Књижевна дела o Првом светском рату

 

  У тексту објављеном у „Годишњаку за српски језик и књижевност“ (Филозофског факултета у Нишу, 2010. година) Стојан Ђорђић говори о књижевним делима која су била инспирисана Првим светским ратом. Ђорђић констатује велику разноврсност уметничких виђења рата, нарочито, међу остварењима авангардистичких писаца. Анализа односа између историјске теме и уметничког домета, потврђује велику подстицајност историјске теме, па и не мали „притисак“ историје на уметничку обраду, али и еманципацију књижевне продукције од тог притиска и настанак модернистичке књижевне дивергенције у односу према инерцији традиционалних схематизација друштвено-историјских процеса.[1]

„Тема Првог светског рата,која се српским писцима, критичарима и читаоцима наметала превасходно као епска тема,била је посебно подстицајна за српске писце што се види и по броју писаца који су писали на ту тему и по количинои текстова,а нарочито по разноврсности писања. Појавила се једна посебна и обимна литерарна продукција која се издваја као посебан део у ондашњим,врло динамичним књижевним токовима,па још стекла и посебан назив,најчешће „наша ратна књижевност“. Књижевни историчар Јован Деретић сматра да су главну,ударну снагу новог савременог покрета после рата чинили писци рођени 90-их година XIX века ( Станислав Винавер, Иво Андрић, Мирослав Крлежа, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Растко Петровић). Књижевном стварању после Првог светског рата Деретић придаје највећи књижевноисторијски значај. Оно је означило, заправо, напуштање реалистичке и просветитељске традиције наше литературе XIX века, рушење некадашњих идола и ауторитета, и прелазак на нову књижевну праксу,у тежњи да се раскине са прошлошћу и све започне изнова…

…Три најзначајнија општа чиниоца који су утицали на настанак, рецепцију и вредновање наше литературе о Првом светском рату: најпре сам тај рат, који је имао ток и размере апокалиптичке Голготе и прескупо плаћене победе у светском сукобу, затим модеран и врло интензиван трагалачки и стваралачки динамизам књижевне еволуције, најзад, и епска окосница књижевне традиције. Први текстови „наше ратне књижевности“, која чини у књижевноисторијском процесу посебан ток, омеђен превасходно својом тематиком, почели су да настају још током рата, махом у формама документаристичким и пригодни, као што су писма, поруке на дописницима, разгледницама и фотографијама, епитафи, белешке, радни дневници, новински извештаји, хроничарски записи и разни други списи, једна посебна литерарна продукција, која је имала своје место у ратној књижевности, о чему сведоче зборници таквих текстова попут Одавићевог зборника „Голгота и васкрс Србије“...

…Насупрот овој литератури документаристичког карактера, књижевна дела из овог тематског тока која су се појавила првих година после рата, писана су са уметничким амбицијама, од којих су у први план избила она са наглашеним авангардистичким иновацијама, које су тада обележиле књижевно стварање и књижевну еволуцију. У поезији могу се навести као примери антологијске песме Д.Васиљева (позната песма „Човек пева после рата“), В.Петковића Диса, „Лирика Итаке“ М.Црњанског. Од прозних остварења истичу се експресионистички романи и приповетке Д.Басића, модернистички роман С.Кракова „Крила“ и поетски роман М.Црњанског са документаристичко-поетским насловом „Дневник о Чарнојевићу“...

…Битно је споменути запажања Бранимира Ћосића о нашој ратној књижевности. Он објашњава да је деликатност писања о великим историјским догађајима у томе што „не остаје у свести народа, па ни у књигама историчара, оно што народ највише пропати, већ оно што песници и писци најбоље опевају“. Међутим, када је реч о Првом светском рату и о историјском значају тога догађаја, то јест о патњама народа, Ћосић оцењује да наши писци ту прилику нису искористили, и да је књижевна мисија у обради те теме остала неиспуњена „будући да су се сви ти страшни догађаји десили тачно у оно време нашег историјског живота када нисмо имали људе, песнике и писце у сразмери са догађајима“. Пишући роман „Покошено поље“ (1934) Ћосић је имао прилику да сам испуни ту списатељску обавезу о којој је говорио. Исте године када се појавило Ћосићево „Покошено поље“ професор ботанике и писац једне збирке приповедка Стеван Јаковљевић објављује „Деветсточетрнаесту“, свој први роман и почетни том триологије о Првом светском рату, чија ће следећа два тома објавити у сукцесији и без застоја: „Под крстом“ 1935, а „Капију слободе“ 1936. године, а онда 1937. сва три тома заједно под јединственим насловом „Српска триологија“. Наизглед дескриптивна,ова литература спаја живот и историју на најједноставнији начин: кроз хронологију догађаја. То није ни кодификована ни кодификујућа историја, већ жива, догађајна историја. Корпусу наше књижевности о Првом светском рату припада и обимни роман Растка Петровића „Дан шести“. О ратним мукама и подвизима Петровић говори као да се не догађају у историјском, већ у митском времену, никако у историји, но у свевремену…

 

Избор цитата из иначе обимног научног текста Књижевна дела о првом светском рату: пример иновирања и дивергенције у еволуцији српске књижевности током 20. века  сачинила

Јелена Нонковић IV/3


[1] Ђорђић Стојан: Књижевна дела о првом светском рату: пример иновирања и дивергенције у еволуцији српске књижевности током 20. века; Годишњак за српски језик и књижевност, Филозофски факултет у Нишу, 2010, стр. 151.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>