Скопље у Првом светском рату

Тројна инвазија на Србију почела  је 5.октобра 1915. године и то је била четврта
офананзива Централних сила, која је после три неуспешне резултовала сломом српске војске и њеним повлачењем преко Црне Горе и Албаније. У тројној инвазији су учествовале Аустроугарска и Немачка, а 14. октобра им се придружила и Бугарска. Бугарске трупе избиле су на Вардар 19. октобра, 20. октобра су ушле у Куманово, а Скопље је заузето 22. октобра. Српске трупе су покушале да се пробију ка Скопљу и припоје са савезничким трупама на југу, али безуспешно, након тога Влада и Врховна команда су 25. новембра 1915. године издале наредбу за повлачење на албанску обалу, одакле би српска војска била евакуисана.
Крајеви Србије које је окупирала бугарска војска проглашени су за „Моравску Бугарску“, а Срби, становници тих области за „Моравске Бугаре“. Заузете територије биле су подељене у две области : „Војно- инспекцијска област Морава“ обухватала је простор у сливу Јужне Мораве и источно од Велике Мораве (са седиштем у Нишу), и „Војно- инспекцијска област Македонија“ са седиштем у Скопљу. Према једној наредби бугарских окупационих власти реч Србин није смела ни да се изусти.На дан Св. Николе, интернирана је из Скопља возом, група српских учитељица и побијена негде испред Сурдулице, а затим је дотерана и група од 117 Лесковчана од којих су се само тројица спасла сигурне смрти, док су остали побијени у Дубокој долини. Мучили су и убијали свештена лица, а на челу листе масакрираних свештеника налазио се митрополит Вићентије из 1914.године у згради позоришта у Скопљу, коју је позориште добило од општине у прилично руинираном стању, непажњом општинског димничара избио је пожар који је уништио
све, осим зидова и гардеробе. Убрзо је подигнута дрвена зграда, односно арена у којој су глумци играли представе до јула 1915. године. У другој половини те године започела је изградња нове позоришне зграде, али је заустављена доласком немачких и бугарских окупационих снага. У недовршеној згради су Немци држали коње. У критичним моментима, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти
са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали да јој помогну. Обука регрута у Скопљу трајала је два месеца. Младићи су веровали да ће Скопље памтити дан опраштања од ђачког батаљона док постоји, да ће причати причу о величанственом маршу преко Душановог моста, о песми која је надјачавала шум Вардара. Становници су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт.
Ево једне занимљиве приче!

Displaying skoplje vojska treceg poziva na odmoru.jpg
most na vardaru skoplje stanica skoplje vojska treceg poziva na odmoru

 

3 мишљења на „Скопље у Првом светском рату

  1. Још нешто о Ђачком батаљону…

    Када је наша војска била на измаку снаге након битке на Церу, поред великог броја војника и официра који су понгули или су избачени из строја, опао је и морал који је био неопходан да би Србија наставила рат. Тада су на сцену ступила млада лица, доброволјци, тзв 1300 каплара. Захваљујући нјима, борбена свест је подигнута, а војне јединице поткрепљене и ојачане.

    Обука ових младића, коју је водио горе поменути Душан Глишић, трајала је два месеца, након чега су им коначно 2. новембра 1914. године додељени чинови каплара и дужности у оперативним јединицама.

    Каплар Тадија Пејовић рекао је:

    „То је једини пример у историји света, да једна држава – ондашња малена Србија – шаље на фронт свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и све то као последњу наду за спас своје земље.“

    Млади борци су на своје положаје стигли у јеку борбе на Сувобору и Колубари. Уз кишу и грмљавину топова кретали су се ка Горњем Милановцу где их је сачекао регент Александар Карађорђевић, који их је охрабрио за борбу завршавајући свој говор реченицом : „Ни корака назад!“ То је остала лозинка која је Скопски ђачки батаљон пратила током целог рата.

    Такође сам нашла да је потпуковник Душан Глишић био строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу се се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, упркос тадашњем ратном стању, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали.

    Први српски регрутовани авијатичари из класе 1300 клапара.

    http://imagizer.imageshack.us/a/img801/4291/015hjk.jpg

    http://www.novosti.rs/upload/images/2014//02/19n/rep2.jpg

    Данас су у њнихово име отворене две школе, средња школа у Љигу и основна школа “1300 каплара“ у Београду.

  2. Да су други народи у своје трајање могли да упишу легенду о 1300 каплара она би била на пиједесталу док код нас ова легенда полако пада у заборав. Наши гробови готово да се и не знају а тамо где се знају о њима више брину странци него ми сами,можда је у томе одговор на питање зашто смо данас ту где јесмо. Стога ми је изузетно драго што сте отворили ову тему али и дали нам могућност да је сами разрадимо у правцу у ком ми желимо. Прича о ђачком батаљону је прича о храбрим младићима који су били спремни да дају живот за отаџбину не плашећи се да стану на фронт после само два месеца обуке,свесни да одлазе у смрт. “Полазим у овај свети рат потпуно здрав и са највећим одушевљењем. Мислим да ћу издржати све тешкоће рата, али ипак, ако бих погинуо [...] немојте жалити за мене јер знајте да сам погинуо славно, бранећи своју милу Отаџбину, да бих осигурао бољу будућност својој браћи, сестрама од вековног нам непријатеља и угњетача – Аустрије.”- Милорад Ђорђевић, један од каплара, написао је у писму родитељима. Погинуо је 1916. године као млади потпоручник на Солунском фронту. Задојени патриотизмом многи су крили своје телесне недостатке и једини страх био је да ће их здравствена комисија одбити на регрутацији. Мање је познато да нису само синови сељака и занатлија регрутовани у ђачки батаљон. Међу 1300 каплара била су и деца министара, професора, лекара, свештеника, официра, Љубе Давидовића, Андре Николућа, Јаше Продановића, Петра Перуничића… “Кад наређује Србија, наредба важи за све” остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја, студенте права. Другог новембра 1914. године Врховна команда произвела је све припаднике батаљона у чин каплара и наложила им покрет. У Горњем Милановцу дочекао их је регент Александар Карађорђевић, свој говор завршио је командом “Ни корак назад”. То је била лозинка која је пратила 1300 каплара током целог рата. Већ првог дана у борбама које су беснеле на целој линији многи су пали. “Жао ми је добрих другова, лепих младића, који би својим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часној борби? [...] Зар би било боље да су умрли на болесничкој постељи? У ове велике дане жалосно је умрети обичном смрћу”- ове речи записао је након првог дана један од каплара, Јован Бабић. Победе на Церу и Колубари пронеле су широм свете славу пркосне Србије. Француски генерал и војни историчар записао је о Ђачком батаљону следеће: “Пратио сам их од Београда до Скопља. Певали су. Тешили мајке и сестре, ови голобради Срби који ни прву љубав још нису упознали, да ће се са очевима вратити у слободну земљу. Јесу ли били свесни да се многи неће вратити? Не знам… Можда нису, али је извесно, они су подигли морал уморним ратницима и превагнули у Колубарској бици у корист свог народа. Ова српска младост која је дала пример и учинила подвиг и мом животу дала је смисао.

  3. Браћа Николићи из Хомоља, Божидар и Светолик – први студент филозофије а други матурант пољопривредне школе, погинули у близини Смедерева 1915. године. Ђорђе Поповић, син директора Народне банке, добровољац, умро у ропству у мађарском логору. Потпоручник Миодраг Давидовић, минхенски студент, син јединац председника Владе чика Љубе Давидовића, погинуо у повлачењу преко Албаније. Александар-Шаца Лазаревић, академски сликар, пао је у Колубарској бици остављајући недовршене радове у свом атељеу у Прагу. Стотине и стотине других, многих безимених и непобројаних, остали су на вечној стражи српског Пантеона. Страдао је нараштај који је дисао за Србију и сањао да јој послужи кроз науку и културу. Слободу је дочекало мање од трећине каплара. У маглама српске прошлости остали су заувек да светле ликови 1300 каплара. Заборав њихових дела почетак је нашег краја.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>