Борба црвених и белих у роману „Тихи Дон“ Михаила Шолохова

Као што је Руско-јапански рат непосредно довео до револуције и избијања нереда у Петрограду 1905., тако је и Први светски рат најнепосредније разбуктао револуцију из 1917. и поставио сцену за крвави грађански рат, који се одвијао упоредо са ратом против Централних сила. У вртлогу револуције и грађанског рата нашли су се козаци, специфичан друштвени слој, који није као војнички сталеж постојао ни у једној другој земљи, осим у Царској Русији од краја XIV и почетка XV века. Првобитно значење речи козак – “стражар“, “разбојник“, у руском језику се мења у “независан, слободан, одважан војник, коњаник“. Такве их затиче Црвена револуција, формално одане цару, фактички  привржене земљи, родној груди и пре свега реци Дон, која као водиља тече у мислима и песмама тих поносних људи. Михаил Шолохов нас уводи у свет многобројних ликова из романа-епопеје допуштајући да наслутимо каква се драма одвијала у свестима људи који су вековима служили цару, монархији и који су доживели да гледају како се брат, због идеологије, сукобљава са братом, комшија са комшијом, како се пара ткање друштва вековима засниваног на потки монархизма и православља.

     Како је бољшевичка идеологија успела тако ефектно да продре до ума руског сељака и радника? Козачко друштво било је уређено на основу уговора са царем и монархијом: земља, ослобађање од пореза и унутрашња аутономија, заузврат ратна служба кад год затреба. Кмет је био понижен и потлачен, обесправљен и као такав бежао је у градове у потрази за послом у фабрикама, у индустрији коју је Александар III, отац Николаја II,  покренуо у склопу друштвених и привредних реформи, стварајући тако револуционарни слој. Студенти и радници постајали су река пријемчивих за оно што је нудила бољшевичка партија. Испрва су се козаци заинтересовали за идеологију бољшевизма, па тако Григорије Мелехов, главни лик у риману, персонификује општи став козака о томе: интуитивно се питао како без цара, али је схватао да рат предуго траје и да бољшевици желе да га заврше. Уопште, стиче се утисак на почетку прве књиге да Козаци живе незаинтересовани за збивања изван њиховог подручја, необавештени о идеолошким  и револуционарним тензијама у царству. Кад у село Татарско дође Јосип Давидович Штокман, са собом, осим породице, доноси и појам о животу у остатку земље, доноси комунистичку литературу и свест о неједнакости међу припадницима руског народа. Распитује се, након што се повезао са  локалним занатлијама и људима који су остали без посла, како козаци живе, има ли незадовољства због војне обавезе и слично.  Власт млако реагује на његову појаву и долазак, на чињеницу да је 1907. у Ростову служио казну затвора због изазивања нереда. Тежина Великог рата који се надвија била је за монархију и њену администрацију у тим тренуцима приоритетна. Како Шолохов приводи крају I књигу, тако Велики рат привремено баца револуционарна врења у други план.

     Григорије Мелехов са осталим козацима одлази  у рат, где осим страхота ратовања упознаје и личности које му приближавају бољшевичку идеологију. Први је то учинио Гаранжа, док је Мелехов лежао у болници због повреде ока. Након дугих разговора о правим узроцима рата, о потреби да се све преокрене („…почеће велика олуја, која ће све збрисати!“) Григорије поставља скептично питање које као да произлази из вековне козачке филозофије: “…А кад буде нова власт, шта ћеш с ратом? Исто ће се касапити, ако не ми, оно наша деца. Како да укинеш рат? Како да га уништиш кад се ратује вечито?“ Шолохов ниже ликове кроз које дочарава како је обичан човек, који је увек само шраф у механизму историјских збивања, перципирао стање у царској Русији у тренуцима када је у Велики рат улазила игноришући чињеницу да се друштво урушава под вековним бременом кметства и извесност да је свака шанса за реформисање тог друштва отишла у неповрат. Тако имамо прилику да упознамо Иљу Бунчука, радника, добровољца у војним редовима, чија је функција ширење социјалдемократске пропаганде. Од првог тренутка је сумњив и необичан Јевгенију Листницком, спахији, који би за цара дао живот и све што има, а посед му је повелики. Примећује како Бунчук уводи сумњу међу козаке и осећа немоћ да спречи оно што долази. Бунчук говори: “…Влада¹ држи козачке јединице као камен у праћки. Кад дође невоља, покушаће тим каменом да проломи лобању револуцији.“ То је изговорио тачно годину дана уочи Октобарске револуције. Листницки са своје стране замера козацима што незаинтересовано седе и чекају шта ће се догодити. Када је у Могиљеву² видео свргнутог цара, пао је и ридао “као дечак“: “…Не прихватам револуцију и не могу да је прихватим. И срце и разум противе се… Даћу живот за старо, даћу га без колебања, без позе, једноставно, војнички. А зар ће многи урадити тако?“ Стиче се утисак да је сукоб црвених и белих, бољшевика и цариста заправо нешто што се одиграло само од себе, да се одвијало на фону унутрашње нужности  историјских закономерности, а да је истинска револуција пламтела у душама  и умовима Руса – свака душа једна револуција. Шолоховљеви ликови управо то показују: у микроуниверзуме Григорија Мелехова, Јевгенија Листницког, Иље Бунчука, Јефима Изварина ступамо као у историјске драме у којима су карактери избрушени до најфинијих фасета. Нико од њих није могао да предвиди како ће се до краја одмрсити то клупко историјских догађаја.

     А они су се смењивали  и компликовали из момента у моменат. Абдикација цара Николаја II Романова у фебруару 1917., постављање привремене владе, именовање генерала Корнилова за врховног команданта Југозападног фронта у јулу, неуспеси у рату са централним силама… Козаци су били начисто  пометени ситуацијом у којој су се нашли: ткиво у одумирању огромне масе, притом несвесне добрим делом своје коначне судбине. Ретки су ипак свесни и то само најсиромашнији: “…Нас је живот напунио. Бољшевици ће само фитиљ потпалити.“ Време је неумитно цурило и две супротстављене стране, спојене у  Привременој влади, водиле су рат за власт у будућој Русији. Спремала се војна диктатура, као логично разрешење тензија. Генерала Корнилова Шолохов представља као часног војника и патриоту. Његово виђење је да је Русију воде издајници: “…Тешко ми је и болно што земљом управљају некакви љигавци. Безвољност, слаби карактери, неумитност, неодлучност, често обична подлост – ето шта руководи активност “владе“… Уз благонаклоно учешће такве господе као што су Чернов³ и други, бољшевици ће збрисати Керенског…Ето у каквом положају се налази Русија…Ја хоћу да сачувам отаџбину од ових потреса. Трећи коњички корпус премештам углавном зато да га крајем августа концентришем око Петрограда, и ако бољшевици дигну устанак, да се како треба обрачунам са издајницима отаџбине…“ Након договора са Каледином, дошло је, према Декларацији  о уједињењу дванаест Козачких војски, до спајања циљева и акција  војске и козака против бољшевика. По објављивању Прогласа генерала Корнилова, козаци су били збуњени и тако збуњени наставили су пут за Петроград, према одлуци главнокомандујућег генерала Корнилова. Међутим, уследили су појединачни, лични сукоби међу козацима и бољшевицима који су ишли за Петроград: Иља Бунчук је стрељао официра  након свађе и оптужби официра на рачун Лењина (да је Немачки шпијун и да је узео новац од Немаца за своју револуционарну делатност). На вишем нивоу, крајем августа распламсала се побуна реакције, убио се генерал Кримов у Петрограду где га је позвао Керенски. Отварао се пут за пад Привремене  владе. Октобарска дешавања убрзавају темпо збивања на фронтовима, Немци појачавају притисак.

      У касну јесен 1917. козаци су почели да се враћају са фронта. Григорије Мелехов, сада у чину потпоручника, водио је непосредно после октобарског преврата разговор са Јефимом Изварином, ликом који у роману представља поборника козачке аутономије. Доживљава другу по реду олују у  својој свести након што му Изварин предочи како замишља козачку аутономну државу. “Нама нису потребни ни једни ни  други. Нама треба своје ослобођење, а пре свега од свих тутора  – био то Корнилов, Керенски или Лењин…“  У покушају да у револуционарном врењу остваре аутономију Донске области, формирана је крајем 1917. Донска влада. Новочеркаск је постао центар за све који су бежали од бољшевичке револуције. У област доњег тока Дона склањали су се бивши генерали руске армије која се распала. Очекивали су помоћ конзервативних Донаца и планирали да поведу напад на Совјетску Русију. Међутим, козаци који су се вратили са фронтова нису показивали жељу да ратују са бољшевицима. Нису веривали да ће Донска влада избећи грађански рат. Приликом заседања председништва Донске владе  бољшевик Потјолков је нудио: “Предајте власт Револуционарном комитету и бољшевици ће прекинути офанзиву…“ Проглас Донске владе инсистирао је на искључивој аутономији Донске области и оценио да је власт Совјета неприхватљива.

     Григорије, који се поново на фронту приволео “црвеној вери“, бива рањен и пуштен кући. Поново се пита: “Је ли могуће да је Изварин био у праву? Коме да приђем?“

     Атаман Каледин и присталице били су потучени и Донски револуционарни комитет је желео да искористи тај моменат и дефинише свој политички профил. У јануару 1918. доноси резолуцију да признаје централну државну власт Руске Совјетске Републике и све остале совјетске органе и да формира покрајинску власт Донске области; напомиње да ће питање земље решавати обласни Конгрес. Каледин извршава самоубиство и делегати у фебруару бирају на заседању Круга новог ратног атамана генерала Назарова, који објављује мобилизацију. Формиран је пук који је ипак под утицајем бољшевичке пропаганде одбио да брани Донску владу. У марту бољшевици Донског Ревкома почели су са стрељањем пред револуционарним судом. У Татарском су бирали командира одреда и Григорије Мелехов због своје службе код бољшевика не бива изабран. За Донску Совјетску владу ситуација је постајала све опаснија. Из Украјине су наступале немачке окупационе трупе, окрузи и станице у доњем току Дона биле су преплављене контрареволуционарном побуном.

     Тако је изгледало тло на којем је отворено цветао крвави цвет грађанског рата.

     Међу Козацима се такође нужно морало догодити подвајање, које се завршило у априлу 1918. Козаци-фронтовци (из Првог светског рата) северних округа пошли су са црвеним гардистима који су одступали, док су их козаци доњодонских округа гонили и потискивали ка границама Донске области. И како сам Шолохов примећује на почетку III књиге: “Тек у 1918. години историја је коначно одвојила горњодонце од доњодонаца. Међутим, почетак деобе зачео се још пре стотина година...“ Као неко ко није био козачког порекла, али ко је свој цео живот провео са козацима, Шолохов примећује да је заправо “царска десница“ изазвала револт код традиционално царистичких козака. Оно што их је навело да ратују међусобно и против црвених је страх да ће остати без земље. Након формирања Донске војске на чије чело је стао генерал Краснов, а све у покушају да се оствари аутономија, долазило је до честих унутрашњих сукоба око сарадње са Немцима, настају струје (Дењикин, Алексејев…), али борбе са одредима црвених гардиста не јењавају. Шолохов истиче један посебни феномен грађанског рата у то време:“…То су били они недодирљиви устајали кадрови официрског кора, које је некада оштро нападао…Черњецовпозивајући их да бране Русију. Већином су представљали најбаналнији тип такозване “мисаоне интелигенције“ у војним униформама: од бољшевика су побегли, белима се нису придружили, некако су таворили…дискутовали о судбини Русије и страсно прижељкивали крај рата. Њима је било свеједно ко ће управљати земљом – Краснов, Немци или бољшевици – само да се сврши…“

     Сазнајемо такође да је генерал Краснов, као и многи други руски генерали, ступио у савез са Немцима ради оснаживања Донске области. За то време црвени су концентрисали снаге. Пук, чијим је ескадроном командовао Григорије Мелехов, први пут се сукобио са јединицама Црвене гарде у одступању. Улазећи у борбе, Григорије је непрестано осећао радозналост према бољшевицима, људима који су подржавали Совјетску власт и како је сада мислио, тежили да отму козачку земљу и поседе. Полако је почела да га прожима мржња према њима, као и остале козаке. Кристалисала се јасна свест да желе да ратују само за себе, за Донску област: “…Да избацимо црвендаће са Донске земље и – крај. Даље од граница нећемо ићи. Нека Русија живи за себе, а ми ћемо за себе. Није наше да код њих заводимо свој ред.“

     Крајем 1918. у Донску област стигли су представници енглеске и француске војне мисије, чији је задатак био да се упознају са перспективама даље борбе против бољшевизма. Недељу дана по састанку са донским атаманом почело је распадање фронта, а пре тога црвена офанзива.

     Почетком 1919. Црвени гардисти су увелико ушли у родно село Григорија Мелехова и успоставили совјетску власт. Дојучерашњи другови и комшије почињу да се мрзе и разилазе у схватањима. Осип Д. Штокман поново долази у место у којем је својевремено нашао уточиште од револуционарних превирања уочи Великог рата и даје легитимитет и утемељење власти ширећи бољшевичку пропаганду. На списак непријатеља совјетске власти доспевају оба брата Мелехова. Стрељања на обе стране, пљачкања и паљевине прате радњу до краја III књиге.

     Бољшевици су умели да искористе климу грађанског рата да уђу под кожу и у свест обичног  човека из народа који је гледао само да преживи, па под било којом влашћу. Тешко се, ипак, козак мирио са новим таласима и ветровима у својој прапостојбини: “Живот је пошао погрешним путем… Требало би се одмах помирити са црвенима и – на кадете. Али како? Ко ће нас саставити са совјетском влашћу? Како да пребројимо наше међусобне увреде?“

     Клацкалица сукоба црвених и белих на Дону трајала је три месеца пре него што нас је Шолохов увео у IV наставак епопеје. Након што су црвени гардисти избачени из области Татарског, козачки командир у разговору јетко приговара сељаку који се диви његовом изгледу у опреми коју су Козацима допремале западне силе: “Желели сте да замените страну опрему за московске опанке…“  У зиму 1920. грађански рат се ближио крају. Сваки озбиљан отпор је престао и беле армије завршавају свој последњи поход. Расплет је наступио муњевито и неизбежно. Донци су били сломљени. Почеле су евакуације руских богаташа, спахија, породица генерала и утицајних политичара у Турску. Крајем марта се проширила вест да је генерал Дењикин издао наредбу да се превезу на Крим сви Донци који су сачували оружје и коње. Григорије Мелехов је прешао да ратује на страни црвених, а Мишка Кошевој, задрти бољшевик и комшија Мелехових  је дошао да живи у њиховој кући. Постао је председник локалног Ревкома и почео са одмаздама. Завладале су несташице хране и робе широке потрошње. Становници села су били незадовољни новонасталим стањем и Совјетском влашћу. Раздор је бивао све тежи:“…Лагали, лагали „Свега ће бити у изобиљу, и сви ћемо живети богато и једнаки…“ Ево, то је ваше богатство: нема се чиме шчи⁹  осолити!“

     Као демобилисани црвени старешина Григорије Мелехов се ипак није могао надати да ће избећи ратни суд. Крајем пролећа побегао је из Татарског. У јесен 1920. због глади и одузимања жита букнуо је краткотрајни устанак против црвене власти. Мелехов ступа у побуњеничку банду. Након што је изгубио све што се могло у животу изгубити, стајао је држећи у наручју сина који му је једини од свих остао. Вихори будућности назначени су “хладним сунцем“ под којим их је писац оставио да стоје.

     Шолохов нам од почетка до краја ове јединствене приповести представља све ликове и кроз  психолошки аспект. Најупечатљивије су разрађени ликови Григорија Мелехова, Иље Бунчука и Јевгенија Листницког, три конкретизована варијетета свести  у тоталитарном друштву револуционарне Русије са почетка XX века. Приказује и лик козачке жене која је играла важну и велику улогу у патрирархалном козачком друштву. Ликови Аксиње, Наталије и Дарје представљају три димензије које карактеришу женску психу и тог времена и данас. Посебан утисак оставља трагичност њихових судбина, која је у исто време и потресна и поучна, као и њихова немогућност да ту судбину изаберу и избегну, чиме роман-епопеја Тихи Дон добија на свевремености и стиче сродство са старогрчким трагедијама и еповима.

     Најјачи аргумент и оружје бољшевизма у Русији у тренуцима грађанског рата проистицали су из декаденције владајућих слојева и презира који су гајили према припадницима простог и необразованог народа, чија је природна реакција била да, чим се осетило да је друштвена клацкалица превагнула на њихову страну, искористе револт и масовност и изведу револуцију. Та револуција је на том узроку трајала, опстајала и на крају однела победу.

                                                                                                Наташа Јовановић III

 

¹ Привремена влада Александра Керенског,

² Град на истоку Белорусије, место Врховног штаба у Првом Светском рату.

³ Виктор Чернов, лидер партије есера. Есери су били познати као партија која не преза од атентата, а никада се нису одрекли тероризма као методе политичке борбе.

⁴ Александар Керенски, либерални политичар који је претходно напустио редове социјалиста.

⁵ Козачки збор поводом важних питања рата и мира.

⁶ Козачко село величине варошице.

⁷Антон Иванович Дењикин, генерал-пуковник руске царске војске и један од водећих генерала беле гарде.

⁸Михаил Валиљевич Алексејев, генерал руске царске војске у I светском рату и током Руског грађанског рата.

⁹ Врста чорбе од купуса са месом.

 

Михаил Александрович Шолохов „Тихи Дон“ I, II, III, IV

Београд 2013, Завод за уџбенике

Превео: Милосав Бабовић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>