Надежда Петровић

 

Cликарка и болничарка

 

Дубоко погођена страдањима српског народа, ношена јаком жељом да помогне свима којима је помоћ била потребна, Надежда Петровић заједно с Делфом Иванић 1903. оснива Коло српских сестара. На великом женском митингу, одржаном 15. августа исте године, рекла је:

„…Зар се ми смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ… Зар је њој стало до неколико милиона Срба… Отресимо се старог немара, растресимо ланце нехата, приберимо се…“

Надежда је била први секретар ове хуманитарне организације. Године 1903., као активисткиња Кола српских сестара, путовала је по Македонији и Старој Србији носећи помоћ тамошњем становништву пострадалом од турских и арнаутских зликоваца.

Предводећи своје ученице, учествовала је у омладинским акцијама и манифестацијама подршке становништву Босне и Херцеговине,  а чланице Кола српских сестара, под њеним вођством, демонстративно су обилазиле посланства Русије, Енглеске, Турске, двор и Министарство иностраних  послова шаљући тако поздраве и подршку поробљеном становништву, позивајући и жене из Црне Горе да их подрже. Дубоко одана српском роду, Надежда је међу првима постала чланица Народне одбране, патриотског друштва чији је циљ био помагање Србима који су још били оковани турским јармом.

Веома активна на политичком плану, свесна надолазеће опасности од Аустро-Угарске, писала је Ивану Мештровићу:

„…Ми смо исувише журно изашли судбоносним догађајима у сусрет, код нас је на прагу рат са Вашом царевином… Чекамо са одушевљењем када ће прва пушка пући… Ја идем такође на границу, као болничарка, да послужим својој отаџбини и да принесем свој живот ако затреба… Ја богме готово заборавих да сам сликарка, политика ме је толико обујмила да немам ни станка ни санка, не могу да радим, срце ми је просто располућено од страха и очајања за свој род…“

Надеждина кућа постала је центар окупљања српских родољуба. Срећом, она ипак није заборављала да је сликарка! Поново се прихватила четкице и учествовала на бројним изложбама. Године 1910., иако материјално притиснута, отишла је у Париз и одсела у атељеу свог пријатеља, вајара Ивана Мештровића. На вест о смрти оца, априла 1911., вратила се у Београд и наставила да ради у школи. Очеву смрт је врло тешко поднела.

Исте године кад је почео Први балкански рат, 1912., умрла је њена мајка Милева. Губитак и другог родитеља донео јој је додатни душевни бол, али и нови полет да помогне унесрећенима.

У Војној болници, где је радила добровољно као болничарка, Надежда је прележала тифус и колеру. Истовремено, одликована је за ревностан и пожртвован рад. Године 1913., после кратког предаха, поново се придружила српским војницима, борцима у Другом балканском рату. Ни у тако тешким условима није престајала да слика, па су иза сурових војних похода остајале слике неописиве лепоте и високе уметничке вредности. И поред тога је, као једина болничарка, помагала рањенима и болеснима, негујући осамдесеторицу тифусара. По завршетку Другог балканског рата одликована је Орденом за храброст и Орденом Црвеног крста.

Вест да је Аустро-Угарска 1914. године објавила рат Србији затекла је Надежду у Италији. Она се одмах враћа да би још једном на делу показала велику оданост домовини и поново је пошла с војском. Свако затишје, сваки слободан тренутак користила је за сликање, тако да, према оценама ликовних критичара, овај ратни период има високу уметничку вредност и обилује ремек-делима као што су слике „Косовски божури“, „Призрен“, „Грачаница“, „Везиров мост“ и др.

Нажалост,  док је била болничарека Инфективне војне болнице, добила је пегави тифус. Пре но што је издахнула, 3. априла 1915. године, боловала је седам дана. Почива на Новом гробљу у Београду. У њену част, у родном Чачку, од 1960. Године, одржава се ликовна смотра „Меморијал Надежде Петровић“. Последње дело које је насликала управо је – Ваљевска болница. Нишке „Српске новине“ су тим поводом објавиле следеће:

„У недељу је, после кратког боловања, умрла Надежда Петровићева, наставница Више женске школе, која је као добровољна болничарка радила у Првој резервној болници у Ваљеву. Покојница је са великим пожртвовањем обављала болничарску дужност за време сва три рата на бојном пољу у пољским болницама и дивизијским заводиштима. У бугарском рату прележала је трбушни тифус у Скопљу. Као академска сликарка узела је живог учешћа у југословенском покрету и приређивању југословенских изложаба и конгреса у Београду, Софији и Загребу. Она је била одушевљена Српкиња и једна од оснивачица Кола Србских Сестара. Слава јој!“

НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ У ЛЕКАРСКОЈ УНИФОРМИ