Скопски ђачки батаљон – батаљон 1.300 каплара

Српски феникс имаће лик ђака                                                                             Време смрти, Добрица Ћосић

 Велики значај у Првом светском рату на подручју Србије имао је управо батаљон 1300 каплара. У њему се нашла сва српска млада интелектуална елита која је послата у Скопље на обуку,а недуго затим послати су као помоћ у Колубарској бици. Капларима је командовао потпуковник  Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1300 ђака чинило је Ђачки батаљон, просечне старости војника од 21-24 године.  У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали дa помогну.

1300 kaplara

Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу су се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали:

                                      Хеј трубачу с бујне Дрине,

                                            дед’ затруби збор,

                                      нек одјекне Шар планина,

                                         Ловћен, Дурмитор…!

                                                     Песма      

Обука регрута у Скопљу трајала је два месеца. Младићи су веровали да ће Скопље памтити дан опраштања од ђачког батаљона док постоји, да ће причати причу о величанственом маршу преко Душановог моста, о песми која је надјачавала шум Вардара. Становници су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт. Једини страх је био да ће их здравствена комисија одбити на регрутацији. Задојени патриотизмом крили су телесне недостатке.

uzicani kaplari

Ужичани – каплари. На фотографији су крстом означени они који су пали током рата

Другог новембра 1914. Врховна команда произвела је све припаднике Скопског ђачког батаљона у чин каплара и наложила им покрет. Распоређени су искључиво на борачке дужности у оперативним јединицама. Каплар Тадија Пејовић писао је:

“ То је једини пример у историји света, да једна држава – ондашња малена Србија – шаље на фронт [...] свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и све то као последњу наду за спас своје земље. 

Младићи су тада добили легендарни назив „1.300 каплара“. На путу према положајима, у Сталаћу, где се састају две Мораве, унапређени су у чинове поднаредника. Безимени каплар писао је породици пред полазак у битку:

“ Ми смо се сви заверили, да или победимо или да изгинемо јуначки. Шваба неће доћи тамо да пали, пљачка и прља невину чељад. Ми то нећемо допустити. 

На положаје су стигли док су биле у јеку борбе на Сувобору и Колубари. У Горњем Милановцу их је дочекао регент Александар Карађорђевић. Ободрио их је завршавајући говор командом „Ни корака назад!“. То је остала лозинка која је Скопски ђачки батаљон пратила током целог рата. Праћени кишом и тутњавом топова,свесни да једино што сада могу дати отаџбини,није ни више ни мање до њихов живот,храбро су закорачили на бојно поље. И већ првог дана, у борбама које су беснеле на целој линији, многи су пали.

“ Жао ми је добрих другова, лепих младића, који би својим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часној борби? [...] Зар би било боље да су умрли на болесничкој постељи? У ове велике дане жалосно је умрети обичном смрћу.                                                      Ове речи записао је један од 1300 каплара, Јован Бабић.

Победе на Церу и Колубари пронеле су широм свете славу пркосне Србије. Од 15. децембра 1914. на њеној територији више није било ниједног аустроугарског војника, осим заробљеника. Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине. Погинуо је и потпуковник Душан Глишић.

Glisic

Потпуковник Душан Глишић

На крају како издвојити икога.Данас након сто година они су ни више ни мање до 1300 каплара,што су пера заменили сабљама,а идеје делима.Борба им никад није била страна,а нису ни чари заборава. Само неки од њих су: браћа Николићи из Хомоља, Божидар и Светолик – први студент филозофије а други матурант пољопривредне школе, погинули у близини Смедерева 1915. године. Ђорђе Поповић, син директора Народне банке, добровољац, умро у ропству у мађарском логору. Потпоручник Миодраг Давидовић, минхенски студент, син јединац Љубе Давидовића, погинуо у повлачењу преко Албаније. Александар-Шаца Лазаревић, академски сликар, пао је у Колубарској бици остављајући недовршене радове у свом атељеу у Прагу. Један савременик био је мишљења да је у српској историји управо ово била генерација која је у миру најватреније живела и стварала за своју земљу, а у рату се најхрабрије борила и крварила.

Нека од писама каплара са бојишта су сачувана:

      Писмо Бана Нушића оцу, Браниславу Нушићу

(На коверти писма): Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо неизоставно преда адресату.

Драги Аго,                                                                                                                                   Не жали за мене, ја сам пао на бранику Отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тамо сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо.  Осећао сам, шта више, да бих могао будућој Србији корисно послужити, али…Таква је судбина!!!

Твој син,                                                                                                                                       Бан

  Писмо родитељима

Драги моји,                                                                                                                                   Јављам се на путу Ниш-Младеновац. Услед јаког одушевљења на нишкој станици не могах Вам ништа рећи до „збогом“ зато ћу вам сада у писму неколико речи казати:Што је најглавније, полазим у овај свети рат потпуно здрав и с највећим одушевљењем. Мислим да ћу издржати све тешкоће рата, али ипак, ако бих погинуо или био рањен тешко и подлегао рани, немојте жалити за мене јер знајте да сам погинуо славно,бранећи своју милу Отаџбину, да бих осигурао бољу будућност својој браћи, сестрама од  вековног нам непријатеља и угњетача-Аустрије. Нама Нишлијама и Крагујевчанима пала је коцка да први уђемо у бој и ми идемо у Младеновац, одакле ћемо пешке поћи до Аранђеловца, а одатле где буде. Опет вам напомињем и молим вас,ако би се нешто десило да не жалите много. Ово вам писмо пишем у возу и то близу Јагодине где ћу ово писмо и предати.Примете много и много поздрава, остајте ми здраво.Грли вас ваш мили брат и син.

Миша                                                                                                                                 (Милорад  М. Ђорђевић-Видојковић, погинуо као потпоручник 8. новембра 1916. на коти 1050 лево. Сахрањен иза олтара цркве у Гор. Орахову. )

        Писмо сестри   

Драга  Босо,                                                                                                                         Ево и мене да вам се последљи пут јавим из Скопља. Ми путујемо у Крагујевац, а одатле на бојиште. Шта буде са мном, ја ћу вам јавити из Крагујевца. Сада те љуби и грли твој

брат Милан

 

Ана Мимић IV-3

Александар Вукадиновић IV-3

Стефан Миљуш IV-3

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   

Једно мишљење на „Скопски ђачки батаљон – батаљон 1.300 каплара

Оставите одговор на sydney removals Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>