињењу Краљевине.  Ипак, Ћосић му не даје пуно простора у роману. Био је озбиљан, амбициозан, млађи од свих других у Врховној команди, па самим тим и мање искусан:

Не сећа се да га је икада видео смиреног, да нешто око њега или у присутнима није изазивало његову срдитост. Том преозбиљном и тесногрудом престолонаследнику свуда је тесно; тај амбициозни принц, који већ влада, задивљујуће брзо и лако схвата вечни закон власти и владања (…) Тај мршави младић, с кратким брковима, који своју улогу узима сувише озбиљно, док ћути делује и помало јадно поред тих брадатих министара и седих и бркатих генерала. (Ћосић I, 1984:237)

Литература:

1.Ћосић, Добрица: Време смрти I, БИГЗ, Београд, 1984.

2. Величковић, Станиша : Књижевни процес, Градина, Ниш, 1994.

 

             Анђела Јовановић и Сања Новаковић IV/3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>