Ћосићеви јунаци мисле и говоре о Србији у Великом рату

( Цитати из романа Време смрти  I )

„Мора у поље, тишину, међу биљке. Свет који ћути и трпи све; једини живи свет који, по његовом мишљењу, има нешто од савршенства.“  ( Фокус Вукашина  Катића, глава друга, 1).

О Србији

„Чујеш ли, изгинуше сви. Скршише Швабе Србију.

Гину. Али неће сви.

А шта ћемо кад одједном погине све?

Па постоји, ваљда, неко ко у овој васељени и злу  одређује меру и век?“ (глава прва, 7)

„Људи, сами смо. Србија је сама у овом европском покољу. Сама је, иако је са савезницима и на њиховом  фронту“ (глава друга, 1)

„Србија нема више времена да било кад застане и било где залута. Ово је двадесети век.“ (глава друга,4)

„Док постоји Србија, Бугари и Швабе биће јој крвници. И Арбанаси, ако с њима не средимо како треба.“ (глава друга, 4)

„Ако је народ у заблуди, њега из те заблуде  не изводе ни мудраци ни пророци. Него време и несреће… Од оних који претендују да воде народ захтева се да не следе несреће и не иду за временом. Него да раде тако да се избегну несреће и сустигне врме…. Ништа се не опрашта онима који владају народом…“ (глава друга,5)

„Ми смо још поразом на Марици протерани са југа Балкана. Душаново царство је Византијско царство. На тој историјској рушевини никакав национални циљ и државни програм не могу се данас градити….“ (глава друга, 5)

„Срби су за све велике силе најгори народ. Непослушни смо и непокорни. И хоћемо да смо слободни по сваку цену.“(глава друга, 5)

„Али нас овај рат сада ипак уједињује с Европом. После неколико векова, целим бићем и са огромним жртвама, улазимо у  њу, постајемо Европа. Делимо њену судбину. Тога се мора бити свестан данас. И зато што после овога рата не могу постојати Аустро-Угарска и Србија. Једне, сигурно, неће бити. Сада и ми кројимо мапу Европе.“ (глава друга, 5)

„Ни у чијем крилу Србији неће бити топло. Ми треба да изаберемо савезнике који нас неће стрпати у своје крило. Данас нам, ипак, једино Француска може бити пријатељ који ће ратно пријатељство наплатити без балканских хипотека.“ (глава друга, 5)

Какви смо ми то људи? Какав смо ми то народ? … Између Азије и Европе, на граници вера, царстава, гинули смо нежално и глупо, више за друге него за себе … и не стекосмо ниједног верног пријатеља. Тај несрећни и проклети српски народ. У Европи смо данас једина држава која нема ниједног истинског пријатеља. Ниједног! …“ (глава друга,5)

„ Мали народ може да опстане у овом свету, и у овом времену, једино ако му је памет бржа од памети великих. Не лоповско лукавство, него истинска памет. Памет!“ (глава друга, 5)

 

„Наше државне и националне циљеве морамо прилагодити времну и условима… И себе њима да прилагодимо.

Мислиш да их променимо, сада, после рата с Турском, Бугарском и овог с Централним силама? После Цера и Мачковог камена? Како? Шта?

Ако то не учинимо данас, мораћемо сутра.

Прво рат мора да се добије…

Дошло је време кад мали народ више не може да изгуби рат. Он може да изгуби мир…

А свој пут народ не бира по памети него по муци. ..“ (глава друга, 5)

 

„Кућа и гробови се не селе. Војска зато и постоји да то одбрани…“(глава друга, 8)

„Ратује се с оним што се има.“ (глава друга, 8)

„Од поласка у гимназију, отац му је утуљивао у главу: У Србији, и с великом школом, постаје се пандур; и с великим имањем умире се уз плот; и с памећу завршаваш међу будалама. Ако хоћеш нешто више да постигнеш, чувај се, синко, да ти овај злокобни и лоповски свет не сазна шта волиш.“ (глава друга, 11)

„Жале се, искрено се жале. Војници велике царевине што посташе заробљеници мале српске војске, те јадне кукавице које нас лако убедише да смо највећи јунаци Првог светског рата. И ови бедници дадоше нам историјско право на лудило величине, то опако српско својство. Болест којом се цело Српство зарази на Куманову и Брегалници. Ко овим пораженицима није захвалан што постоје и што свакодневно, на хиљаде њих, пролазе улицама Ниша да му дају значај и потврде га за српску ратну престоницу?“ (глава друга, 12)

„Ако се капитулира, онда смо опет тамо где смо били пре Првог устанка. Или да ратујемо док нас има?“  Трећег нема…“ (глава друга, 12)

„Народ који данас остане без  ума и знања, нема разлога да се радује миру; каква будућност може да оправда оволико жртвовање? Овај рат за Србију може бити значајнији по ономе шта се у њему изгубило него по ономе шта се њиме добило.“ (глава грећа, 1)

„Коме се суди ове вечери у овој већници над ратном картом Србије? Србији или политичким и војним каријерама, нама око њене карте или онима на бојиштима, рањеницима што кисну, сељацима, избеглицама? А ако је пресуда већ изречена?…  Да се потомцима, поругом и проклетством, судбином Вука Бранковића, у корен усади страх од сваке непокорности пред захтевом да се слободи жртвује све…“ (глава трећа, 1)

„Снег ће за који дан. А непријатељ је, по свему, неупоредиво јачи и спремнији за ратовање. Напада незадрживо. Ваљево не можемо да бранимо. Ни Београд. Бугари чекају да још смалакшемо па да навале с леђа. Арнаути нам буше границу. Саезници нам, као што знате, пружају и нередовну и недовољну помоћ. Врховна команда свакодневно и безуспешно ургира код Владе да издејствује већу и заслужену помоћ од Савезника. Ништа од тога. Трупе су нам се изнуриле и окренуле леђа непријатељу.“ (глава трећа, 2)

„Народ се не плаши црног, Величанство. Навикао је на црно. А ми не треба да га подсећамо да је то црно и нама црно.“ (глава трећа, 2)

Генерал Петар Бојовић: „Рањеници се не износе са бојишта. Војска је гола и боса. Сваки десети има шињел и цокуле. Храна се неуредно дотура на положаје. Почеле су пљачке и масовна дезертерства. Војници су разочарани због корупције и протекције у позадини. Не измени ли се стање одмах, ми смо пред катастрофом. Ако нам Савезници хитно, и својом војском не помогну“…. нису Швабе деморалисале војску. Странке, ви политичари и посланици сте нам деморалисали војску. За кога ми гинемо, питају сељаци? Зашто ми крваримо гаће, господо цивили?“  (глава трећа, 4)

„Ви, господине Пашићу, ви радикали сте криви што нам је само из шиптарског округа три хиљаде мобилисаних побегло у Бугарску. Јер сте среске начелнике и чиновнике слали у Македонију проневераше, лопове, своје кортеше. Вадили сте своје људе са робије и слали у ослобођене крајеве да буду српска власт. Јесте, они су пљачкали турске куће, уцењивали угледне људе, крали порез, продавали шуме. Народни посланици су за симболичне суме откупљивали спахилуке. Тако је. Ви сте, господо радикали, криви што бугарске комите имају толико јатака у Македонији па нам руше пругу где хоће.“ (глава трећа, 4)

„На срећу Србије, њен народ о својој држави не мисли да је најгора на свету. Ако су наша држава и наша слобода толико рђаве и неподобне људима како ви, господо, тврдите, знате ли онда шта наш народ показује кад овако гине на бојиштима? Показује, моја господо, да је неуништив. И толико воли слободу да и ову нашу, много рђаву слободу, брани не устежући се ни од једне жртве. Јер је и она, та наша свакојака слобода, некакава слобода. Па сматрам, господо, да смо и ми дужни да вечерас поведемо рачуна о народном мнењу.“ (глава трећа, 4)

„Треба поћи од следећег: српско питање, чим је онако одлучно постављено Првим устанком, постало је европско питање. До сада ни један наш национални проблем нисмо решавали по нашој сопственој жељи итежњи. Водили смо борбе, а велике европске силе су нам то по свом нахођењу, према својим интересима, скрајале исходе. Додељивали нам нешто победе и потврђивали поразе.“ (глава трећа, 6)

„Никада у историји није било повољних услова да се најзад реши наше српско питање. Да се уједини српски народ. Али то уједињење може да се изврши само уз пуну савезничку подршку.  Свако неусаглашавање нашег националног програма са савезничким води нашој националној катасрофи. Ко то не схвата, нема смисла да се бави националним пословима.“ (глава трећа, 6)

„Србија је ушла у рат против Турске и Бугарске да ослободи народ и територије на које има сва етничка и историјски легитимна права. Ако се данас тих права одриче, и то после два победоносна рата, онда су цела државна идеја и национални циљ српског народа доведени у питање.“ (глава трећа, 6)

„Није ваљда, да одсечене ноге бацају кучићима?.. Сунце ли им божје, болничарско, зар не сарањују ноге, лепо и људски? Човек има само две ноге, и колике су муке док не порасту. Ноге су пола човека. С ногама се спасавамо и имамо своје. И играмо на њима, и путеви постоје због ногу. Без ногу, човек је пањ, крваво им сунце!“ (глава трећа, 7)

„Јер, браћо, балкански фронт мора да се одржи.  Ако се то не успе, онда Србија губи свој рат и државу. Губи све ратове које је водила за слободу. Све што наш народ вековима тежи да оствари.“ (трећа глава, 8)

„Учини све. Само да нам енглеско посланство не шаље ноте. Треба, господо, да знате и за други телеграм. Америчко посланство из Беча много брине за аустроугарске заробљенике. Американци су незадовољни висином наше плате заробљеним официрима и војницима. Јесте. И тврде да заробљеници немају услова за нормалан верски живот и религиозне обреде. Траже да им изградимо капеле и дамо католичке свештенике. Добро, да им направимо капеле. Али, шта ћемо за свештенике? Сем да их заробимо, а?“ (глава трећа, 8)

„Шта да разговарамо? Мртве износе као дрва, рањене уносе као снопље.“ (глава трећа, 9)

„… Чвек је, дакле, тако срећно саздан да нема никаквог поузданог мерила истинитости, а више изврсних мерила нетачности… (Паскал)“ (глава четврта, 1)

 

„Зар ви не мислите дасмо ми много несрећан народ?

Због чега?

Па, поред осталог, и зато што је у Србију прво ушла машина за прављење справа за убијање, па тек онда машина за рад. Као што знате, прва наша фабрика је фабрика топова. Прво гвожђе које смо растопили у Србији, нисмо за плуг и алат употребили. Него смо од њега топовску цев  лили. Па смо наставили да купујемо топове и пушке, а не гвоздене плугове и машине.

И?

И земљу оремо ралицама, а имамо најмодернију хаубицу.“ (глава четврта, 4)

 

„Еј, јадна Србијо. Јадна моја отаџбино, шта ћеш дочекати! Какву ти тек судбину твоја школована деца спремају. Шта ћеш све дочекати кад овакви завладају тобом, неписменом и бедном. Шта ће бити од тебе кад ти овакви постану предводници?“ (глава четврта, 4)

„Нико не може бити толико богат да нахрани сву српску сиротињу. Једини што можеш… да рушиш свет који ствара сиротињу.“ (глава четврта,7)

„Да, одавно ја вама говорим да иза српске демократије стоји мајор Апис с напуњеним револвером. Чујем да је послата наредба Ђачком батаљону“ (глава пета, 1)

„.. министар треба да буде поштен, а опзиционар разуман…“(глава пета, 1)

„Отаџбина је вечна, Србија је вечна! А владе и краљеви, странке и политике пролазе као шљам, као пена на реци!“ (глава пета, 5)

„Ратујемо зато што хоће да нас поробе још веће крвопије но што су наше. И ратујемо да после рата не буде оно што је било до њега. … Ратујемо сад  да више никад не ратујемо. Европски радници ће из ровова поћи на париске, берлинске, лондонске барикаде. А Хрвати, Словенци, Чеси дићи ће устанке и срушити Хабсбуршку царевину.“ (глава пета, 5)

 

„То значи: сада нас само убијају. Убијају преостале и најхрабрије.

Није тако, сине, Србија ће овај рат добити. Убеђен сам. Овај рат се не решава на Сави и Колубари.“ (глава пета, 7)

„Добро, молим те, а што се ово зби с нашом словенском браћом што гину за Фрању Јосифа? Где су ти силни Југословени из  Загреба и Љубљане? Зар је  само један Гаврило Принцип?“ (глава пета, 8)

„И то је једна мучна истина о нама. Нек изгори село, али мој тор нек остане. Нек чума помори Србију, али нека у моје село не улази. Ако моја странка није на власти, нека пропадне држава. То је најтежа морална и психолошка последица нашег робовања под Турцима“ (глава пета, 9)

„Другим народима култура је долазила из цркве и од аристократије. Долазила из библиотека и градова. Нама од једног устаничког, ратног писара, који је преживео усанак само зато што је био без ноге. Од сељака, лукавог и опасног, који се тукао за језик и правопис онако како би се тукао за њиву и шуму. За преорану међу.

Од сељака и хајдука! Прави човек започео је наш културни препород- Карађорђе – сељак, Вук – сељак, па то је величанствено! Генијални народ!“ (глава пета, 9)

„И тако, децо, онако неписмени и полуписмени, као што смо одлазили у хајдучке чете или кретали на мобе, основасмо политичке странке да се бијемо за власт. Уместо да економију и просвету у земљи развијамо. Јер смо робојући непогрешиво схватили да највеће моћи извиру из власти.“ (глава пета, 9)

„Први наш доктрински незнабожац, Васа Пелагић, био је старешина манастира. Пашић је као студент био бакуњиновац, анархиста, а постао је већи државотворац од Илије Гаршанина. А шта тек да се каже о себичном, поквареном, крвавом властољупцу књазу Милошу, кога назасмо „оцем отачества“? или о судбини Пере Тодоровића?…“(глава пета, 9)

„Знате, ни зло, ни добро, ни беда, ни богатство не траже од људи толико колико тражи слобода. А нас и као народ, и као појединце, премного мучи слобода. Јер смо исувише дуго били робови, па нам је значај слободе већи него што он стварно јесте. Такви народи имају само једну судбину.

Али та судбина и чини ту историју таквом да вреди да се памти. И, богме, поноси!“ (глава пета, 9)

„Народ је типична демагошка идеја. Ако јој скинемо шубаре и опанке, онда та идеја, то јест народ, бива руља опасних и ружних глава , оно мноштво које не заслужује никакво дивљење. … Народ има три битна својства: да производи храну, да гласа и ратује. И, понекад, да нас збуни маштом и свирепошћу“ (глава пета,9)

„Убијамо се за стопу земље јер не смемо ништа да изгубимо. Зато што мало имамо.  … Јер ти исти људи најгостопримљивији су људи у Европи. Ти сељаци који су у безумљу коњу одсекли главу вероватно су јуначки погинули на Церу. Или ће пасти бранећи Београд и слободу. Будите сигурни. Они исти људи који секиром ударе комшију у чело због краве која им је изгазила конопље неће рањеног друга оставити на положају, поделиће последњу корицу хлеба с вама, сутра. Видећете на фронту каква им је душа. Кад смо зли и свирепи, такви смо зато што смо сиромашни и непросвећени. Од муке смо зли, верујте“ (глава пета, 9)

„Овде се живот увек окончава на супротној страни. Ретко се ко сахрани тамо где се родио. Сви ми завршавамо као издјице неког и нечег.“ (глава пета, 9)

 

„Овим ратом изменићемо цео ток своје историје. Постаћемо други народ. Бићемо европска држава. Последице су несагледиве…. У историји, та Европа није била само неправедна и свирепа према нама него и глупа! Али, победом на Церу, ми смо натерали Европу да сазна где је Србија. Приморали смо је да сазна да Србијом не влада Кармен Силва, и да Београд није у Бугарској.“ (глава пета, 9)

„Лако је одолети насиљу и уништењу. То човек мора. Тешко је одолети вери која нуди спасење. Пре Куманова и Овчјег поља поразили су Срби петовековног окупатора. Одолели смо им у глави и души.  Нисмо примили ислам. Па то је нечувено! Не постоји већи доказ о нашој неуништивости!“ (глава пета, 11)

„Уче нас да живимо кад је живот прошао.“ (глава пета, 11)

„ Човек који због нечег хоће власт, може да има све слабости сем жене. Војсковођа може да има све слабости сем за паре. Художник, песник, може да има све пороке сем власти.“ (глава пета, 14)

 

 

Ниш

„Пола Србије је рат згомилао у Ниш …“ (глава друга, 1)

Скопље

„Врховна команда тражи да се и ђаци из Скопља хитно испрате на бојиште. Изгинуле су старешине, нема ко да командује водовима и четама. Сматра се да они сад могу рат да одлуче…“ (глава друга, 12)

Пашић  

„Кажем вам, млада господо, револуција није умно дело не зато што је крвава и што убија. Него зато што претура оно што је време, творац дуговечнији од нас и нашег, створило и сместило ту где јесте. Замислите шта би било од земље кад би нека сила почела да реке и планине и размешта по своме…“ (глава друга, 4)

„Челници не морају увек да знају најбољи пут и правац. Али су свагда дужни да знају шта народ највише неће. То онај брадати лисац Пашић тачно зна.“ (глава трећа, 9)

„Постоји хиљаду начина да човек учини и добро и зло па да то не буде ни часно ни нечасно… Људи чине све да их деца надживе. Тако је од памтивека.

Али има и деце која неће на хиљаду начина да надживе очеве.“ (глава пета, 14)

„И са жутим ђаволом данас бих се ја загрлио, мој синко. И са губавцем бих у исти јарам да Србији нешто слакшам.“ (глава пета, 14)

 

Степа Степановић

„Степа Степановић поднео оставку? Војвода Степа Степановић неће више да командује армијом зато што нема артиљеријске муниције? Часно, нема шта….“ (глава друга,5)

„Српска је војска, господо, учинила што је могла.“ (глава трећа, 2)

Александар регент

„… Он је та половина националног завета и ратне заклетве „за Краља и отаџбину“ у чије име свакодневно гину хиљаде људи.“ (трећа глава, 2)

„Тај мршави, усукани, побрчени младић, који своју улогу узима сувише озбиљно, док ћути, делује и помало јадно поред тих бркатих министара и седих и бркатих генерала.“ (глава трећа, 2)

„ У име мог оца Краља и у своје име, изјављујем, господо: Круна неће пристати ни на какве захтеве који понижавају Србију и који су против њеног суверенитета…“ (глава трећа, 8)

 

Мишић

„Можда је дошло Мишићево време. А прогањали сте га, двапут пензионисали, после победе на Брегалници, њега, победника, најурили сте из Генералштаба, као пандура. Њега коме је убеђење увек у складу са храброшћу и достојанством. „ (глава тећа, 2)

„Прво предлажем да се у Врховној комнади и у свим штабовима најстроже забрани употреба три речи: пораз, катастрофа и капитулација.“ (глава трећа, 4)

„Одувек је, Ваше Величанство, све против нас. Нико нам није помогао да опстанемо у протеклих неколико векова. Опсталисмо само захваљујући трпљењу и вољи да постојимо. Једино с тим. А сада нам нешто понестало вере у себе. Све остало што немамо, не одлучује нам судбину.“ (глава трећа, 4)

„Колико сам увидео, живећи под пет монарха, за народ брину једино они који желе њиме да загосподаре…. Ради победе не ратујем. За славу још мање. За живот радим. За некакав опстанак… Јер рат много више људи осрамоти него што их поубија.“ (глава пета, 1)

1300 каплара

„Јунаци!

Врховна команда вас зове у име отаџбине.

Отаџбини су потребни ваши животи. Одужите свој дуг, синови! Вас хиљаду триста шаљем врховној команди као капларе. Сутра у подне крећете на бојиште…“ (глава четврта, 5)

„Слушај, мама. Не може пропасти земља која има хидаљду и по људи какви смо ми. Мислиш: шта је то хиљаду и по младића према толиким швапским дивизијама? Међутим, није се једанпут догодило да је историји неколико људи, или само један човек, скретало ток. И највећи пораз претварали у победу. Ја, чврсто вреујем у нашу победу. Кад је о духу реч, ту бројеви ништа не одлучују. А ми смо дух. Ово је наш тренутак…“ ( фокус Ивана Катића, глава пета, 3)

„Човек нема будућности. Не данас зато што је рат, него зато што је много јадно то што можемо да замислимо да се налази у времену које ће наступити. Човек стварно има једино прошлост. И садашњост му је неизвесна, неодређена. Шта је ово наше стајање на овој пустој железничкој станици? Киша? Чекање неког?… Наш воз пун каплара, с будућношћу у којој ће јуначки умрети за ораџбину? „ (глава пета, 5)

„Овде нас сачекала наредба Врховне команде. Датум данашњи. Врховна команда све капларе Ђачког батаљона унапређује у поднареднички чин. Честитам унапређење, поднаредници!“ (глава пета, 5)

„Воз с Првом и Другом четом полази први.

До Виђења у Сарајеву! До виђења у Новом Саду! До виђења у Загребу! До виђења у Љубљани!“ (глава пета, 6)

 

 

 

2 мишљења на „Ћосићеви јунаци мисле и говоре о Србији у Великом рату

  1. “’Мени је рат гнусан.Ради победе не ратујем.За славу још мање.За живот радим.За некакав опстанак.Други,моћнији од мене одредили су да мој рад за живот буде крвав и напоран какав јесте.“(Живојин Мишић)

    “Не заборављајте:наша је војска сељачка.Она брани дом и децу.“(Живојин Мишић)

    “Можда ће се и нама Србима чудо спасења једном догодити!“(Путник)

    “Непријатељ је освојио српску територију;али није освојио наше биће.Ми са собом носимо своје књиге и светинње,носимо свој дух.“(Живојин Мишић)

    “Шта се сада издире газда Аћим?Јад и чемер спопали газдурине.Одоше вам надничари и слуге.Вама је рат Катићи.“

    “Хоћу знањем да служим овој бедној земљи.Прогресу хоћу да служим.Србији су потребне фабрике и професори,а не странке и политичари.“ (Вукашин)

    “Време је увек против младих и слабих.То је,од свих паметних Срба,најбоље схватио Вукашин Катић.“(Живојин Мишић)

    “Мој живот-сав је јемство био да ћу те срести међу људима.“(Олга Катић)

    “Није сада наше да осећамо колико смо немоћни,него да верујемо у себе и војнике.“(Живојин Мишић)

    “Политика-не у име народа,већ са народом“(Никола Пашић)

    “Мора да се чува корење и велико огњиште.“(Никола Пашић)

    “Шта сам ја без своје десне руке?Шта ћу бити људима,злодушницима и изелицама у Прерову?“ (Милоје Дачић)

    “Хоћу да живим као жаба,као пас,као твор,џоћу да живим.Нек будем буба,ал нек будем жив.“(Милоје Дачић)

    “У поразима,много чешће од поражених,понизи се победник.Ја никада нисам био поноснији што сам Србин,него у овим данима наших пораза“.(Мајор Гаврило Станковић)

  2. „Ako hoćeš da živiš, ništa ti smrt ne može“.
    (Aćim Katić se obraća regrutovanom mladiću noć pred odlazak na front) 22str.

    „Sloboda ima smisla jedino za onoga ko ima nadu“.
    (Vukašin Katić razmišlja egzistenciji srpskog naroda)62str.

    „Neuspeh u našoj sredini učini čoveka budalom. Osramoti ga. Ponizi, isprlja. Ideji se niko ne suprostavlja idejom, nego nipodaštavanjem i psovkom. Znanje se ismejava. Istina mrzi i prezire“.
    (Vukašin Katić- njegova razmiljanja tokom razgovora sa predsednikom vlade Nikolom Pašićem) -glava druga,3;

    „Mora čovek dok je živ da traži put“. (Nikola Pašić)-glava druga, 5;

    „Danas se samo sa ministraske stolice može videti budućnost. Medjutim, mora se za drugo i drugačije živeti“
    (o politici i političarima toga doba, primenljivo i u današnje vreme, na žalost)

    „Šta mi radimo? Rvemo se oko dinastija i davimo se oko vlasti. Nije nam dobra jedino ona vlast koja nije naša. Za vlast smo vezali sudbinu. Potom idemo vašim stopama, gosodine Pašiću. Otimamo se oko kasa i činovničkih klasa. I tu je kraj našem znanju. Srbija postaje država nesposobnih činovnika a sposobnih proneveritelja. Dotle smo moralno stigli. Dok se u Evropi misli i gradi… Vlast je naše prokletsvo!“
    (razgovor Vukašina Katića člana opozicije i Nikole Pašica, predsedik vlade)-glava druga,5;

    „Srbija je na umoru“ – javlja vojvoda Putnik sa fronta.-glava druga,6;

    „Vukašine, više mi nisi opozicija.Sad mi nisi protivnik. Sad smo jedno, sinko. Srbija je sada jedno. Ja je ne volim više no ti. I ne znam da li joj sada tvoja pamet i tvoja ruka nisu potrebnije od moje. Biće da joj je nužna svačija pamet i sve ruke“
    (razgovor Nikole Pašića i Vukašina Katića)-glava druga,6;

    „Žensko dete treba otac da izvoli za sve muškarce. Ako ga i pored oca još neko bude voleo, onda je to ono što žene smatraju srećom“-glava druga,8;

    „Srbiji su potrebni profesori i fabrike, a ne stranke i politicari“-glava druga,11;

    „U Srbiji, i sa velikom školom postaje se pandur; i sa velikim imanjem umire se uz plot; i sa pameću završavaš medju budalama. Ako hoćeš više da postigneš, čuvaj se sinko, da ovaj zlobni i lopovski svet ne sazna šta voliš.“
    (sećanja Vukašina Katića na očeve savete iz mladosti)-glava druga,11;

    „Ako u ovom vremenu jedna nacija izgubi svoju inteligenciju, ona je izgubila rat, bez obzira na to kako će se on na bojištu okončao“
    (Vukašin Katić)-glava treća, 3;

    „Sloga nas može spasiti, Vukašine. Samo sloga“
    (Nikola Pašić)

    „Izmučen najglupčji egzercirom otkako sam u „školi“, i razočaran tvojim pismom, ja večeras opet razmišljam o tom očevom „narodu“ i tvojoj „Srbiji“ i stvarno više ne razumem: ni šta je to Srbija ni kako se može voleti narod. Svoju gimnazijsku Srbiju izgazio sam u egzercirima. Pocepali mi je ponarednici i potporučnici. U kasarni, pred kazanom i u sobi za hrkanje, zauvek mi se zgadila rulja, masa, to ljudsko mnoštvo koje se naziva narod. Taj narod je jeziv i kad je pismen i školovan, a kakav li je tek onaj pravi, nepismen, seljački? Ne smem ni da mislim šta me čeka kad se nađem sa njim, na frontu.
    Ali, ne boj se, draga sestro. Tvoj brat neće biti kukavica i dezerter. Došao sam iz Pariza i tu sam da to ne budem. Za „umiranje za otadžbinu“ neće mi nedostajati odlučnost. Neće, zapamti. Ne zbog „kralja i otadžbine“. Ja ću „poginuti za otadžbinu“ iz sasvim ličnih razloga. Ti razlozi nisu junačke prirode. Oni su van istorije i nacionalnih ideala.
    Ponavljam ti, Milena; na ovom svetu ne postoji nijedan cilj koji zaslužuje da radi njega ljudi budu naterani u kasarne. Ne postoji ideal radi kojeg treba samo jedan dan pod podnaredničkom komandom egzercirati. Ne postoji nijedna zastava koja zaslužuje da ljudi pred njom u znak pozdrava stoje. Za mene ne postoji sloboda zbog koje treba pristati na vojničko potčinjavanje i hijerarhiju, koja daje pravo našem komandantu i oficirima da nam psuju majku i šamaraju nas. I to samo zbog otkinutog dugmeta, dečačkog smeha u stroju ili kad se u sobi ne ugasi lampa čim zvoni za spavanje. Oficiri te prvo ponize po „oravilima ratne službe“, sve ponize u čoveku, pa onda od tebe zahtevaju da „junački pogineš za otadžbinu“. Zar tebi nije gnusna ta državna, vojna, otadžbinska etika?
    Ja sam prestao da verujem u slobodu i demokratiju u kojima postoji takvo i toliko besmisleno čovekovo ponižavanje kakva je vojska. A vojsci ne podležu jeidno bolesnici. Nje se danas spasavaju jedino moralna ništavila. Da ne bih bio moralno ništavilo među svojim vršnjacima, da bih bio s nekim ljudima u ovom bezmernom poniženju, s ljudima kakav je moj drug Bogdan Dragović, s kojim delim slamaricu i koji mi je par u stroju- zato sam dobrovoljac. Zato ću i da ratujem. To nekako shvati i nemoj mi više nikada napistati ni izgovarati nijednu „nacionalnu“ i „patriotsku“ rečenicu.“
    (pismo Ivana Katića iz kasarne, sestri Mileni, ratnoj bolničarki)-glava treća,6;

    „Mir vam prelažem, Prestolonasledniče! Mir. Mir ovom jadnom, iskrvavljnom narodu. Mir nije sramota za čoveka. Mir ne prlja obraz narodu koji se brani od mnogo jačeg. Kome je trećina vojske junački izginula. Mir je sramota za poraženog osvajača.“
    (Vojvoda Putnik- sednica vlade u Valjevu)-glava treća,7;

    „Ratoborstvo je najsumnjiviji patriotizam, gospodo. Kada su ratoborci vojnici, to može biti i dokaz da oni znaju šta će dobiti od rata. Ali kad su ratoborci političari, onda je to uvek dokaz… da oni ne znaju koliko se u ratu izgubi. U vašoj patriotskoj ljubavi, ima, gospodo mnogo..i ljudske ravnodušnosti.“
    (Vojvoda Putnik- sednica vlade)-glava treća,7;

    „Očigleno je, gospodo, da su naš nacionalni opstanak i ceo naš nacionalni program ozbiljno dovedeni u pitanje. I stanjem na frontu i stavom naših saveznika. Srpsko pitanje, čim je onako odlučno postavljeno Prvim ustnakom, postalo je evropsko pitanje. Do sada nijedan naš nacionalni problem nismo rešili po sopstvenoj želji i težnji. Vodili smo borbe, a velike evropske sile su nam po svom nahodjenju, prema svojim interesima, skrajale ishode. Dodeljivali nam nešto pobede i potvrđivali poraze.“
    (Vukašin Katić- sednica)-glave treća, 9;

    „Nesrećan neprijatelj nije sposoban da čini velika zla. Oni srećni i zadovoljni, ti imaju snagu za nasilja i nečoveštva. Ako revolucionar s mržnjom na tirane i nema u sebi isto toliko snažnu moć praštanja, ne moć, nego potrebu za praštanjem neprijatelju, onda on može postati svirepiji od onih koej ruši. Pravda ne sme biti osveta jer to borca utapa u neodlučnost. Veliko zlo se mora s poslednjom žilicom iščupati.“
    (Ivan Katić)-glava četvrta,4;

    „Rat je pljačka koja se pravda samo velikom idejom. Ukoliko su osvajački ciljevi veći, utoliko su veće i ideje kojima se opravdavaju državni i nacionalni zločini.“- glava četvrta,7;
    (Bogdan Dragović u razgovoru sa Ivanom Katićem)

    „Bogdane, nikad mi nemoj reći „volim te“. Ljubav, to je vera. Pa mi uvek kaži: „Verujem te“.“ – glava peta,3;
    (Natalija Dumović)

    „Mi smo Đački bataljon. Mi smo porodica sastavljena od izabrane braće. Mi stvaramo legendu.“-glava peta,4;
    (Ivan Katić o Đačkom bataljonu)

    „Ako mi koji mislimo, ako hiljadu trista dvadeset i jedan đak i student, koliko nas ima u ovom vozu, ako mi ne priznajemo poraz, onda Srbija nije poražena.“
    (Ivan Katić u razgovoru sa majkom na železničkoj stanici pred ispraćaj)-glava peta, 4;

    „TI i tvoj tata, vi, muškarci, možete da živite od ideja. Od nekakve budućnosti. Mi, žene, živimo od sećanja. Osuđene smo da živimo od prošlosti,. I kad izgubimo prošlost, kad dodje rat…“- glava peta,4;
    (Olga Katić se obraća sinu)

    „Izabrala nas je istorija da naciji budemo legenda. Da joj poslužimo za mit. Feniks više neće biti prica. Srpski feniks imaće lik đaka. Biti vojnik za čast Srbije. Moj patriotizam nije politika nego vera. Mi verujemo u otadžbinu kao što svetogorski pustinjaci veruju u Boga“
    (Stanislav Vinaver)-glava peta,6;

    Razgovor Vukašina i Ivana Katića,glava peta,8;
    Ivan:“Šta misliš o hrabrosti? Uopšte o hrabrosti.“
    Vukašin:“Ne divim se čoveku kome je hrabrost najveća vrlina“.
    Ivan:“Ti još veruješ da znanje ima veću vrednost od hrabrosti?“
    Vukašin:“Čak da je i hrabrost najčešće ljudsko svojstvo, kako kažeš, kukavičluk je najgadnije ljudsko svojstvo. Ne samo zbog otadžbine i slobode. Kukavičlukom se ništa ne saznaje. Među vrlinama, meni su istinoljublje i dostojanstvo na prvom mestu.“
    Ivan:“Tata, ja mislim da je ljudski život onoliko vredan koliko smo istina saznali o njemu. Jer samo od istine mogu da budem srećan.“
    Vukašin:“Kad već razgovaramo o mukama života, ona, najteže je, sine, raspoznati zlo. Ono ima onoliko lica koliko ima ljudi na zemlji. I lica onih koji se još nisu rodili. Međutim, ipak verujem da ljudi nisu najnesrećniji zbog nemaštine, niti najviše pate zbog gladi i zime. Nisu očajni što moraju da umru. Po mom iskustvum ako ti ono nešto znači, čovek samo od ljudi i zbog ljudi može istinski biti nesrećan. Čak i kad nas vole i kad ih volimo.
    Znati kako i šta sa ljudima, možda je jedino znanje i umenje koje nas može učiniti srećnima. Makar na kratko. Usvakom slučaju, u ljdima je sve što nas čini i srećnima i nesrećnima.“
    Ivan:“Ako smo ambiciozni. I tašti. Ako smo mnogo sebični.“
    Vukašin:“Ne moramo biti ni ambiciozni ni tašti, Ivane. Rađamo se u svetu koji nam je gotovo u svemu neprijateljski. Koji nas je samim rođenjem učinio zavisnim i ugroženim. U takvom svetu prosto je čudno koliko je čovek dobar“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>