Приповедна техника у роману Време смрти I

У обимном четворотомном роману Време смрти, па дакле и у првој књизи,  заступњени су готово сви облици казивања. Доминантна је нарација. Роман Време смрти I  је исприповедан у трећем лицу (свезнајући, објективни приповедач). То је поуздани приповедач који зна све – шта се збива у јунаку, шта се десило; увек и свуда је присутан. Овакво приповедање има нулту фокализацију:

Добош се у сутону огласио Преровом, око општине, не залазећи дубље у сокаке, без жеље да га чује цело село. Па ипак, жене и старци, на то муцање добоша, окупише се пред каменим степеницама општине брже него икад у своме веку: десетак дана у село није стигло ниједно писмо с фронта, и ниједна депеша из Команде није јавила ничију погибију, рану или нестанак, а Аћим Катић, читајући ,,Политику“, тврдио је све тише и у поверењу да је на фронту Србији кренуло много наопако (Ћосић, 1984:82).

Међутим, неке ситуације и догађаји су представљени из тачке гледишта неког од ликова. Када се та тачка гледишта може лоцирати за приповест се каже да поседује унутрашњу фокализацију. У роману је заступљена променљива унутрашња фокализацијакада се различите перспективе смењују да би предочавале различите ситуације и догађаје (Принс, 2011:55). Тако се различите ситуације приказују из углова различитих ликова. У роману је најчешћи ,,власник“ тачке гледишта Вукашин Катић:

Гори му сам корен мозга. У свитање, и самртник мора да заспи. Трубач му се заглибио испод самог темена (Ћосић, 1984:208).  На судничком столу Србија му се издужује, шири, размиче у даљине; по њеним границама попадале главе, браде, наочаре (Ћосић, 1984:275). Стоји у усеку између кревета и кофера, зауставља дах: само да она не скине мараму са лица (Ћосић, 1984:209). У последњем цитату Вукашин је фокализатор, а она (Олга) је фокализовано.

Вукашинова супруга Олга је такође фокални лик:

Соба јој се заљуљала и нагнула; заљуљало се и нагнуло све у њој, почело да чупа (Ћосић, 1984:183).

Неке ситуације су дате из угла председника владе – Николе Пашића:

Никола Пашић осећа на себи и збуњене и срдите погледе генерала, министара и шефова опозиционих странака (…) Осећа како му дрхти брада. Подрхтава му и штап у рукама, међу коленима (Ћосић, 1984:243).

    Дескрипција, као један од најчешћих облика казивања, је такође заступљена:

Чим пређе Нишаву и нађе се на друму, у пољу, она мрклина као да му се разиђе с лица: слободан је и сам. Окреће се, разгледа: велико нишко небо коме планине дају узнемирену дубину скратило се, сишло на брежје око вароши; пепелно је и спљоштено. Северац витла опало лишће и бере последње са врхова топола; јежи се згорело, мркло поље (Ћосић, 1984:132).

С обзиром на то да у првој књизи Времена смрти нема конкретних ратних сукоба који се описују, нема ни натуралистичких описа. Међутим, у ваљевску болницу се довозе тешко рањени војници и те сцене су натуралистички описане:

болничар у кофи износи из болнице крваве удове; сиђе у сенку и пође дуж зида, замаче за угао; Ђорђе зажмури, а Тола не могаде да види: да ли су ноге или руке у кофи (Ћосић, 1984:279). Зауставља га задах труљења меса и гашеног креча. Стаје пред јамом и осветњава је фењером: неколико ногу и две руке вире из кречног млека (Ћосић, 1984:283).

    Доминирају дијалог и унутрашњи монолог. Занимњиво је што дијалози нису увек јасно назначени знацима навода и пропратницама као што су: рече, додаде, настави:

Нисам очекивао овакав Путников став. То је јако, јако опасно. Разориће војску.

    Сад ми треба да смо сложни. Ми, опозиција и влада. Слога нас може спасити Вукашине. Слога.

    Може нас спасити само она слога која вечерас из неслоге настане.

    Биће боље да то своје мишљење кажеш после рата.

    Можда нам се вечерас одиста одлучује судбина. И немојте, молим вас, да се лако сложимо с њом (Ћосић, 1984:245).

Када је дијалог ослобођен пратећих наративних елемената, назива се неперсонализовани дијалог:

Ако за ђаке питаш, њих малопре испрати музика.

Куда их испрати, побогу, брате?

Одоше милановачким друмом.

Чича, куд је најпрече за милановачки друм?

Преко Лепенице, па прао. Шта ћеш њим њим кад отуд све живо бежи?

Људи, је ли ово милановачки друм?

Проклет да је (Ћосић, 1984:500).

Јунак прибегава монологу када се затвара у себе и враћа свом свету. На моменте се свест јунака изједначава са свешћу самог приповедача. То је доживљени говор – унутрашњи монолог у трећем лицу. Непосредан прелаз на изношење мисли и осећања појединог лика, као његово приповедање, а не приповедачево.

    Ретроспекцијом сазнајемо чињенице које говоре о прошлости јунака, а уједно се приказује дужи период живота тог јунака:

У тој Вукашиновој соби, за двадесет и две године, провео је и један читав дан: још није било ни свануло а у собу му утрчао учитељ Коста Думовић, блед, дрхтећи, као да му Вукашинову смрт јавља, промуцао: ,,Самосталци образовали владу, Вукашин постао министар“, и изишао одмах, не затворивши ни врата за собом (…) А када је пала влада у којој је Вукашин био министар, када га потом више није било ни у једној, он би после сваке промене владе, узгред, у мраку, промуцао Ђорђу: ,,Онога опет они лопови пребацише преко кука.“ (Ћосић, 1984:102).

Извори

1.Ћосић, Добрица, Време смрти I, БИГЗ, Београд, 1984.

Литература

1.Принс, Џералд, Наратолошки речник, Службени гласник, Београд, 2011.

 

Анђела Јовановић IV/3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>