Анегдоте из Великог рата

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ отворила је дигиталну  читаоницу са темом  Одабрана колекција антиревизионистичке  литературе о Првом светском рату , чиме се на јединствени начин прикључила обележавању стогодишњице од почетка Великог рата.

Проучавајући садржаје ове колeкције, матуранти Шесте београдске гимназије су наилазили на мноштво нових и мање познатих података о дешавањима и учесницима у Првом светском рату.  Никола Ћук, ученик IV/1 одељења,  направио је избор анегдота из књиге  Антонија Ђурића За част отаџбине (Како се бранио Bеоград у Првом светском рату) – 2. издање, Књижевне новине, Београд 1987.

 

 

Жали што није војник

 

         Кад су ушли у стан једне средовечне жене у Александровој улици,  Аустријанци су прво проверили да ли у кући има „комитаџија“. Онда су стали да запиткују жену:

-          Где ти је муж?

-          На фронту! – одговорила је с поносом жена.

-          Имате ли још кога?

-          Имам сина!

-          Где је он?

-          На фронту!

-          Имате ли браћу?

-          Имам једног брата. И он је на фротну!

-          Шта мислите? – церекао се Шваба. – Ко ће да вас храни?

-          О томе не мислим. Жао ми је што и ја нисам војник!

 

 

Протекција

 

            За време аустријске офанзиве на Србију,  када је црно-жута монархија ангажовала  све своје снаге и бацили их на фронт, један стари, пензионисни аустријски генерал сусрете у Бечу, на улици, свог младог пријатеља из богате бечке куће.

      Генерал га заустави и упита:

-          Откуд ти овде, у позадини? Што ниси на фронту?

Младић се осмехну и без стида рече:

-          Знате како је … Протекција!

Пред Сувобором један српски пуковник у првој борбеној линији  затече свог познаника трећепозивца.

-          Забога, откуда ти овде? – упита пуковник.

-          Знате како је, господине пуковниче, протекција!

 

 

 

 

Најцрњи отров

 

     Поручник Станоје добио је од својих из села флашу старе препеченице. Како је имао посилног који је волео да гуцне, поручник се досети како да сачува ракију. Залепи комад хартије и великим словима написа: отров. Мислио је да нико неће дирати.

      Међутим, кад се тог поподнева врати у шатор, затече посилног како натеже флашу с препеченицом.

-          Шта радиш то, несрећниче? – викну комндир – Знаш ли да си сада готов?!

-          Посилни само трепће! Збунио се.

-          Јеси ли писмен? – пита командир.

-          Јесам!

-          Јеси ли слеп?

-          Нисам!

-          Па зар не видиш шта ту пише? То је најцрњи отров…

Посилни се растужи. Рече:

-          Зато сам га и узео! Ја вас много поштујем и не могу без вас да живим! Јутрос сам видео како пијете из те флаше, па ми дође жао. . .  Зар да вас јапреживим?! Не, не, зато потегох један гутљај, да се и ја мало отрујем, па шта буде са вама нека буде и са мном. . .

 

 

 

„Минирана”Пашићева соба

 

         Готово нема куће у коју аустроугарски војници и официри нису ушли. Јасно је да су се на „удару“ нашле куће официра, дипломата, политичара – сматрало се да су оне  и најбогатије и да се има шта узети.

           У кући председника српске владе Николе Пашића окупатори су испреметали све до игле. Остала је нетакнута само Пашићева спаваћа соба.

           Аустријски официри и војници ишли су из одаје у одају, претурајући све редом и биркајући шта би све могли да понесу. Кад су стигли у спаваћу собу, под њиховим ногама случајно поче да крцка паркет. Сви одскочише као опарени.

-          Бога им руског! – прогунђа вођа ове „јуначке“ дружине. Ето, стиогше да минирају чак и Пашићеву кућу!

   Потом сви, на прстима, пожурише низ степенице, пазећи да „ не згазе  мину.“

   Тако је, захваљујући крцкању паркета, пљачке поштеђена спаваћа соба.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>