Фиктивни ликови у роману ,,Време смрти“

Фиктивни ликови у роману ,,Време смрти“ (I књига) Добрице Ћосића

Ћосић уводи у роман Време смрти I велики број ликова, што историјских, што фиктивних, како би показао да у једном епохалном тренутку, као што је био Први светски рат, нема поштеђених од страдања. Исти проблеми важе и за унуке богаташа, синове политичара, синове надничара и остале несрећне људе који су живели у том временском периоду. Сви они су јединствени у заједничкој несрећи зато што је њихово постојање смртно угрожено. Да Ћосоћево уметничко остварење није ишло путевима откривања људских судбина и да није уоквирено у националну драму, дело би имало мањи значај.

 

Чланови породице Катић се преплићу у неколико Ћосићевих романа: као корен и стуб породице у делу Корени се појављује Аћим, као носилац породичне линије у романескној саги о Катићима, најзначајније место заузима Вукашин у роману Време смрти, а лоза се наставља у романима Време зла и Време власти.

 

Карактер и судбина Аћима Катића делимично су обликовани по моделу сељачког радикалског трибуна Ранка Тајсића, који је представљао нову политичку и социјалну снагу у српској држави XX века. Аћим Катић је такође припадник нове, народске и демократске аристократије која је формирана у том периоду и која је била снажна политичка, културна и духовна опозиција властодржачком, бирократском државном апарату. У роману његов лик није доминантан, али је често присутан у Вукашиновим разговорима и мислима:

Људи као што је мој отац Аћим, и када другоме желе и чине добро, чине то без мере и правде. И кад воле, воле тако да им се и љубав претвара у насиље. Захтевају покорност у свему (Ћосић, 1997: 345).

Приказан је као деда који се боји за животе својих унука. Такође, пати зато што не познаје и никада није видео Вукашинову децу:

А знаш ли бар зашто идеш у рат?

Јавићу ти то у писму, деда. Сад ми се спава.

Добро, Адаме. И тамо, на бојишту, да спаваш кад год можеш. И старај се да имаш верног друга, пуну торбу и суве чарапе. Ако ти је командир паметан, ти га слушај боље но што си мене и оца слушао; ако је глуп и будала, ћути и склањај му се с очију. Кад се јуриша, немој да будеш ни први, ни последњи.“ (Ћосић, 1997: 35,36).

Господе, има ли те? Сачувај ми Адама! Знаш како сам га на своју крв накалемио и колико ми се у душу ужилио. Сад ми је он све што сам живео и све моје што ће да остане. Спаси ми га, Господе, не дај да сатру све што је српско (Ћосић, 1997:38).

Вукашин Катић има најсложенију личност од свих ликова у роману. То је лик који Ћосић прати још од Корена. Он је снажно индивидуализован, али је истовремено типичан представник богатијих сељачких синова који су се школовали у Европи и који су се културно и генерацијски сукобили са очевима:

Ја сам свом оцу, Иване, био све оно што он није могао, а што је желео да буде и значи у Србији. А он је премного желео једном сину. То није била обична срећа, спокојство, радост. Ни богатство и успех у каријери. Он ми је желео моћ. Моћ над људима. А за мог оца Аћима та моћ је у власти. (…) Раскинуо? То није права реч. Ја сам се ишчупао. Из његових жеља, нада, те љубави…Ишчупао сам се с кореном и жилама. Из постојбине, детињства, готово целе младости… Али својом вољом и одлуком. Ништа ме ван мене није на то приморало. Нити сам то учинио ради нечег извесног, као што су каријера и успех. Напротив, одбацио сам све лаке могућности за успех и каријеру (Ћосић,1997: 345).

Његова политичка идеологија се у потпуности разликује од Аћимове – Вукашин је либерал, а Аћим радикал.

У Вукашинову собу улази и кад му се све склупча у стару и исту патњу за Вукашином, па не може никуд из себе, згорелог у патњи за сином издајицом, тад мора да погледа њихову заједничку фотографију: Вукашин, студент Велике школе, у сељачком оделу, и он, Аћим Катић, потпредседник Српске народне скупштине. Поћутао би загледан у лепог, озбиљног, високог младића који је за све, па и за професоре био Аћимов син, и учио да Србији буде памет и правда, у радикалној странци, уз очево колено и леђа, зато га је у Париз и послао, капуташе знањем да надјача, а он, он друго постао. Он изневерио. Вукашиновим рукама задавио га Пашић.(Ћосић, 1997:36).

Било му је мило што је Вукашин постао министар. Било му је мило, никад тако жалосно и мило у исти мах, али је неколико пута сам себи рекао: „Ја сам ти опозиција, да знаш.“ А кад је пала влада у којој је Вукашин био министар, када га потом више није било ни у једној, он би после сваке промене владе, узгред, у мраку, промуцао Ђорђу: „Оног опет они лопови пребацише преко кука.“ Па би о Вукашину поново ћутао, као о бегунцу с робије, скривеном у њему и празној соби изнад његовог узглавља, с вратима која су му тада, кад је Адам одлазио у рат, опекла дланове и приљубљено чело.(Ћосић,1997:37).

Није хтео да буде под Пашићевим скутом, јер је одбацио политику као вештину која се учи од Макијавелија. Пао је, потом напустио Министарство иностраних дела, ушао у вођство нове странке самосталних радикала…

Вукашин је интелектуалац чији су ставови супротстављени многим тадашњим схватањима у Србији. Он је оличење једне нове епохе и политичког слоја. Због својих европских схватања тешко му је да се уклопи у политички живот. Његова политичка мисао обузета је Србијом, државношћу Србије. Он схвата да је она у свим својим ратовима служила интересима других. Схвата да је не треба враћати у прошлост тежњама за њеним простирањем на свим просторима где живе Срби, него је упућивати у будућност која има два смера: окретање ка Европи, на спољашњем плану, стварање европске демократске државе, на унутрашњем плану:

… свој завичај, Србију, ја видим као старца. Тај призор … Та слика … Старац под шубаром, у гуњу и опанцима, с мочугом међу коленима. Онда на међи, у пољу. Стално на некаквох међи. Унедоглед се отегло злопаћење. А пред очима ми настајала некаква опчињавајућа, злослутна мистерија велеграда, Европе, цивилизације …(Ћосић, 1997: 347).

За Вукашина Катића две највеће врлине су истинољубивост и достојанство:

Вукашин, Иване, никад никоме није рекао – немам и не дам. Било ко да му је потражио новац, или било какву помоћ, он га није одбио. Колико је само меница потписао људима које једва познаје. Сиромашним ђацима и студентима, не питај колико је помогао. И чинио је то господски, тајно. Ниједним својим доброчинством  није се похвалио. Једино протекцију није подносио. Ништа ван закона није хтео да учини. Због својих начела (Ћосић, 1997:299)

Из тога проистиче и основна карактеристика његове политичке личности: доследност сопственим принципима и уверењима. У тој доследности је тврд и опор, па никада не скреће од утврђених уверења и принципа политичког и јавног деловања, без обзира на тренутну ситуацију, објективне околности, политички тренутак, егзистенцијални контекст:

Тодор Тошић стао да га наговара да уђе у Либералну странку, а он му чврсто рекао:

Нећу живот да сатрем ни у твојој ни у Аћимовој странци. Нећу политику и власт. У Србији сви писмени успевају у политици.“

„А зашто си, онда, учио школу и трошио по Паризу Аћимове дукате? Кад нећеш у странку и на државне јасле. Кад нећеш да јашеш коња кога други хране. Кога храни цела Србија.“

Не волим и нећу. Хоћу знањем и нечим другим да послужим овој бедној земљи. Прогресу хоћу да служим. (Ћосић, 1997:117).

Његови лични односи су у сталном сукобу са принципима, па због тога мора да брани своје ставове од љубави према сину, ћерки, жени, земљи. Његова деца су у рату, иако је могао да их, својом позицијом угледног и моћног политичара, склони са ратишта:

Како ти беше име сину?

Иван. Зашто питате?

Добро је, потрефио сам. Ово ћеш дати твом Ивану кад пође на фронт – пружа му плав, запечаћен коверат са заглављем Врховне команд.

Од кога је то? Зашто?

Тамо где га распореде, нека одмах преда лично команданту дивизије или пука.

Извините, ко вам је то тражио? За мог сина не долази у обзир никаква протекција. Мој син је добровољац, господине председниче. (Ћосић, 1997:201).

Господине председниче, желим да вам саопштим: исцепао сам писмо које сте ми дали за мог сина. Хвала вам. (Ћосић, 1997:357).

Вукашин је чинилац сижејног обликовања – стожерно место у романескним збивањима. О особеностима већине ликова можемо сазнати из Вукашиново односа према њима и из његове тачке гледишта, будући да је он фокални лик.

 

У простору епопеичних ликова налазе се и индивидуализовани ликови младића из Ђачког батаљона: Богдана Драговића, Данила Историје и Ивана Катића, као најдоминатнијих ликова ђака. Ма колико били индивидуализовани, ликови ђака ратника су грађени на епски начин – индивидуализовани су само у извесној мери. Ови младићи су ђаци и студенти углавном страних универзитета. Сви су се добровољно јавили у Ђачки батаљон, који је био стациониран у Скопљу, а ђаци који су му се придружили остали су упамћени као каплари којих је било 1300. Сви си храбри, млади и спремни да своју енергију, снагу и живот подаре рату и отаџбини:

Јунаци!

Отаџбини су потребни ваши животи. Одужите свој дуг, синови! Вас хиљаду и триста шаљем Врховној команди као капларе. Сутра у подне крећете на бојиште.

Ура, ура!

Капе лете увис. Сви се грле и љубе. (Ћосић, 1997:235,236).

Ако ми који мислимо, ако хиљаду триста двадесет и један ђак и студент, колико нас има у овом возу, ако ми не признајемо пораз, онда Србија није поражена. (Ћосић, 1997:295).

Иако их све одликује храброст, они су млади и неискусни, па самим тим и не знају у шта се упуштају. Забринутост прикривају веселом атмосфером и шалама:

Али зашто је батаљон у строју неуобичајено миран, некако потиштен? Као да у његово име, за свих хиљаду и триста, Бора Пуб једино сме дубоко, отегнуто да уздише и казује ону општу стрепњу која се дању неуморно затрпава шалама, најчешће сасвим дечјим, много пута и бесмисленим, а само ноћу, у сну, чета је издахује, јечи је сањајући страхове. (Ћосић, 1997:234).

Ђачки батаљон је својеврстан израз идеолошких струјања којима је била захваћена интелектуална омладина тога доба.

 

У Ђачком батаљону је један Катић, син истакнутог политичара Вукашина и унук прве генерације српских радикала Аћима Катића и првих либерала Тошића. Иван је студент Сорбоне, кратковиди и крхки младић, који оспорава читав систем вредности и свога оца и својих дедова. Припада оној генерацији српских интелектуалаца која је са париском школом могла мирније да погледа на прошлост Србије. Критички је настројен према српском народу, војсци, патриотизму и национализму. То је учљиво из писма које је послао својој сестри Милени:

… ја вечерас опет размишљам о том очевом „народу“ и твојој „Србији“ и стварно више не разумем: ни шта је то Србија ни како се може волети народ. (…) заувек ми се згадила руља, маса, то људско мноштво што се назива народ. Тај народ је језив и када је писмен и школован, а какав ли је тек онај прави, неписмени, сељачки?

Али, не бој се, драга сестро. Твој брат неће бити кукавица и дезертер. Дошао сам из Париза и ту сам да то не будем. За „умирање за отаџбину“ неће ми недостајати одлучност. Неће, запамти. Не због „краља и отаџбине“. Ја ћу „погинути за отаџбину“ из сасвим личних разлога. Ти разлози нису јуначке природе. Они су ван историје и националних идеала.

За мене не постоји слобода због које треба пристати на војничко подчињавање и хијерархију, која даје право нашем команданту и официрима да нам псују мајку и шамарају нас.

То некако схвати и немој ми више написати ни изговорити ниједну „националну“ и „патриотску“ реченицу. (Ћосић, 1997:151,152).

Иако није младић који је довољно физички спреман за рат, он одлучује да се придружи својим вршњацима на бојном пољу:

„С таквим очима, наочарима, са минус седам у добровољце?“

„Ја, тата, за то нисам крив. Ратује се са оним што се има.“

„Јеси ли добро промислио?“

„Темељно и свестрано сам промислио.“ Иронично му се смешкао, онда се сав намрштио, и срдито додао:

„Зато сам се и вратио из Париза, Желиш ли да будем подлац пред својим вршњацима?“ (Ћосић, 1997:100).

Неприлагођен је због своје особености и васпитања:

не уме да пева и не пева му се као онима насред собе, испод две лампе; нема шта смешно да исприча, што чине засмејачи крај врата из прве десетине, и не може да се смеје ономе чему се њих четрдесеторица у соби смеју… (Ћосић, 1997:207).

Никада није лумповао. Било му је глупо и несхавтљиво то задовољство. Никада се није веселио са друговима, у кафани, на јавном месту (…) Ниједну жену није загрлио. Ниједна девојка га није пољубила (…) Грлио се с књигама и спавао с књигама. (Ћосић,  1997:240,241).

Бунтован је – баца теглу слатка на потпоручника Драгишу Илића:

Сети се тегле са слатким од купина из јучерашњег маминог пакета. Лако је нађе у војничком сандуку: и клечећи, са ивице сламарице, из све снаге завитла тек начету теглу слатка у уста која му псују сестру. Тегла тресну у дирек искићен пушкама; комади стакла и слатка засуше Крвопију. (Ћосић, 1997:210).

Са својим оцем, Вукашином Катићем, није имао близак однос. Узрок тога је Вукашинов страх да његов син не буде исти као и он:

Још раније, пре него што се Иван и родио, Вукашин је осећао нешто „преровско“ према још нерођеном сину (…) Сећала се и одмах заборављала оно светло недељно поподне када су јели трешње у башти и она га запитала;

„Да ли ће ти бити много жао ако ти не родим сина?“

„Више волим да ми родиш ћерку.“

„Не верујем ти. Ти, сељачки син, Србин, па да више волиш ћерку?“

Страх ме да ми не родиш једног Вукашина.“ (Ћосић, 1997: 97,98).

А према Ивану, други човек: васпитање и начела, очинска строгост и мушка, сељачка равнодушност и када је болестан; ретки разговори за ручком, увек о идејама и историји; награда за најбоље успехе у школи и рођендан – старе француске књиге; једно цело вече насамо проведено с њим пред Иванов одлазак у Париз; написао му неколико писама, можда. Када се Иван вратио из Париза, два дана уочи мобилизације, није му се обрадовао. Заиста му се није обрадовао.(Ћосић, 1997:100).

А ни тада, на растанку, тада, пред одлазак у рат, Вукашин га није загрлио. Нису се загрлили. (Ћосић, 1997:102).

Ипак, ратне околности су довеле до промене њиховог односа. Вукашин, из страха да ће изгубити сина, почиње да показује своја скривена очинска осећања:

„Вукашину се не испуштају Иванове руке. Држи их још чвршће, а поглед скреће ка узмуљеној и хучној реци. Још тринаест сати су заједно. Чиме да га обрадује? Може ли и њему и себи да надокнади пропуштено?“ (Ћосић, 1997:322).

„Иду по блату, лагано, али не ка касарни. Вукашин га ћутећи огрће пелерином; Ивану годи та нежност.“ (Ћосић, 1997: 344).

То да нас двојица можда последњи пут разговарамо … па то је значајније, ова ноћ је значајнија од десет хиљада ноћи! Има смисла родити се да би се доживео један … разговор. (Ћосић, 1997:348).

Сад је све како треба да буде. Мислим, што се нас двојице тиче.

У то да верујем, сине?

Да, да. Добро те разумем.

Ставља му руке на рамена: отац му се смањује под шакама. Благо га загрли и пољуби у образ.

Вукашин му љуби раме, измиче се, извлачи писмо из џепа.

Требало је да ти га дам на поласку у Париз.“ (Ћосић, 1997: 349).

 

…да ли је запамтио оно њихово ноћно санкање на Врачару? Сетио га се чим су се растали, на обали Лепенице. Тада, на том санкању, Иван га је последњи пут пољубио. Последњи пут до ове ноћи, пред касарнском капијом. Ни на растанку пред полазак у Париз, ни када је летос отишао у добровољце, нису се, због нечег, загрлили.(Ћосић, 1997:350)

Богдан Драговић припада струји социјалиста. Он је син ваљевског воскара и београдски студент. Припадник је партије и заговорник социјалистичких идеја, па се залаже за већа права радника и сељака и критикује властодржце и припаднике буржоазије. Незадовољан је светом у коме живи и труди се да укаже на проблеме и да их реши:

(…) ако већ нисмо, ми ћемо сигурно постати најнесрећнија земља. Несрећнија и од Русије.

Због чега?

Па, поред осталог, и зато што је у Србију прво ушла машина за прављење справа за убијање, па тек онда машина за рад. Као што знате, прва наша фабрика је фабрика топова. Прво гвожђе које смо растопили у Србији нисмо за плуг и алат употребили, него смо од њега топовку цев лили. (Ћосић, 1997: 223).

Ту његову жељу за жртвовањем најбоље описује његов ратни друг, Станислав Винавер:

„Да си ти, Ћоро, викнуо пред Дон Кихотом: Није он, ја сам гађао Крвопију, ти би Брки уништио подвиг. Лишио га подвига. Повредио и понизио. Брка је срећан што може мало да страда. Ти си, Ћорко, свој подвиг галантно поклонио Брки.“ (Ћосић, 1997:219).

„Он с лисицама на рукама, које су му ставили у учионици, пред катедром, у присуству директора гимназије и разредног старешине, зато што је „по налогу из Београда побунио абаџијске и опанчарске шегрте и калфе да штрајкују и певају социјалистичке песме пред Начелством“. Жандарми га мувају у ребра да пожури, а он намерно иде споро да га види цела варош, све газде и сва господа, шегрти и радници (…) Хтео би да запева као Павле Власов из романа „Мати“ и о томе да се извести Димитрије Туцовић, да о томе пишу „Радничке новине“ (…) Ничег га није било страх.“ (Ћосић, 1997:227).

Иако је приказан као строг и озбиљан младић, Ћосић нам представља и његову другу, нежнију страну. Та његова осетљивост се види из односа са Наталијом:

„Није је видео кад спава. Онај мирис њене топлине, сву ноћ ће да га дише. Тренути неће, неће моћи ни она. После, после ће јој је шћућурити под мишку, удисати недра, корен дојке. Снажан, нежан корен. Слушаће јој срце, сваки откуцај разговетно. Да га запамти као сваку реч, сав да се испуни њеним дамарима. Слушаће ту малу, невидљиву, румену Наталију, како јој је летос, последње вечери пред полазак на распуст, неочекивано и за себе, с лицем прислоњеним уз њена недра, шапнуо у срце: „Мала, невидљива, румена Наталија.“ Прислониће убој на сам дамар, мирисни дамар, топли дамар.“ (Ћосић, 1997: 264).

Према Ивану Катићу, са којим се спријатељио у Ђачком батаљону, је заштитнички настројен, као када је Иван бацио теглу слатка на поручника:

Богдан Брка га вуче за рукав да легне, и он леже под своје ћебе. Диже се Богдан Брка и рече:

Другови, из нашег вода нико није гађао теглом потпоручника Драгишу Илића. Апсолутно нико. Ни по коју цену. (Ћосић. 1997:211).

 

Данило Протић Историја већ својим надимком открива смер свог идејног кретања. Он је патриота свестан историјске и културне прошлости Србије. Према свему се односи са потпуном озбиљношћу и без смисла за хумор:

„Објективно гледано, нема смисла, није поштено, Ћоро, у овим данима бити неозбиљан“, Иван је први пут проговорио после треска тегле са слатким о дирек више Крвопијине главе: „А зар сам ја нешто неозбиљно учинио?“ – „Јеси. Изгубили смо Мачву, Србији пада престоница, а ти у касарни дежурном официру разбијаш главу.“ (Ћосић, 1997:212).

Не квари строј! – сикће Историја и укопава се у непомичност.“ (Ћосић, 1997: 213).

Он је романтичар, који је своје учешће у рату схватио наивно – замишња себе и своје другове као њихове претке ослободиоце. Сви разумеју његову наивност и романтичарску веру у исконске вредности живота. Нико их не прихвата, али их нико и не одбацује, схватајући да је вера Данила Историје поетична и чиста:

„Између плотуна зажели да додирне руку Данилу Историји, том Новосађанину, добровољцу, до јучерашње смотре несимпатичном због националног фанатизма, пречестог позивања на историју, прети историјом, због које је и надимак добио.“ (…) „Враћају се из касарне. Командир наређује песму. Данило Историја први почиње: „Ој, Србијо, мајко мила, ти ћеш бити царевина“… Само неколицина прихвата песму.“ (Ћосић, 1997: 235).

У роману велику улогу имају женски ликови, од којих се највише истичу Олга Катић, Милена Катић и Наталија Думовић.

 

Олга Катић је мајка, жена, ћерка, стуб своје породице. Најплеменитији је и најпродуховљенији женски лик у роману. Оликује је достојанственост, немири душе и тела који се само назиру, унутрашње треперење које свест упорно потискује и смирује. У њеном животу постоји период до рата и у току рата:

Више не знам зашто сам до сада живела, као да сам сањала тај наш живот до рата. А стварни живот је рат, ово данас – ставља шаке преко лица.(Ћосић, 1997:296).

 

Пре рата њен живот је био сведен на посвећеност деци и мужу, породичним обавезама уопште. Била је срећна, задовољна и спокојна. Када су деца одрасла осећала се усамљеном, напуштеном с обзиром на то да су деца ишла за својим интересовањима, а Вукашин за својим политичким циљевима:

Ноћас га неће сачекати у кревету, са марамом преко очију, како га одавно дочекује увече и испраћа ујутру, уверавајући себе, не, великодушно обмањујући њега да јој светло смета да заспи (…) Одавно тако том марамом као обмањује себе и њега: да не осећају нелагодност што једно другом имају све мање да кажу и покажу кад се он смрачен врати доцкан ноћу, и кад ујутру, тачно у девет, све натмуренији одлази од куће. (Ћосић, 1997:93).

 

Ратни период уноси промене у њен живот – стрепи за живот своје деце, за сигурност свог брака, сукобљава се са Вукашиновим чврстим ставовима који не попуштају ни када је о њиховој деци реч.

…Иван иде на фронт, знаш ли? Шта ћемо? Зар ти је политика значајнија од живота деце? И сва начела овога света. Знам, закон. За све. Свагда твоја начела. И ја сам мислила да могу и сина да жртвујем отаџбини. Веровала сам. Нисам знала да не могу. До рата много шта нисам знала.(Ћосић, 1997:93).

Вукашин јој је на то одговорио:

Драга моја, ти си трипут дневно понављала деци: Од вас тражим да волите отаџбину и поезију! – каже прекорним шапатом. (Ћосић, 1997:108).

Она нема снаге да учини ниједан покрет. Једва се држи на ногама под том обезнањујућом тежином свога детета, бебе, дечачића, младића; њеног сина који одлази на бојиште. (Ћосић, 1997: 291).

О Олгином спољном изгледу добијамо неколико шкртих, али лепих података из Вукашинове тачке гледишта:

Чим је угледао лако ослоњену на доврата Крсмановићевог салона, са зеленим очима које су, учинило му се, одједном виделе све у њему. Ако је имала светлоплавухаљину као још неке девојке, оне нису имале тако смео деколте као она, назначен некаквим нежним цветом, необичног облика. Пренуо се, од њеног погледа му се преломила и замрсила реченица. „То је та!“ говорио је у себи. После јој кришом гледао само руке, изазовно нежне, распусне у својој белој, виткој наготи, и понављао: „Да, то је.“Отад је чинио све да је сретне сваког дана. (Ћосић, 1997:116).

Ћерка Олге и Вукашина Катића, Милена Катић, је тип младе романтичарске патриоткиње. Од свих јунака ,,Времена смрти“ најпотпуније дефинише њену природу и њен положај у животу њен рођени брат, који са симпатијама гледа на сестрину личност, али који са оштрим критицизмом према њеним патриотским заносима истиче да она неуспело игра улогу Косовке Девојке. Иван Катић одриче такво схватање отаџбине, такве поетичне заносе који воде или у разочарење или у баналност:

…нисам срећан што си постала „права Српкиња“, „лепотица-јунак“, „заносна Косовка-девојка“ и томе слично, како о теби пишу новине. (Ћосић, 1997:151).

Она не остаје на пуким патриотским размишљањима, већ спремношћу на личну жртву морално оправдава своје заносе. То примећујемо из Вукашиновог односа према Милени:

Смешкао се док је слушао како је на забавама, протестно, као Српкиња, одбијала да игра полку, кадрил. валцер, све што није национално коло. Није јој ни реч рекао када је из националних разлога престала да учи клавир. „После швапске анексије Босне и Херцеговине, срамота је да Српкиња свира на клавиру. Је л’ тако, тата?“ (…) Чак је није ни укорио када је из шестог разреда гимназије, по објављивању рата Турској, побегла у Врање да буде болничарка. (Ћосић, 1997:99).

Налазећи се у центру људске несреће, романтичарски заљубљена у Србију и поручника Владимира, Милена представља најлепши израз моралне равнотеже:

Загледана у велику рану од шрапнела на мушким леђима Милена Катић мисли о поручнику Владимиру Тадићу: Нека му однесе руку, обе ноге нек изгуби, само да му главу не нагрди. Да је гледа, да му гледа лице и очи. Све друго може да нема. Није важно. Да му слуша дисање, ништа више. Нека је жив. Само да постоји. (Ћосић, 1997:150).

 

Наталија Думовић, студенткиња, ћерка преровског учитеља, девојка Богдана Драговића, има посебно место у делу. Носи све епске квалитете сестре и девојке који су уткани у нашу народну епску поезију. Она је сапатник оцу у његовом болу за изгубљеним ђацима, она је дужна да чита неписменим преровским женама писма са страшним вестима о смрти вољених; она, неука и невина девојка, мора да порађа жене чији су мужеви на бојном пољу:

Враћа се из Шљивова, где је од подне писала писма војницима на фронт и читала њихова, написана женама и мајкама. Препуна је њихових речи исказаних јој у плајваз, јецајућим гласом или само уздасима, у погнутој ћутњи над хартијом и њеним крупним словима. (Ћосић, 1997: 282).

Наталија Богдану Драговићу стреми свим бићем, суптилношћу племенитог осећања и страшћу исконске женствености. Она је за њега анђео чувар у ратном паклу. Њено путовање по невремену од Прерова до Крагујевца, да би се могла наћи с Богданом, представља један од најпожртвованијих чинова у првом делу романа:

Потрча селом, па кроз необране, росне кукурузе ка Морави и скели. Задављена страхом, без даха стиже до Мораве и на њеној другој обали угледа скелу, празну, без скелеџије. (…) Избезумљено дозива скелеџију. Хучи река, хучи време. Спусти торбу и потрча низ обалу ка воденици, не престајући да запомаже и зове скелеџију. (…) Еј, жене, сестре, Преровке! Ако овај воз изгуби, следећи је сутра у у исто време. Следећи воз за њу не постоји. Прегазиће реку. Полази, стаје: јесење воде потопиле спрудове и газове. Препливаће. Хитро се свлачи, остаје у кошуљи: како ће мокра у воз? Почиње и кошуљу да скида, уплашена, пусти је из себе; сукње, блузе и шал завезује у бошчу. (Ћосић, 1997: 289,290).

Извори

  1. Ћосић, Добрица, Време смрти I, Гутенбергова галаксија, Београд, 1997.

Литература

  1. Принс, Џералд, Наратолошки речник, Службени гласник, Београд, 2011.

 

Анђела Јовановић и Ана Ћирковић  IV/3

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>