Српски великани Великог рата

Петар Први Карађорђевић (1844 – 1921)

Био је трећи син кнеза Александра и Персиде Карађорђевић, унук Карађорђа Петровића,  краљ Србије од 1903. до 1918. године, а потом државе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.  Жена му је била кнегиња Зорка, најстарија кћер кнеза (касније краља) Николе Петровића. До 1903. године живео је у иностранству. Борио се у Француско-пруском рату, а у  Херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић. Постао је глава породице после смрти кнеза Александра и старије браће. Имао је петоро деце. На власт је дошао после Мајског преврата (1903). За краља Србије крунисан је у манастиру Жича.

 

Краљ Петар је био врховни командант српске војске у Балканским ратовима. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. У Првом светском рату повлачио се са војском преко Албаније. Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ).

По њему су названи Мркоњић Град (Босна и Херцеговина), Петровград (данашњи Зрењанин) и Петровац на Мору.

Сахрањен је на Опленцу.

 

Александар Први Карађорђевић (1888 – 1934)

Био је син краља Петра I Карађорђевићa и кнегиње Зорке. Престолонаследник је посатао за време анексионе кризе 1909. године, а регент 24. јуна 1914. године.

 

У  Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је био заповедник Прве армије и водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату водио битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска успешно ратовала са  Аустроугарском монархијом. Следеће године (1915) са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром, повукла преко Албаније на острво Крф. Одатле се победоносно вратио у домовину.

Уједињење и проглашење државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца било је 1. децембра 1918. године. Уследило је време изградње државе у коју су ушли Срби, Хрвати и Словенци, а касније је та држава названа Краљевина Југославија. После смрти краља Петра, крунисан је за краља. Следеће године се жени румунском принцезом Маријом са којом је имао три сина: Петра, Томислава и Андреја. Његову владавину обележила је  тежња за очувањем заједничке државе, тако да је 1929. године увео диктатуру да би сачувао државу. Убијен је у Марсељу у атентату.

Сахрањен је на Опленцу.

 

Никола Пашић (1845 – 1926)

Српски и југословенски политичар, дугогодишњи председник Владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач је и вођа Народне радикалне странке. Био је премијер Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији.

Из политике се повукао након Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио пошто је на престо дошао краљ Петар Карађорђевић.

До Првог светског рата  је био премијер Србије у четири наврата. Током његових мандата Србија је изашла као победник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима и у Првом светском рату.

У својој политици ослањао се на  Русију, а после Октобарске револуције на Француску. Учествовао је у стварању југословенске државе, коју је заступао на мировној конференцији у Версају. Од 1921. до 1924. био је премијер Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

 

Радомир Путник (1847 – 1917)

Српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату. Његова војна каријера почела је српско – турским ратовима за ослобођење Србије.

У чин војводе унапређен је  указом бр. 1966 од 20. октобра 1912. године после Кумановске битке. Био је начелник Врховне команде. Због проблема са здрављем имао је мањи утицај на доношење одлука, али је чињеница да је он дао сва важнија наређења све до краја 1915. када је отишао на одмор и лечење. Са Крфа 1916. године одлази на лечење у Ницу. Преминуо је 17. маја 1917. године.

Од 1917. године до 1926. године његови посмртни остаци су чувани у капели на руском гробљу у Ници, да би у новембру 1926. године били пребачени у Србију.

Сахрањен је уз највише државне почасти у засебну гробницу на Новом гробљу у Београду. На гробу постоји натпис „Радомиру Путнику захвална домовина“.

Одликован је:

Карађорђевом звездом другог реда, са мачевима
Карађорђевом звездом првог реда
Орденом Таковског крста другог степена
Орденом Таковског крста петог степена, са мачевима
Орденом белог орла трећег степена
Орденом Светог Саве првог реда
Златном медаљом за храброст
Сребрном медаљом за храброст

 

Степа Степановић (1856 – 1929)

Војвода српске и југословенске војске. Учесник је српско-турских ратова  (18761878). У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљонапукабригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута је био и министар војске. У том периоду српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове.

У Првом балканском рату (19121913) Степа Степановић је командовао Другом армијом. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне командеРадомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8.корпуса чиме је омогућио победу  у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве.

Његови војници Друге армије су у јаком налету пробили непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

После првог светског рата је пензионисан. Када је умро 1929. године домаћа штампа и велики светски листови донели су опширне некрологе. Страна штампа га је описала као националног јунака српског народа и уврстила га у ред највећих војсковођа Првог светског рата. Тако је војвода Степа Степановић као велики војсковођа, заједно са славом овековечане Друге армије, ушао у историју свог народа.

Данас има споменик у Чачку, а у Београду главна улица на Вождовцу носи његово име, у родном Кумодражу подигнут му је споменик, а једна основна школа добила је његово име. Село Марин Мајур код Новог Сада од 1927. зове се Степановићево, а једно село у Банату, близу српско-румунске границе, у општини Нова Црња, носи име Војвода Степа.

Српски песник Алекса Шантић је близу Мостара 1919. у његову част написао песму „Војводи Степи

Одликован је:

Орденом Карађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3, 4. и 5. реда

Орденом Карађорђеве звезде 3. и 4. реда

Орденом белог орла са мачевима 3. реда

Орденом белог орла 3. и 4. реда

Орденом Таковског крста 2, 3. и 4. реда

Орденом Таковског крста са мачевима 5. реда

Орденом Светог Саве 1. реда

Златном медаљом за храброст

Сребрном медаљом за храброст

Медаљом краља Петра I

Медаљом за војничке врлине

Споменицом за Српско-турске ратове 1876—1878.

Споменицом за Српско-бугарски рат 1885—1886.

Споменицом за ослобођено Косово 1912.

 

 

Орден Светог Станислава са мачевима и пантљиком је био најдражи орден Војводе Степе.

Спомен-крстом 1913

Споменицом на Први светски рат 1914—1918.

Албанском споменицом

Орденом Светог Спаситеља 1. реда, Грчка

Орденом Бата 2. и 3. реда, Енглеска

Орденом Италијанске круне 1. реда, Италија

Орденом Светог Ђорђа 4. реда, Русија

Орденом Светог Станислава са мачевима 3. реда, Русија

Орденом Светог Станислава 1. реда, Русија

Орденом Данила ПрвогI 1. реда, Црна Гора

Орденом Легије части 4. реда, Француска

Медаљом за храброст, Енглеска

Медаљом Милоша Обилића, Црна Гора

 

 

 

Живојин Мишић (1855 – 1921)

Војвода српске и југословенске војске. Учествовао је у свим ратовима од 1876 – 1918. године. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био је начелник Врховне команде. За време своје војничке каријере више пута је пензионисан и враћен у војску. Остао је упамћен по стратегији коју је применио у Колубарској бици која се изучава на војним академијама широм света.

Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Добрице Ћосића „Време смрти”; позоришна представа „Колубарска битка” према драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме Војислава Илића Млађег („На дан сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода Мишић”), Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића Ђукина, Вељка Форцана (биста у Струганику), Небојше Митрића (рељеф на рибничком мосту у Мионици), Ота Лога (споменик у Мионици, биста на Рајцу), Милана Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву), Љубише Манчића (рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић (бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугина (биста у Мишићеву код Суботице) итд. У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у – Цеста војводе Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. октобра 1933. звала Основна школа војводе Мишића. Основна школа у селу Брежђу код Мионице такође носи његово име. Једно добровљачко насеље на северу Бачке прозвало се 1927. године – Мишићево. Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у спомен-музеј (1987). Дан Мишићевог рођења прославља се од 1997. као празник Мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви дани. Данас, касарна Војске Србије у Ваљеву носи Мишићево име.

Одликован је:

Орденом Карађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3. и 4. реда

Орденом Карађорђеве звезде 4. реда

Орденом белог орла 4. и 5. реда

Орденом Таковског крста 1, 2, 3. и 4. реда

Орден Таковског крста са мачевима 5. реда

Орденом Црвеног крста

Златном медаљом за храброст

Сребрном медаљом за храброст

Медаљом краља Петра I

Медаљом за војничке врлине

Медаљом за ревносну службу

Споменицом за Српско-турске ратове 1876—1878.

Споменицом за Српско-бугарски рат 1885—1886

Споменицом Видовдана

Споменицом за ослобођено Косово 1912.

Спомен-крстом 1913.

Споменицом за Први светски рат 1914—1918.

Албанском споменица

 

Страна одликовања

Орденом Фрање Јосифа 3. реда, Аустроугарска

Орденом Светог Спаситеља 1. и 3. реда, Грчка

Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа на огрлици 1. реда, Енглеска

Орденом Бата 2. реда, Енглеска

Орденом Италијанске круне 1. реда, Италија

Орденом Меџидије 2. и 3. Османско царство

Орденом Румунске круне 2. реда, Румунија

Орденом Светог Станислава 2. реда, Русија

Орденом Светог Ђорђа 4. реда, Русија

Орденом за изванредне војне заслуге, Сједињене Америчке Државе [g]

Орденом Легије части 1, 2, 3, 4. и 5. реда, Француска

Орденом Данила I 2. реда, Црна Гора

Крстом за војне заслуге, Аустроугарска

Медаљом Црвеног крста, Енглеска

Сребрном медаљом Црвеног крста, Сједињене Америчке Државе

Ратним крстом, Италија

Ратним крстом 1914—1918 са палмом, Француска

 

 

Лујза (1865 – 1966) (супруга Живојина Мишића) и синови Александар (1891 – 1941)  и Радован (1887 – 1945) Мишић

Лујза, девојачко Крикнер, била је кћер београдског грађевинског предузимача. Пошто њени родитељи нису одобравали љубав са Мишићем, заљубљени пар се венчао без њиховог пристанка. Родило им се шесторо деце. Радован (1887 – 1945) је био банкарски чиновник који је као резервни официр заробљен у пролеће 1941. године, интерниран је у Немачку и тамо је умро у заробљеништву. Александар (1891 – 1941) официр и припадник Југословенске војске у отаџбини, стрељали су га Немци у Ваљеву децембра 1941. године. Од 1912 – 1918. Радован  је био резервни коњички капетан, а Александар коњички поручник.

 

Павле Јуришић Штурм (1848 – 1922)

По пореклу је био Лужички Србин. Његово немачко име је гласило Paulus Eugen Sturm;  био је српски, a касније и југословенски генерал. У Француско – пруском рату ратовао је на страни Пруске. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у српско-турским ратовима, учествовао је и у бици на Сливници током Српско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

 

Због свог пријатељства са краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима. У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту где се  упознао са новим начином ратовања и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану и имала је бројне жртве. Након ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у Русији. Да би се почетком 1917. преко Јапана вратио опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.

Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.

Сахрањен је на Новом гробљу.

 

Петар Бојовић (1858 – 1945)

Био је војвода српске и југословенске војске. У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и у Македонији. У Првом светском рату је командовао Првом армијом. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку на место начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

 

После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба Војске Краљевине СХС у марту 1921. године. Следеће 1922. је пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за  врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а после капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

 

Драгутин Димитријевић Апис (1876 – 1917)

Био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Један је од организатора Мајског преврата када је убијен краљ Алекандар Обреновић и сматрају га једним од организатора атентата на Франца Фердинанта. Оптужен је да је планирао државни удар и атентат на регента Александра Карађорђевића. На основу пресуде Војног суда је стрељан у Солуну 26. јуна 1917. године.

 

Са истомишљеницима организовао је 1911. године удружење Уједињење или смрт под додатним називом Црна рука. У Првом светском рату руководио је обавештајном службом.

На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.

Његово гробно место налази се у Солуну, на Зејтинлику.

 

Вукоман Арачић (1850 – 1915) – командант Ужичке војске

У Првом светском рату Арачић је успешно командовао Тимочком дивизијом II позива и Шумадијском дивизијом I позива, при ослобађењу Шапца 10. августа 1914. и у периоду Церске битке.

 

29. септембра 1914. постављен је за команданта Ужичке војске у време Битке на Дрини Ове јединице су после продора у источну Босну и наношења великих губитака противнику биле принуђене да се из стратешких разлога повуку све до Овчарско-кабларске клисуре, a после пада Чачка, 12 новембра .

За време Колубарске битке (XI-XII 1914) командовао је борбама на линији: Варда – Велики Приседо - Кадињача - Поникве. После  Колубарске битке  предано се  ангажује на стварању што бољих услова за оздрављење и опоравак својих војника који су били заражени епидемијом пегавог тифуса. Борећи се против те болести и он се заразио од аустроугарских заробљеника и на крају преминуо.

Ново Ланиште је захваљујући генералу Вукоману Арачићу добило железничку станицу коју и данас користи. Сама железничка станица је у периоду измађу два светска рата носила назив Арачићево.

 

 

 

Михаило Живковић Гвоздени (1856 – 1930) – командант Одбране Београда

Српски генерал и министар војске.

Септембра 1912, постављен је за команданта Ибарске оперативне војске. Са овом јединицом дејствовао је на правцу Новог Пазара и Рашке. У ратним операциама 1913. године био је командант трупа на Албананском фронту. У Првом светском рату, 1914. године био је командант Одбране Београда. На челу ове војне формације је и 1915., све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. године. Јуна 1916. постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији.

Пошто је већ пре његовог доласка у Одесу била формирана 1. дивизија, преузео је послове на формирању 2. дивизије. Када је букнула револуција у Русији, 1917. године, корпус добровољаца упућен је на Солунски фронт, а са њима и Живковић. На путу се разболео, морао је да остане у Паризу. Лекарским прегледом констатовано да је неспособан за даље активно вршење војне дужности. Пензионисан је 1. јуна 1918. године.

 

 

У новоформираној држави Краљевини СХС није наставио војну службу ни као резервни официр.

 

Живко Павловић (1871 – 1938) – оперативно одељење Врховне команде

Високи официр српске војске, дивизијски генерал југословенске војске, професор, управник Војне академије, војни писац и академик.

 

На почетку Првог светског рата  руководио је мобилизацијом становништва. Био је блиски сарадник Радомира Путника и заједно са њим је разрађивао планове за битке. После Тројне офанзиве, влада је сменила Радомира Путника, а заједно са њим и Живка Павловића, његовог заменика. Дошао је у сукоб приликом планирања Солунског фронта са Живојином Мишићем и његов план није усвојен. После победе на Кајмакчалану, смењен је са функције команданата Шумадијске дивизије и послат је на лечење од маларије.

По завршетку  рата је унапређен у чин генерала 1919. године. Исте године је постао управник Војне академије у Београду, да би 1920. постао помоћник команданта Прве армијске области и командант Јадранске дивизијске области. Пензионисан је три године касније. На предлог Јована Цвијића изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 1921. Увршћен у ред највећих војсковођа српске и југословенске историје.

 

Љуба Давидовић (1863 – 1949)

Српски политичар, државник и оснивач Демоктарске странке.

 

Био је члан  Народне радикалне странке и 1901. године прелази у политичко крило које се осамосталило. Године 1912. постаје вођа Самосталне радикалне странке (од 1919. се обједињује у Демократску странку). Током српске голготе био је задужен за смештај и образовање избегличке деце на грчком острву Крфу. Захваљујући њему су на Крфу излазиле и српске новине.

 

 

Јован Скерлић (1877 – 1914)

Српски књижевник и књижевни критичар, члан Српске краљевске академије од 1910. године. Умро је маја месеца 1914. године.

 

Стојан Рибарац (1855 – 1922)

Српски политичар и припадао је Либералној странци. Био је министар у више мандата.

 

Стојан Протић (1857 – 1923)

Политичар, државник и публициста. Један је од оснивача Народне радикалне странке у Србији.  Више пута је био министар финансија. После Првог светског рата је први председник владе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

 

 

Станислав Винавер (1891 – 1955)

Српски песник и преводилац јеврејског порекла.

У Балканским ратовима и Првом светском рату учествовао је као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа. Други светски рат провео је у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.

 

Димитрије Туцовић (1881 – 1914)

Истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији, оснивач Српске социјалдемократске партије, покретач и уредник Радничких новина и Борбе.

 

Жестоко се противио територијалној политици Србије у Првом балканском рату, називајући српско ослобађање  Косова империјалним освајањем. Он је сматрао да Косово припада Албанцима и залагао се за припајање Косова Албанији.

Погинуо је као командир 1. вода 1. чете 4. батаљона 1. пука Моравске дивизије првог позива 20. новембра 1914. године у борби против аустроугарске војске у Колубарској бици у Првом светском рату на западном делу Враче Брда, у рејону села Ћелије на десној обали реке Колубаре, околина Лајковца.

Године 1949. његови посмртни остаци су пренесени са лазаревачког војног гробља и сахрањени на Тргу Славија, који је тада преименован у Трг Димитрија Туцовића. На тргу му је постављен споменик чији је аутор вајар Стеван Боднаров.

 

Гаврило Принцип (1894 – 1918)

Члан тајне организације Млада Босна и извршио је атентат на престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију. У време кад се догодио атентат, Гаврило Принцип је био сувише млад за смртну казну, па је осуђен на двадесет година затвора, а затворске дане је провео изложен мучењима. Казну је служио у чешком Терезину, где је и умро од туберкулозе 28. априла 1918., мало пред крај Првог светског рата.

При крају живота је био због лоших затворских услова врло ослабио и имао око четрдесет килограма. У унутрашњости ћелије смештене у тврђави Терезин, данас само у зид уграђени окови за које је Гаврило Принцип био свезан, сведоче о његовој мученичкој смрти. На зиду испред ћелије уграђена је скромна плоча са именом затвореника, главног актера сарајевског атентата, који је послужио владајућој монархији да ултиматумом Србији започне један од најкрвавијих ратова у светској историји.

Гроб Гаврила Принципа се данас налази у Капели видовданских хероја у Сарајеву. Ауто, Гаврилов пиштољ и окрвављена униформа Франца Фердинанда налазе се у Војноисторијском музеју у Бечу. Метак који је убио Фердинанда изложен је у чешком граду Конопиште.

 

7 мишљења на „Српски великани Великог рата

  1. Sto se tice najznacajnijih srpskih velikana ali i aktera u Prvom svetskom ratu, izdvojio bih Gavrila Principa i dodao jos nesto vezano za njegovu ulogu u ratu.Atentat na Franca Ferdinanda je trebalo da izvrsi sest pripadnika organizacije „Ujedinjenje ili Smrt“ i „Mlade Bosne“ od kojih je jedini Gavrilo uspesno izvrsio atentat.Izvesno je i to, da se na presudi u Sarajevu za atentat izjasnio da se ne kaje za ucinjeni zlocin.Cuveni su i njegovi stihovi koje je uzrezao noktima u zatvoru u Terezinu shvativsi, da nece izdrzati zatvorsku kaznu.Pesma je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, pod naslovom:

    “Sarajevski atentat 1914″.

    Tromo se vreme vuče
    I ničeg novog nema,
    Danas sve ko juče
    Sutra se isto sprema.

    I mesto da smo u ratu
    Dok bojne trube ječe,
    Evo nas u kazamatu,
    Na nama lanci zveče.

    Svaki dan isti život
    Pogažen, zgnječen i strt.
    Ja nijesam idiot –
    Pa to je za mene smrt.

    Al’ pravo je rekao pre
    Žerajić soko sivi:
    “Ko hoće da živi nek mre,
    Ko hoće da mre nek živi!”

  2. Za Petra Prvog Karadjordjevica bih dodao da se borio u Francuskoj vojsci u Francusko-pruskom ratu.
    Ovo je slika monograma Petra Prvog http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/c/c2/Royal_Monogram_of_King_Peter_I_of_Yugoslavia.svg
    Kralj Petar sa cerkom Jelenom posmatra trke konja 1911. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/2/25/Johankonstantihelenpeterinbelgrad_1911.jpg
    Aleksandar Prvi Karadjordjevic i slika njegovog monograma http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/7e/Royal_Monogram_of_King_Alexander_I_Yugoslavia.svg
    Pasos Aleksandra Prvog http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/3a/Pasos_aleksandra_karadjordjevica.jpg
    Kralj Aleksandar na naslovnoj strani casopisa „Time“ http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/e/e8/TAleksandarI.jpg
    Fotografija Nikole Pasica sa Aleksom Karadjordjevicem http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/4/4f/Misicipasicuvranju.jpg
    Nikola Pasic sa Knezom Arsenom, Kraljem Petrom Prvim i Generalom Sturmom u Carskom selu 1910. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/8/8c/Kralj_Petar_I_sa_saradnicima.jpg
    Zgrada u kojoj je proveo zivot i zavrsio ga http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/f/f3/Zgrada_u_kojoj_je_umro_Nikola_Pasic.jpg
    Tabla na zgradi u kojoj je umro Nikola Pasic http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/5/52/Tabla_Nikola_Pa%C5%A1i%C4%87.jpg
    Vojvoda Putnik http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/3/30/Radomir_Putnik_Kumanovo_Railway_Station_1912.jpg
    Za vreme Velikog rata http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/0/0c/General_Putnik.jpg
    Rodna kuca Stepe Stepanovica http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/1/1c/Rodna_kuca_Vojvoda_Stepe_Stepanovica.jpg
    Stepa Stepanovic iz mladjih dana http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/4/4d/Stepastepanovicpitomac.JPG
    Razgovor Stepe Stepanovica sa prestolonaslednikom Aleksandrom na frontu http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/4/4f/Vojvoda_Stepa_i_Kralj_Aleksandar_I_.jpg
    Rodna kuca Zivojina Misica http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/8/8a/Struganik%2C_rodna_ku%C4%87a_%C5%BDivojina_Mi%C5%A1i%C4%87a.jpg
    Kabinet Zivojina Misica na Solunskom frontu http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Cabinet_of_%C5%BDivojin_Mi%C5%A1i%C4%87.jpg
    Zivojin Misic sa brojnim odlikovanjima http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/e/e9/Vojvoda_%C5%BDivojin_Mi%C5%A1i%C4%87.jpg
    General Pavle Jurisic Sturm i pukovnik Zivko Pavlovic http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/b/b0/Generali_Pavle_Juri%C5%A1i%C4%87_%C5%A0turm_i_%C5%BDivko_Pavlovi%C4%87.jpg
    Dragutin Dimitrijevic Apis u drustvu prijatelja http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/0/0d/Apis.JPG
    Grobnica Dragutina Dimitrijevica Apisa http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/71/Dragutin_Dimitrijev%C4%87_Tomb.jpg
    Kapetan Dimitrije Tucovic http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/f/f1/Captain_Dimitrije_Tucovi%C4%87.jpg
    Celija u kojoj je bio zatocen Gavrilo Princip http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/19/Gavrilo_Princip_Cell.JPG
    Grafit Gavrila Principa u Beogradu simbol borbe http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/9/98/Princip_Gavrilo_grafit.JPG

  3. Прво бих да приметим да је јако лепо обрађена тема, најбитније информације о свим великанима су ту, текстови су занимљиви и поучни. Како су све набројане личности великани о којима има много информација и података, о њима би се могло писати и писати.
    Нарочито бих издвојио краља Петра I Карађорђевића као личност која је остала упамћена у српском народу као прави краљ из народа. Краља Петра су у народу чак звали и „чика Пера“. Као и до тада, и у најтежим данима Првог светског рата краљ Петар је делио и добро и зло са својим народом. Позната је слика „Краљ Петар и четири вола“ којом је ратни сликар Владимир Бецић овековечио сву величину краља Петра, који се заједно са својим народом у својој 71. години повлачио према Албанији не прихватајући да напусти своју војску и свој народ.
    http://zakrstcasni.org/zkc/wp-content/uploads/2013/09/cetiri-vola-kralja-petra-bolja.jpg
    Велики француски песник Едмонд Ростан инспирисан овом сликом написао је и песму „Краљ Петрова четири вола“

    „Kralj-Petrova četiri vola

    (1916)

    To Petar Prvi, iz Srbije stare
    Odlazi sedeći na ostatku kare,
    Volovi vuku kola ta.

    Kralj Petar ide, jer ići mora,
    Preko busenja, stenja i gora.
    Tajanstven pred njim stoji put.
    Sa štapom, samo u svom mundiru
    On ide moru, izgnanstvu, miru.
    Ide u bajke rečne kut.

    Četiri vola, s jarmom u luku,
    Raonik slave, herojstva vuku,
    No unuk Karađorđa, lav,
    Da se sa bojnog polja iščupa
    Četiri vola moraju skupa
    Da upotrebe napor sav.

    Srbin, pesnik, ratnik što stvori
    Da zemlja peva, da barut zbori,
    Da Petra Prvog, borca tog
    Osvetli dušu, stvori za njega,
    ta kola, spojiv ostatak sprega
    S ostatkom zadnjim topa svog.

    Pesma će isplest oreol mu cvetan.
    Ponosan ko vođa, kao pastir setan.
    Kako je velik izgnanik taj“

    (препев са Француског
    Милутин Бојић)
    Било те слике или не, чињеница је да је краљ Петар у најтежим моментима доказао своју приврженост и оданост свом народу. Кроз цео рат краљ Петар је био уз свој народ и о томе сведоче бројне фотографије, текстови, записи. Српски народ никада није заборавио свог „чика Перу“ и сматрам да неке од фотографија и слика које су остале сачуване имају своје место овде.

    Краљ Петар из времена устанка у Херцеговини 1878. где је учествовао под именом Петар Мркоњић:
    http://zakrstcasni.org/zkc/wp-content/uploads/2013/09/Petar_Karadjordjevic_Mrkonjic-1875-211×300.jpg
    Краљ Петар на насловној страни француског магазина:
    http://4.bp.blogspot.com/-09kh-T8iHrA/TsKaBhuJHII/AAAAAAAACUg/-4TG6Hp_N_Q/s400/FRANCUSKICASOP.jpg
    Краљ Петар на ратишту:
    http://uciteljicazivota.files.wordpress.com/2013/01/111760_84467130_img_0096.jpg
    Гроб краља Петра на Опленцу:
    http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Topola_Grab_Peter_I.JPG
    Краљ Петар прелази Везиров мост:
    http://www.treceoko.novosti.rs/upload/images/izdanja/2008/novembar/1801%20Kraj%20na%20Vezirov-most-1915.gif

  4. STANISLAV VINAVER

    Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine.

    Po završenoj osnovnoj školi Vinaver je, tačno s početkom 20. stoleća, 1901. godine, postao đak Više gimnazije u Šapcu, iskazujući posebnu nadarenost za pojedine predmete. Već kao učenik trećeg razreda, bio je izabran u Odbor za podizanje spomenika Knez Ivi od Semberije, kome je na čelu bio profesor Todor Radivojević.

    Od 1908. godine, gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Posle mature, odlazi u Pariz, na Sorbonu, gde se posvetio studijama matematike i fizike. Predavali su mu u ono vreme čuveni profesori: Žan-Anri Poenkare (matematiku), Vanda Landovska (muziku) i Anri Bergson (filozofiju). Žan-Anri Poenkare ga je često i kući pozivao, pa je imao prilike da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je tada bio predsednik francuske Vlade i ministar inostranih poslova. Vinaver ga je nekoliko puta obaveštavao o srpskim prilikama. Ipak, najveći uticaj na njega imao je filozof Anri Bergson, koji je „bio mađija, metafizički doživljaj najviše vrste“ i čijim je učenjem bio neizlečivo inficiran za ceo život. Berkson ga je „za književnost okrenuo“, pa će Vinaver ubuduće sebe nazivati Bergsonovim šegrtom; u znak poštovanja i zahvalnosti posvetio mu je, 1924. godine, svoj rad Problemi nove estetike, Bergsonovo učenje o ritmu.

    U balkanskim i Prvom svetskom ratu Vinaver učestvuje kao dobrovoljac, potporučnik u slavnom Đačkom bataljonu i solunac. Sa vojskom je prešao albanske vrleti i gudure i nekako dospeo na ostrvo Krf. Tu je, 1916. godine, bio postavljen za ađutanta Pristaništa na Krfu, ađutanta u Srpskom ratnom presbirou i urednika Srpskih novina. U obavljanju brojnih poslova bio je neumoran — sve je stizao i sve završavao. Obilazio je Pristanište, lađe, logore, bolnice i ustanove za snabdevanje. Nalazio se pri ruci svakom srpskom vojniku koji bi, sa kakvim trebovanjem, u Pristanište pristigao. Pribavljao je propusnice za ostrvo Vido onome koji brata godinu dana nije video. Rešavajući brojna pitanja, lično je išao francuskom komandantu baze, katkad i bogoradao, ali je u svojim namerama uspevao. Držao je mnogobrojne veze sa visokim savezničkim oficirima i podoficirima, komandantima, engleskim magacionerima, osobljem lađa koje su često plovile u Francusku i gde je uvek trebalo nekoga ubaciti.

    Na Krfu je upoznao profesora Slobodana Jovanovića, koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa i predano radio na izradi spiskova poginulih i pomrlih srpskih vojnika. Kako je Evropu i svet trebalo upoznati sa patnjama i stradanjima srpske vojske, Slobodan Jovanović je, 1916. godine, u Francusku i Englesku uputio filozofa Branislava Petronijevića, vladiku dr Nikolaja Velimirovića i Stanislava Vinavera. Vinaver je u Engleskoj nekoliko predavanja držao zajedno sa „zlatoustim velikodostojnikom srpske crkve“ dr Nikolajem Velimirovićem. Govoreći o srpskim stradanjima, vladika Velimirović se toliko uzbuđivao da mu je krv znala poteći na nos ili na uši.

    Iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, 1917. godine, Vinaver je upućen u Petrograd, u svojstvu prevodioca srpske diplomatske misije. Misija je stigla u Rusiju koji mesec pred početak Oktobarske revolucije, pa je on bio očevidac ovih događaja.

    U Petrogradu je Vinaver najviše radio na pribiranju dobrovoljaca za Solunski front. Činio je to tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazvale Vinaverovim četama.

    Na povratku kući, 1919. godine, potporučnik Vinaver je poveo poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Išli su preko Carigrada, međunarodnim vozom kroz Bugarsku, bez prava na napuštanje vagona u stanicama. Po redu vožnje, voz se u Sofiji zadržavao dva sata. Koristeći bugarsku nebudnost, Vinaver je postrojio svoju četu i poveo je u grad. Kad je četa ušla u Slavjansku ulicu, naredio je strojevi korak, kojim su išli sve do crkve Svete Nedelje gde je, sa svim vojnim počastima sem plotuna, odata pošta moštima Svetog velikog kralja svesrpske zemlje Stefana Uroša II Milutina. Kad su Bugari dočuli šta se događa, Vinaverova četa je već bila u vozu koji se približavao Nišu.

    Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad pobeđnim i teško kršenje mirovnih odredaba. Pretili su međunarodnom arbitražom i tražili kazne za vinovnike ovog događaja. Bilo js potrebno dosta diplomatskog takta kako bi se stvar nekako zataškala.

    Kada je, u aprilu 1925. godine, Vinaver došao u Bugarsku da izveštava o pokušaju atentata majora Jankova na bugarskog diktatora Alsksandra Cankova, još na granici mu je oduzet pasoš. Međutim, to mu nije smetalo da na grobu Svetog kralja Milutina dva puta dnevno pali sveću. Zahvaljujući angažovanju naših diplomatskih organa, uručen mu je novi pasoš.

    Po okončanju Prvog svetskog rata, dobio je nameštenje u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde mu se sto nalazio između Branislava Nušića i Bore Stankovića. Povremeno je Vinaver radio i za Ministarstvo inostranih dela, naročito ako je trebalo nešto složenije prevesti, ili sačiniti što koncizniji izvod osnovnog sadržaja. Obavljao je ove poslove sa velikim zadovoljstvom, jer se nadao diplomatskoj karijeri.

    Početkom 1920. godine dobio je nalog da sačini belešku o tek objavljenoj knjizi Pobeda i mir, čiji je autor bio francuski predsednik Rejmon Poenkare, inače Vinaverov poznanik iz studentskih dana. Belešku je trebalo sačiniti što pre i dostaviti lično dr Anti Trumbiću, ministru inostranih dela. Belešku o knjizi, koju je čitao na originalu, dakle na francuskom jeziku, Vinaver je sačinio relativno brzo, temeljno i odgovorno. Posebno je istakao Poenkareove povoljne ocene o Srbima i odbacivanje srpske krivice za rat u kome su oni postali i najveći stradalnici i najveći heroji.

    Dr Ante Trumbić, Hrvat u jugoslovenskoj Vladi, ubrzo je pozvao Vinavera, zahvalio mu na ekspeditivnosti i zatražio neka dodatna pojašnjenja. Nije mu bilo jasno, a verovatno se to nije uklapalo ni u njegova politička shvatanja i opredeljenja, da Poenkare ne ostavlja nimalo krivice Srbima za izbijanje Prvog svetskog rata.

    — Za Poenkarea pitanje srpske krivice ne postoji i nigde se u knjizi ne postavlja! — odbrusio je Vinaver i nastavio:
    — Da li vi sumnjate da bih ja Poenkarea falsifikovao?

    Zbog žestokog verbalnog duela sa Trumbićem, Vinaver je sebi zatvorio vrata diplomatske službe, ali tu nije bio kraj njegovim nedaćama. Ubrzo je ministru prosvete Pavlu Marinkoviću stigao nalog Ante Trumbića da se Vinaver otpusti iz Umetničkog odeljenja. Uz energično zauzimanje Bore Stankovića, Marinković je odbio da to učini, a odbio je da pribavlja i Vinaverove izjave i izjašnjavanja. Samom predsedniku Ministarskog saveta Ljubomiru Davidoviću uskratio je pravo da saslušava nameštenike njegovog Ministarstva, što je izazvalo opšte zaprepašćenje i u Vladi, i u Ministarstvu i na Dvoru, naravno i u umetničkim i kafanskim krugovima beogradskim.

    Vinaver nije otpušten, ali je iz ovoga sukoba druga strana ipak izašla kao pobednik. U novoj ustavotvornoj Vladi Stojana Protića, za Pavla Marinkovića više nije bilo mesta, a novi ministar prosvete Miloš Trifunović odmah je ukinuo Umetničko odeljenje.

    Od tada, Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Umeo je u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći. Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je Vremenu na raspolaganje; zahvaljujući tome, ovaj list je odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

    Za razliku od većine kolega, nije bio „redakcijski pacov“. U redakciji se bavio samo koliko je bilo neophodno.
    Održavajući svakodnevne kontakte sa velikim brojem značajnih i uticajnih ljudi, podatke za list pribavljao je u gradu, a u redakciju je dolazio samo da završi posao. Znao je istovremeno da diktira, trima daktilografkinjama, tri različita priloga za list.

    Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert.

    Imao je izgrađen novinarski stil — čitljiv, jasan, prepoznatljiv i interesantan. Radi ilustracije, prezentiramo jedan njegov prilog iz Vremena:

    „Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodinu Simi Panduroviću zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio ga na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Ali ovo suđenje gospodinu Panduroviću nije poslednje, jer je gospodin Stefanović digao još nekoliko tužbi protiv njega. I, po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio.“

    Sem Vremena, novinarstvom se bavio u Radio Beogradu i Centralnom presbirou.

    Do Drugog svetskog rata sarađivao je u brojnim listovima i časopisima:

    Zvono (1908), Bosanska vila (1909, 1911), Nada (1909), Srpski književni glasnik (1909), Delo (1910 — 1913), Brankovo kolo (1911), Nova iskra (1911), Štampa (1911), Narodno jedinstvo (1920), Listići (1920), Pijemont (1912 — 1913), kalendar Vardar (1912), Zvezda (1912), Srpske novine (1916), kalendar Zora (1917), Zabavnik (1917), Sloboda (1918), Književni jug (1919), Dan (1919), Osa (1920), Progres (1920), Dunav (1921), Kritika (1921), kalendar Novo doba (1921), Palangar-Osa (1921), Republika (1921, 1923), Zenit (1921), Epoha (1922), Hipnos (1922), Misao (1922 —1923), Putevi (1922), Novi list (1922/23), Vesele novine (1923), Almanah Branka Radičevića (1924), Belgrader Zeitung (1924), Jevrejski život (1924), Vreme, Pravda (1926, 1934), Zagreber Tablant (1926), Književni polet (1929), Margenblatt, kalendar (1930), Ideje (1934 — 1935), Srpski književni glasnik, Novi Sad (1937), Ceško-slovensko-jihoslovenska revue (1938), Slavenski Jadran (1938), Glasnik rezervnih oficira i ratnika (1939) i Nova smena (1939).

    Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine uglavnom je proveo u nemačkom logoru Osnabrik, o čemu je Beogradu, 1945. godine, objavio knjižicu pod naslovom Godine poniženja i borbe život u nemačkim „oflazima“.

    Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac.

    Stanislav Vinaver je umro u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.

    U romanu ,,Vreme smrti“ se pojavljuje u IV glavi:

    - Ruka mu baulja po daskama; napipa naočare i natače ih na nos. A Vinaver dovikuje: ,,Bravo, Ćoro! Tvoj podvig je klasično iracionalan.“

    - ,,Da si ti, Ćoro, viknuo pred Don Kihotom: Nije on, ja sam gađao Krvopiju, ti bi Brki uništio podvig. Lišio ga podviga. Povredio i ponizio. Brka je srećan što može malo da strada. Ti si, Ćorko, svoj podvig galantno poklonio Brki“ , kaže Vinaver.

    - Vraćaju se u kasarne, Komandir naređuje pesmu, Danilo Istorija prvi počinje: ,, Oj, Srbijo, majko mila, ti ćeš biti carevina“… Samo nekolicina prihvata pesmu. Bora Pub i Staša Vinaver se sprdaju.

    - Nestrpljivo pogleda ka komandantovoj kancelariji; bez straha, samouvereno, likujući iščekuje svoj trenutak. Za leđima, Danilo Istorija ga šapatom opominje da ne kvari stroj. Opušten, Bora Pub rastuženo i glasno uzdiše. Da li bar njima dvojici da kaže šta je učinio i zbog čega su sada postrojeni? Ne, neka se iznenade i malo zamisle nad čovekom. I svi ostali. Vinaver će svakako trijumfovati.

  5. Kako bismo se bolje upoznali sa likom Gavrila Principa, mladog gimnazijalca koji je u istoriji ostao upamcen kao neko ko je direktno izazvao Prvi svetski rat, jedan od najkrvavijih u istoriji covecanstva, neophodno je da saznamo nesto o njegovom zivotu pre atentanta na Franca Ferdinanda. Gavrilo je rodjen 13. jula 1894. godine, u selu Obljaji, u Bosni i Hercegovini. Petar Princip, Gavrilov otac je bio staresina zadruge odnosno porodice i sa suprugom Marijom-Nanom imao jos dvojicu sinova pored Gavrila: Jovu i Niku. Gavrila je krstio prota Ilija Bibija, vodja Crnopotocke bune. Od njega su austrijske vlasti nakon atentata trazile da prepravi datum Gavrilovog rodjenja, kako bi Gavrilo imao dvadeset godina cime bi po austrijskim zakonima bio punoletan i osudjen na smrt. Medjutim prota nije na to pristao pa su ga austrijske vlasti ubile u Livnu na svirep nacin. Gavrilo je bio sitan, cutljiv i blage naravi. Nakon sto je zavrsio osnovnu skolu u Grahovu, upisao je trgovacku skolu. Medjutim, osecaj da uci zanat nepopularan u narodu ga je mucio pa je nakon izvesnog vremena presao u gimnaziju. Na grobu Bogdana Zeraica, koji se zbog neuspelog atentata na poglavara Bosne i Hercegovine, generala Varesanina, ubio,odlucio je da ucini herojsko delo, da se zrtvuje za svoj narod. U Beograd je presao 1912. godine a da nikog od rodbine nije obavestio. Nameravao je da nastavi gimnaziju. U Beogradu se zlopatio kao i vecina ucenika iz Bosne. Nije polozio peti razred u Prvoj muskoj gimnaziji, pa se prijavio u dobrovoljce — cetnike majora Vojina Tankosica. No, bio je odbijen zbog malog rasta. Nije, ipak, klonuo duhom vec se uputio u Prokuplje, u Tankosicev stab. Ali i tamo je odbijen. Temeljito se pripremao i polozio peti i sesti razred gimnazije. Kada se vratio u Sarajevo, policija ga je trazila zbog napada na zandarma i zbog toga je bio primoran da se vrati u Beograd. Vest o dolasku Franca Ferdinanda na vojne manerve u Bosni 28.juna na Vidovdan, je docekao sa svojim prijateljem Nedeljkom Cabrinovicem.Od tog trenutka je pocelo planiranje za atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika. Na osnovu prilozenog zakljucujem da je Gavrilo Princip bio olicenje srpskog inata i nepokornosti.

  6. Колико могу да приметим , ова тема је обрађена сјајно , али бих додала још неколико информација о Николи Пашићу јер о њему има још много да се пише , а овде је недовољно речено . Рођен је у Зајечару у једној пекарској и веома скромној породици , међутим то му није била препрека да постане један од најзначајнијих српских политичара . Политиком се бавио скоро пола века , у идеолошком смислу пролазио је кроз многе фазе све док није пронашао себе као конзервативца . Био је вођа радикалне странке од њеног оснивања до своје смрти . Имао је врло бурну политичку прошлост , због покретања Тимочке буне био је осуђен на смрт и изгнан из земље . Такође био је затвореник због учешћа у Ивандањском атентату . Био је на многим значајним функцијама као што су : градоначелник Београда , председник Народне скупштине , посланик , дипломатски представник , преговарач и председник владе . За време Александра Обреновића саставио је прву владу . Одиграо је велику улогу у формирању краљњвине Срба , Хрвата и Словенаца . Што се тиче породичног живота био је ожењен ћерком једног тршћанског трговца житом , Ђурђином Дуковић . Са њом је имао сина Радомира и ћерке Дару и Паву . Радомир је свом оцу доста отежавао живот јер је био познат по разним корупцијским аферама . Иако је био сјајан и озбиљан политичар Никола Пашић је био познат као човек који воли и да се нашали , па су иза њега остале бројне анегдоте . На питање новинара приликом изласка из скупштине после њеног заседања , “ Шта има ново ? “ одговорио је : “ Не знам , нисам још читао политику . “ А приликом једног заседања изнервиран употребио је неке “ грубље “ речи . А на то је један посланик из клупе добацио : “ Овако нешто Гледстон ( тадашњи председник енглеског парламента ) никад не би рекао у скупштини ! “ На то му је Пашић одговорио : “ Какви сте ви енглези , такав сам Гледсон ! “ Био је изложен разним критикама једна од познатијих је критика Отокара Кершованија који је изјавио : “ Његово име ће остати у историји више због тога што је везано за велике догађаје , него зато што су ти догађаји везани за њега . „

  7. Храбре жене су ме одувек инспирисале. Кроз историју смо били у прилици да видимо како жене освајају ратитишта, рву се, раме уз раме са мушкарцима, освајају научна и литерарна достигнућа и својим малим стопалима достижу висине. Поред Јованке Орлеанке у Француској, Милеве Марић Ајнштајн и Марије Кири, као хероину српске историје, бирно је поменути и Милунку Савић.

    http://www.vaseljenska.com/wp-content/uploads/2012/10/milunka-savic-579×330.jpg

    Рођена је 1890. године (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данинце и оца Раденка, као најстарије дете. Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.

    У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

    У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

    Милунка Савић и Флора Сандс http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2012//10/08n/rep-Milunka-spajanje_310x186.jpg

    Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.

    Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921-2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

    Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

    На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села..

    Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

    За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Недићеве полиције и шест месеци провела у злогласном логору Бањица.

    Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.

    Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду, у Алеји великана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>