Српски књижевници у Првом светском рату

Српски песници и писци у Првом светском рату:

1. Иво Андрић (9.10.1892-13.3.1975)

Први светски рат затекао га је у Кракову, где је студирао. Враћа се у земљу, а по доласку у Сплит, аустроугарска полиција га хапси и остаје као затвореник све до марта 1915. године. За време боравка у затвору, интензивно пише песме у прози.

2. Растко Петровић (3.3.1898-15.8.1949)

Као гимназијалац одлази на фронт (о чему се не зна много; учествовао је и у Балканским ратовима)

3. Раде Драинац (26.8.1899-1.5.1943)

Са завршена 3 разреда гимназије, 1914. године, одлази на фронт са својом војском,а 1915. године се повлачи преко Косова и Метохије до Скадра и Љеша и стиже у Сан Ђовани. У земљу се враћа 1918. године.

4. Милан Ракић (30.9.1876-30.6.1938)

За време рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. године, Стокхолму 1917.године, а крајем рата у Копенхагену.

5. Вељко Петровић (4.2.1884-27.7.1967)

Био је ратни дописник у штабу Моравске дивизије II позива.

6. Владислав Петковић Дис (10.3.1880-16.5.1917)

У војску није ишао због уских груди. Био је ратни извештач. Преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску. По повратку у Србију, брод којим се враћао, потопила је немачка подморница у близини Крфа.

7. Милутин Бојић (19.5.1892-8.11.1917)

Са српском војском се повлачи преко Албаније и стиже на Крф. Своја прва дела ту и објављује. Његова најбитнија збирка „Песме бола и поноса“ објављена је у Солуну, а песму из те збирке „Плава гробница“ посвећује страдалим српским војницима (он је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева, које уз звуке труба спуштају у море).

8. Сима Пандуровић (14.4.1883-27.8.1960)

Учествовао је у Првом светском рату, али је касније због болести отпуштен кући. Због говора који је одржао током рата, бива ухапшен и одведен у логор где остаје све до краја рата.

9. Борисав Бора Станковић (31.3.1876- 22.10.1927)

Током рата био је посланик Министарства вера и са њима се пред непријатељем повлачи у Ниш са моштима Стафана Првовенчаног. У Подгорици га Аустроугари хапсе и одводе у логор Дервенту. 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен у Београд.

10. Алекса Шантић (27.5.1868-2.2.1924)

Од почетка рата има проблема са влашћу. У току рата је био затворен као талац и два пута у поновљаној парници оптуживан због својих песама. Аустроугари су га више пута током рата протеравали из Мостара.

11. Иво Ћипико (13.1.1869-23.9.1923)

За време рата је, иако није био војник, пратио српску војску у изгнанство, желећи да им пружи подршку. Био је ратни дописник.

12. Душан Васиљев (1900-1924)

На почетку рата отац му је отпремљен на фронт тако да он, као најстарији син,преузима бригу о браћи и сестрама и похађа школу за писара. 1917. године се пријављује за војску и отпремају га на фронт на Пјави. Враћа се исцрпљен са знацима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар, затиче српску војску. Ступа у службу у команду места, као писар и тумач, а потом и као деловођа.

13. Бранимир Ћосић (13.9.1903-29.1.1934)

Иако себе није видео у војничком и политичком животу, због ситуације у којој сеналазио, радио је као ратни писар и извештач.

14. Милош Црњански (26.10.1893-30.11.1977)

Вест о почетку рата га је затекла у Бечу. На самом почетку рата доживео је одмазду због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела,обукли су га у униформу аустроугарског војника и посалали на фронт да се бори против Руса, где је и рањен. Већи део рата, провео је сам у болници у Бечу.

Маша Хусовић IV/1

4 мишљења на „Српски књижевници у Првом светском рату

  1. Stanislav Vinaver ( Šabac, 1. mart 1891 – Niška Banja 1. avgust 1955 )

    U ratu učestvovao kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu. Nakon Albanske golgote, na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik državnog Presbiroa.

    U romanu ,,Vreme smrti“, ne pojavljuje se mnogo.

    Evo nekih citata i situacija u kojima se on pominje :

    ,,Bravo Ćoro ! Tvoj podvig je klasično iracionalan“.

    Stavite Vinaveru šinjel na glavu ! Dajte mu pitu ! Vino voli !

    ,,Ljudi, možda je izbila revolucija u Nemačkoj. Zašto da ne može? Možda su naša braća i kolege studenti, dva Hrvata, dva Čeha, i jedan Slovenac, razneli bombama Franju Josifa. Zašto da nisu? Sve je moguće, gospodo kaplari. I rat može naglo da stane kao i naš voz. I rat ima svog mašinovođu i kočničara.“

    ,,Dosta, tog pozadinskog lupetanja. I zaista je dosta, Boro!“

    ,,Pub, ne seri. Izabrala nas je istorija da naciji budemo legenda. Da joj poslužimo za mit. Feniks više neće biti ptica. Srpski feniks imaće lik đaka.“

    ,,Srbija više neće biti nikakva slovenska Teokritova idila! Scena iz ,,Odiseje“. Otelotvorenje mita o srećnom narodu. Prijatna prostota koje se rađa.“

    ,,Da, gospodine Katiću! Novitas florida mundi! Da, gospodo!“

    ,,Čujte, gospodine Katiću – Nije najgore što mi u Srbiji nemamo kamene puteve, i kamene ćuprije preko Morava, i gradove umesto palanki i čaršija, i hramove umesto mehana, renesansu, barok, klasicizam umesto guslanja, prela i naših lepih vezenih jeleka. Stvar je u tome, dragi gospodine, što smo mi postali vrlo slični našem negdašnjem neprijatelju.“

    ,,Stvar je u tome što smo postali mentalno slični Turcima. Nije vam milo? Dozvolite, bivši kaplari, samo još jednu rečenicu. Kad drugo mrzi ili drugo voli, čudno je, ali se čovek poistovećuje s onim što voli ili mrzi. To je moćni zakon organskog sveta! Nema se kud!“

    Bravo, Vinaveru! Ali ja, Staša, više volim da sam srpski petao nego srpski đak.

    Da učestvuje u Vinaverovom svakovečernjem ,,Svetogrđu u gaćama“, glupo mu je, i više od toga.

    I svi ostali. Vinaver će, svakako, trijumfovati.

  2. Neposredno posle Prvog svetskog rata objavljivane su realističke pripovetke sa
    ratnom tematikom, patriotske i satirične pesme. Njihovi autori su učestvovali u ratovima i nisu mogli da se oslobode sećanja na žrtve pale za oslobođenje i stvaranje jugoslovenske zajednice. Bili su ubeđeni u apsurd ratovanja i izražavali su antiratna raspoloženja.

    Miodrag Borisavljević (1893 -1978) potiče iz novovaroške porodice Borisavljevića.
    Rođen je u Užicu. Detinjstvo je proveo u Užicu i Loznici. Radio je u Ministarstvu finansije u Beogradu i na državnom dobru “Belje”. Učestvovao je u oba svetska rata. U narodnooslobodilačkoj borbi su učestvovali članovi Borisavljevićeve porodice (supruga, dvojica sinova i kćer). Bavio se i novinarstvom. Uređivao je banjalučki list “Vrbaske novine” i partizanske listove “Slobodni Jadar” i “Glas Podrinja”. Od objavljivanja prve Borisavljevićeve pripovetke “Ordonans” (1922) do pojave prve zbirke pripovedaka “Vukovi” (1951) prošlo je dvadeset devet godina. Slede zbirke pripovedaka: “Među ljudima” (1956), “Zaboravljeni svet” (1958), “Na zemlji” (1961), “Iz podunavskih šuma” (1961), “Novele” (1969), “Svetlosti u tami” (1975), “Šumskim stazama” (1976) i “Između dva sveta” (zajedno sa Stevanom Raičkovićem,1971). U zbirci “Vukovi” Borisavljević obrađuje događaje iz prvog svetskog rata. Osnovna piščeva poruka je da ratovi nikome ne donose sreću. Naprotiv, ratovi dehumanizuju ljude jer ih teraju da ubijaju da ne bi bili ubijeni ili da bi sopstvenu nesreću privremeno odgodili. O ostalim Borisavljevićevim zbirkama pripovedaka preovlađuju teme o svakodnevnom životu koji se odvija u prirodi, na obalama Dunava, u ratovima i priobalskim šumama. Iz ovih pripovedaka, kao i iz priča za decu, zrači topla i iskrena piščeva ljubav prema prirodi i običnim ljudima, prema domaćim i divljim životinjama.

    http://www.kulturaapatin.com/Slike/knjizevnost/konkursi/Miodrag%20Borisavljevic%203.jpg

    http://www.turizam.apatin.com/slike/razno/miodragborisavljevic2.jpg
    ~Spomenik Miodragu Borisavljeviću podignut na mestu njegove kolibe~

    Mladen St. Đuričić (Zablaće kod Šapca, 8. mart 1889 — Beograd, 20. septembar 1987) je bio kapetan rečnog brodarstva, kapetan rečne plovidbe, književnik i publicista.Osnovnu školu završio je u Nakučanima (1900) a nižu gimnaziju u Šapcu (1904), u poslednjoj deceniji devetnaestog veka zaposlen u kolonijalo-bakalskoj radnji na Malom pijacu, Šabac. U Beograd je otišao 1907. U službi Srpskog parobrodarskog društava od 1909, već 1913. postaće diplomirani kapetan. Za vreme Prvog svetskog rata je bio dopisnik sa Solunskog fronta. Između ostalog Mladen St. Đuričić je pisac prve enciklopedije rečnog brodarstva, prve rečne pripovetke, a naročito je poznat njegov Kapetan Tise. Piše nadahnutu poemu o odvažnosti vazduhoplovnog narednika Orestija Krstića. Zaslužan je za ostvarenja šabačke Čivije, u kome će zajedno sa poznatim jagodinskim humoristom, Živojinom Pavlovićem Žikišonom, objavljivati pesme i tekstove šaljive i satirične sadržine. Posle rata zaposlen je kao pomoćnik komandanta Beogradskog pristaništa i zapovednik parobroda. Referent postaje 1920, šef rečne plovidbe 1925, administrativni sekretar Narodne skupštine 1927. i bibliotekar Ministarstva prosvete 1929. Osnivač je i urednik listova Podrinski vesnik (1920) i časopisa za brodarstvo i ovaveštajnu službu Brodar (1923). Jedan je od osnivača književnih klubova i udruženja Polet (1907), Društva književnika (1924), Književnog kruga (1925), Kosovka (1926), Kluba nezavisnih književnika (1930). Član je Udruženja književnika Srbije. Koristio je pseudonime Mlad – Miltijad, Ognjen Paligorić, Sava Drinčić, Drinosavić, Drinko Savić. Prvu pesmu objavljuje u listu Čivija pod uredništvom Svetozara Grdaničkog (1906). Sarađuje u preko 70 časopisa. Napisao je desetine romana, a samo u rukopisu mu je ostalo 14 romana i dramskih dela. Dela su mu prevođena na esperanto, francuski, nemački, ruski i slovački. Nosilac je Albanske spomenice.

    http://www.zikison.net/graf/zikison_tzs/012_Zikison.jpg

    Dela:

    Povlačenje Srba kroz Albaniju, Vido, ostrvo smrti, Beograd 1924
    Proboj Solunskog fronta 1918. godine, Beograd 1925
    Nikola Pašić u narodnim pesmama, Beograd, 1926
    Na talasima, Beograd, 1928
    Kapetanica, Beograd, 1929
    Vodozemci, Beograd, 1931
    Hodočašće srpskog ratnika na francuska bojišta, Beograd, 1931
    Boj na Kajmakčalanu 1916. godine, Beograd, 1931
    Bojevi u Dobrudži u srpskim narodnim pesmama, Beograd, 1931
    Deveti val, Beograd, 1932
    Kapetan Tise, Beograd, 1936
    Živa voda, Beograd, 1936
    Šabac kao kulturna žiža Srbije XIX i XX veka, Šabac, 1937
    Mrtva straža, Beograd, 1937
    Savremena srpska pripovetka, Beograd, 1943
    Jadar topi brda, Beograd, 1959
    Epigrami, epitafi i epigrafi, Beograd, 1962
    Odžakovići, Šabac, 1963
    Zviždi vetre, Šabac, 1964
    Istorija jugoslovenskog rečnog brodarstva, Beograd, 1965
    Poslednji Obrenovići, Beograd, 1967
    Uspomene na Mihajla Petrovića, Beograd, 1968
    Knez i vitez Tešman Soldatović, Šabac, 1968
    Šabačka čivija, Beograd, 1969
    Pocersko selo Nakučani, 1969
    Samoubistvo neznanog junaka, Beograd, 1971
    Počeci srpske pozorišne umetnosti, Beograd, 1972
    Antologija srpske ratne lirike, Beograd
    Oj, Užice mali Carigrade, Beograd, 1975

    Dragoslav Smiljanić (1894 -1968) rođen je u Užicu, gde je završio gimnazijsko
    školovanje. Bio je učesnik u Prvom svetskom ratu. Medicinu je završio u Francuskoj. Aktivno se bavio politikom. Najpre je pripadao socijalističkom pokretu, a kasnije Demokratskoj stranci. Godine 1941. bio je odveden u nemačko zarobljeništvo, ali je iduće godine otpušten iz logora kao težak bolesnik. Nalazio se na raznim dužnostima u sanitetskoj službi Jugoslovenske narodne armije i penzionisan u činu pukovnika. U romanu “Usput” (1930) Smiljanić slika događaje iz Prvog svetskog rata i mnoge autentične ličnosti iz Četvrtog puka: profesora istorije Mirka Popovića, Darka Ribnikara, Dimitrija i Vladimira Tucovića i dr. Uspešno se služi psihološkom analizom i osvetljava unutrašnja preživnjavanja i krize srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu. Dočarao je i fantazmagorična stanja u kojima se mešaju slike svesti i podsvesti. “Rat je agonija zdravog organizma naglo obolelog, koji, u grčevitim ropcima, traži da vaspostavi svoje ranije zdravlje i živi srećno”, uspostavio je Smiljanić dijagnozu rata. Ratnu tematiku obrađuje i u zbirkama pripovedaka “Posle topova” (1933) i “Epilog heroja” (1933). To su priče o ratnim invalidima kojima je rat uništio mladost, zdravlje i ideale, pa posleratne dane provode obogaljeni, usamljeni i razočarani. Objavio je i knjigu memoara “Sećanja na jednu diktaturu” (1955).

    1. Ratne okolnosti bile su pogodno tle za razvoj rodolјubivih i propagandnih pesama i dokumentarno-umetničkih proznih žanrova, dnevničkih, autobiografskih i memoarskih oblika. Propagandna literatura postaje dominantna na ratnoj književnoj sceni. Gubitkom teritorije matične države, na način jedinstven u novijoj evropskoj istoriji, mapa srpske književnosti prekraja se prema ratnim zbivanjima. Pored toga, srpski književnici i stvaraoci našli su se na obe zaraćene strane, sa osećanjem tragične podelјenosti. Književni centri postaju pokretni i upravo se kroz njih srpska književnost održala i u njima nastavila da živi.

      Miodrag Vergović (1893 – 1967) rođen u Valjevu. Osnovnu školu je učio u Čajetini,Užicu i Kosjeriću. Nižu gimnaziju je završio u Užicu, a učiteljsku školu u Aleksincu. Godine 1913. radio je kao učitelj u Priboju na Limu. Kao kaplar Đačkog bataljona učestvovao je u prvom svetskom ratu. Između dva rata bio je učitelj u Zdravčićima, Rogama i Užicu. Drugi
      svetski rat je proveo u nemačkim logorima kao zarobljenik. Posle oslobođenja je radio u Gradskom i Okružnom narodnooslobodilačkom odboru u Užicu.
      Vergović je bio jedan od tri urednika humorističko – satiričnog lista “Era”. U satiričnim i humorističkim pesmama objavljenim u “Eri”,Vergović je ismejao mnoge slabosti pojedinaca i žigosao socijalnu nepravdu i političke promašaje.
      Prvi Vergovićev roman “I đaci ratuju” (1956) pisan je kao hronika o učešću skopskog Đačkog bataljona u borbama na Maljenu 1914. godine. To su potresne realističke slike o ratnim strahotama. Hronika je pisana zanimljivo i sadrži puno pojedinosti o mladićima koji su iz đačkih klupa stigli na front i postali vojne starešine.

      Srpska ratna književnost stvara se na svim mestima gde su se našle veće skupine izbeglica. Glavno književno središte bio je Krf, na kojem se jedno vreme nalazi vlada i vrhovna komanda. Tu su u aprilu 1916. obnovljene zvanične „Srpske novine“, a sledeće godine kao dodatak novinama pokrenut je „Zabavnik“ (obično se naziva Krfskim „Zabavnikom“), glavno književno glasilo za poslednje dve godine u emigraciji. U njemu su sarađivali ne samo srpski nego i hrvatski i slovenački pisci. Drugo žarište jugoslovenskog književnog okupljanja bio je Zagreb, gde se pokraj rata našao veliki broj književnika iz svih krajeva pod Austro-Ugarskom. Tu je, godinu dana nakon Krfskog „Zabavnika“, pokrenut časopis „Slovenski jug“ (izlazio od 1. januara 1918. do 1. januara 1919) kao zajedničko glasilo srpskih i hrvatskih pisaca, s naglašenom jugoslovenskom orijentacijom.

      Maga Magazinović (1881 – 1968) rođena je u Užicu. Kršteno ime joj je bilo Marija. U Užicu je završila osnovnu školu i gimnaziju, a na Univerzitetu u Beogradu diplomirala filozofiju i nemački jezik. U Berlinu je završila glumačku školu Maksa Rajnharda i tečaj ritmike. Bila je profesor Prve ženske ginmazije u Beogradu. U Beogradu je 1910. godine
      osnovala i prvu školu za ritmiku. U “Politici” je vodila rubriku “Ženski svet”. Za vreme balkanskih ratova je obavljala poslove bolničarke.
      Pisala je feljtone koje je objavljivala u “Politici”, članke o pozorištu, ritmici i baletu.
      Za potrebe Narodnog pozorišta u Beogradu prevela je drame Maksima Gorkog “Na dnu” i “Palančanin”. Napisala je memoare čiji su odlomci objavljeni u “Letopisu Matice srpske” pod naslovom “Sećanja” (1965). Memoari su pisani u obliku autobiografskog romana i u
      rukopisu imaju naslov “Jedan život”. Pisani su realistički i lakim stilom. Sadrže snažne slike enterijera užičkih kuća s kraja 19. veka, opise propasti Srbije 1915, godine i povlačenja stanovništva sa srpskom vojskom ispred austrijskih vojnih snaga.

      http://www.avantartmagazin.com/wp-content/uploads/2014/03/maga-magazinovic-portret.jpg

      *Jos neki pisci i dela:
      „Zaboravljeni grobovi“ Mata Blaževića (1937.) , „Pokošeno polje“ Branimira Ćosića (1933), „U bežaniji“ Konstantina Đorđevića, „Dukljanska zemlja“ Dušana Đurovića (1939), „Oj Užice ,mali Carigrade“ Mladena St. Đuričića (1975) autorsko izdanje, „Teška vremena“ trilogija Miroslava Golubovića (1972) autorsko izdanje , „Srpska trilogija“ Stevana Jakovljevića (1934-1936), „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922) Stanislava Krakova, „Mali heroji“ Damjana Kovačevića (1930);
      „Pusta zemlja“ Siniše Paunovića (1948), „Neznani junak“ Emila Petrovića (1934), „Dan šesti“ Rastka Petrovića posthumno štampana 1961, „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića (1986), „Nevidbog“ Rista Ratkovića (1933), „Mojkovačka bitka“ Ćamila Sijarića (1968), „Igračke na put“ Miodraga St Stefanovića (1930), „Crvene magle“ Dragiše Vasića (1921), „I đaci ratuju“ Miodraga Vergovića (1956), „Slavoljub Zorić“ Radslava M Vesnića (1930).

  3. Ivo Andric
    Rodjen je 9. oktobra 1982. godine u Dolcu , nadomak Travnika ,u tadasnjoj Austrougarskoj. Detinjstvo je proveo u Visegradu , gde zavrsava osnovnu skolu.
    1903. godine upisuje najstariju bosansko-hercegovacku srednju skolu , Veliku gimnaziju u Sarajevu. Studirao je slovensku knjizevnost i istoriju u Zagrebu , Becu , Krakovu i Gracu.
    U gimanzijskim danima je bio vatreni pobornik ilegalnog jugoslovenskog nacionalistickog pokreta „Mlada Bosna“ , koji se zalagao za oslobodjenje juznoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.
    Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavljuje 1911. godine u „Bosanskoj vili“.
    U Krakovu ga zatice Prvi svetski rat. Andric se, kao veliki nacionalista , vraca da podrzi svoj narod u surovim , ratnim nedacama. Odmah po dolasku u Split , sredinom jula , ga hapsi austrijska policija i odvodi u zatvor. Tada pise pesme u prozi koje za Andrica predstavljaju izlaz iz sumorne zatvorske kolotecine.U zatvoru ostaje do marta 1915. godine.
    Po izlasku iz zatvora , ostaje u kucnom pritvoru sve do 1917. godine.
    Imao je uspesnu diplomatsku karijeru u Bukurestu , Trstu i Gracu.
    U periodu izedju Prvog i Drugog svetskog rata je bio poslanik jugoslovenske vlade u Berlinu.
    Po izbajanju Drugog svetskog rata se vraca u Beograd i daje ostavku na mesto ambasadora u Berlinu.
    Tokom Drugog svetskog rata , pisac mirno zivi u svom stanu na Zelenom vencu , u Beogradu, ne dozvoljavajuci bilo kakvo stampanje i objavljivanje svojih dela.
    1954. godine postaje clan Komunisticke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza knjizevnika Jugoslavije.
    Ozenio se 1958. godine kostimografkinjom i profesorkom, MIlicom Babic-Jovanovic.
    Zanimljivo je da celokupni iznos od dobijene Nobelove nagrade 1961. godine poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.
    Dobrica Cosic u knjizi „Piscevi zapisi“prepricava razgovor sa Andricem i citira ga :“U Bosni vam je sada ,Dobrice, ono sto je pokojni Kalaj snevao , a nije kao diplomata smeo da izgovori.U Bosni pobedjuje bosnastvo.Staro , a mlado. I neka da Bog da moja noga vise nikad ne kroci preko Drine.“
    Umire 13. marta 1975. godine u Beogradu.
    Knjizevni1911. godine objavljuje pesme u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesecina“
    1914. godine su objavljene njegove pesme „Lanjska pjesma“ , „Strofe u noci“ , „Tama“ , „Potonulo“.
    1918. godine objavljuje zbirku stihova u prozi „Ex Ponto“.
    1920. godine stampa zbirku pesama „Nemiri“.
    1920. godine objavljuje „Put Alije Djerzeleza“.
    1925. „Most na Zepi“
    1931. „Ankina vremena“
    1931. „Portugal, zelena zemlja“ -putopis
    1934. „Spanska stvarnost i prvi koraci u njoj“
    1936. „Razgovor sa Gojom“
    1945. „Na Drini cuprija“ , roman
    1945. „Gospodjica“ , roman
    1945. „Travnicka hronika“ , roman
    1954. „Prokleta avlija“ , novela
    1963. „Jelena, zena koje nema“
    1977. „Omerpasa Latas“ , posthumno , kao i „Znakovi pored puta“ i “ Na suncanoj strani“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>