Мој завичај у Великом рату (породична историја)

Велики рат је почео 28. јуна 1914. године, а трајао je све до 11. новембра 1918. године. Почео је као један локални рат између две суседне земље, велике и јаке царевине као што је била Аустроугарска и мале краљевине у развитку, Србије. Рат је започет идејом да се краљевина уништи и припоји царству алили се све одиграло потпуно другачије. Рат је од локалног врло брзо прерастао у рат светских размера, а завршио се распадом царства.

Као повод за рат Аустроугарска је искористила атентат на престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву. Сам атентат извршили су припадници тајне организације Млада Босна, али је аустроугарска влада оптужила српску владу за тај злочин и 23. јула 1914. године послала ултиматум од 10 тачака. Силе Антанте саветовале су српској влади да на ултиматум одовори тако што ће максимално попустити  како би се избегао рат. Тако је Србија прихватила све тачке ултиматума осим шесте тачке која је директно нарушавала суверенитет и Устав Краљевине Србије. Међутим, одговор на улитамтум није се допао аустроугарској влади па је 28. јула 1914. године Аустроугарска телеграмом објавила рат Србији. После тога су уследиле објаве рата и другим државама Европе. Уласком Јапана и Сједињених Америчких Држава у рат он се проширује на целу планету, и постаје највећи рат који је свет до тада видео.

Свет се поделио на силе Антанте (Француска, Велика Британија, Русија, Србија…) и Централне силе (Немачка, Аустроугарска, Бугарска…). Србија је била држава у којој је рат тутњао од првог до последњег дана, мобилисани су сви војно способни мушкарци. Већ 1915. године у Србији скоро да није постојала породица која није била завијена у црно, што због рата, што због велике епидемије пегавог тифуса која се због рата брзо ширила и односила велике жртве.

Данас, после једног века, тешко је наћи причу о рату која није испричана. Познате су све бројке, датуми, имена важних људи, хероја, битака али се заборављају они обични људи, сељаци који су жртвовли своје животе на ратишту. Само неки су успели да се врате живи да испричају како је било. Њихове приче знају једино породице и углавном се преносе усмено. У мојој породици, та прича се чува међу корицама старог дневника на већ пожутелим страницама. То није класичан дневник већ комбинација бележака са ратишта и успомене које су остале у сећању једне изузетне особе која је и забележила све то, а то је мој прадеда Драгољуб Вељановић. Рукопис није објављен и чува се у породичној збирци.

image1Драгољуб Вељановић, из породичне збирке

Драгољуб Вељановић је рођен 6. јануара 1896. године у Шапцу. Његов отац је био кафеџија, а мајка домаћица. Кафана је у почетку доносила добре приходе, али посао је бивао све слабији па се и Драгољуб на почетку Дневника сећа како је кафана затворена, а у породицу се увукла немаштина. Већ 1912. године његова мајка Зорка умире од туберкулозе и оставља своју малолетну децу, укупно њих четворо саме са оцем, који нажалост умире само четири месеца касније. И тако Драгољуб остаје сироче, а бригу о деци преузимају тетке, мајчине сестре. Драгољуб као најстарији од деце почиње да ради у кожари свога тече како би олакшао већ довољно тешку материјалну ситуацију. По завршетку гимназије покушава да упише Учитељску школу у Јагодини, али му то не успева па одлази да живи код бабе и деде са очеве стране и уписује пети разред гимназије. Тек што је почела школска година избио је рат са Турцима, Први балкански рат. Двадесетог септембра 1912. године објављена је мобилизација. Драгољуб је у том тренутку имао шеснаест година и био је још дете али бележи да је народ одушевљено примио мобилизацију и да је општински добошар објављивао вести о напредовању српске војске. Сећа се када је објављено да је прво пало Куманово, па Скопље, Прилеп и Битољ а потим стижу вести о опсади Скадра и Једрена. Гимазија у то време није радила јер је у њој била смештена болница. Поново је почела са радом у априлу 1913. године, али не задуго, јер су Бугари напали нашу војску на Брегалници и тиме је почео нови тј. Други балкански рат. Уследиле су вести о биткама на Брегалници, Говедарнику и Ретким буквама, све до капитулације Бугарске. Убрзо затим, док је војска још била на положају, настала је епидемија колере од које је страдало више војника него од пушке.

На јесен Драгољуб из другог покушаја успева да упише Учитељску школу у Јагодини. Током школовања живи у инернату где има све плаћено па тако није био на терету породици. Тамо је провео доста времена учећи, а по завршетку школске године одлази на распуст у Шабац.

image2

image3Историјски архив  Јагодина, Учитељска школа „Сретен Аџић“, уписница за школску 1913/14. годину бр. 175, стр. 147

Двадесет осмог јуна те 1914. године, као и сваке претходне, све је било уређено за прославу Видовдана. Током свечаности пронесе се вест да је убијен аустроугарски престолонаследник. Након месец дана уследила је објава рата. Први на удару аустроугарске војске био је баш Шабац. Најпре је бомбардован са Саве а затим су непријатељски војници упали у град. Драгољуб се са још неколико другова извукао из града и стигао у Јевремовац, где је била војна станица. Ту су пре њих већ стигле избеглице из Шапца. Када је непријатељ прешао Дрину и када су почеле крваве борбе Драгољуб се са још неколико пријатеља пријавио на рад у војној болници у Крушицама код Ваљева. Туда су пролазиле колоне војника које су ишле ка Церу а од Цера су свакодневно пристизали рањеници. Постоји веома занимљив опис војске: Како је шарена ова наша војска! У своме сељачком оделу, знојави и прашњави усиљеним маршем хитају даље. По неки нема ни фишеклија, већ муницију носи у торби заједно са хлебом. Неки место ременика на пушци везао конопац. Стегао пушку чврсто као да се боји да му је неко не отме.

У Ваљеву се са свих страна чује пригушена тутњава топова, али чим се изађе из града пуцњава је веома разговетна. У болницу са Цера долазе и први заробљеници а за њима и рањеници. Добошар јавља да је после четвородневне борбе на Церу противник надјачан и да се повлачи преко Саве и Дрине. Наступило је опште весеље. Кроз град прво пролазе дуге колоне заробљених аустроугарских војника, затим пристиже војска, за њима лакши рањеници који могу да ходају, а на крају ове дуге колоне иду воловска кола која довозе тешко рањене. Драгољуб помаже око превијања пристиглих рањеника који су распоређени у болници али како у болници није било довољно места распоређени су и по кафанама, школама, а неки чак леже и по двориштима и улицама. Гледајући колону заробљеника  у новим плавим униформама са новом ратном опремом како оборених глава пролази, Драгољуб описује српске стражаре у сељачком оделу и опанцима на ногама: Али поносни са уздигнутом главом свесни да су потукли и из своје земље избацили освајача, који је мислио да је довољно имати добру ратну опрему па добити битку, заборављајући да поред овога потребна је а можда још и више безгранична љубав за своју земљу, за њену слободу и независност. Свуда по граду чује се песма: „Где си Швабо да видиш, где је српски Текериш“. А Драгољуб са друговима сазнавши да је Шабац ослобођен, купивши нешто од хране упути се ка Шапцу.

Поред пута виде трагове борбе, плитке ровове, али и прве страхоте рата, непокопане лешеве аустријских војника. Затим су наишли на наше војнике који су их позвали да вечерају са њима. Од њих су чули причу о страшним злочинима које су у бегу починили аустријски војници. Ужас који су ови војници видели у Прњавору буде језу код Драгољуба и његових другова. Причали су да су у село Прњавор стигли док се из згаришта школе још дизао дим, а у ваздуху се осећао мирис угљенисаних тела жена, деце и мушкараца које су непријатељи затворили у школу и запалили. Са прозора накадашње школе, а сада великог губилишта јер је цело село страдало, висила су тела оних који су тражили  спас искачући кроз прозор али их је тамо дочекао непријатељ са пушкама, па су тако страдали од пушака а затим изгорели и остали да висе. Војници су даље причали како су видели и гомиле лешева на пустој железничкој станици које су покопали како не би дошло до ширења разних зараза. Слушајући ове приче Драгољуб схвата све страхоте рата, а оно што тек тада увиђа је да у рату не гину само војници на фронтовима већ и недужни цивили, жене и деца чак и гором смрћу него војници.

Убрзо крећу даље ка Шапцу, где стижу предвече и затичу само рушевине. Непријатељ се потрудио да током повлачења уништи све што је могло да се уништи, како градску имовину тако и дућане, куће и станове.

Убрзо затим наилази нова непријатељска офанзива и наша војска је принуђена да се повлачи. Драгољуб у Аранђеловцу, где се повукао пред непријатељем, сазнаје да су сви ученици другог и трећег разреда Учитељске школе позвани да се хитно јаве Учитељској школи у Неготину како  би тамо наставили школовање.

У Неготину су се скупили ђаци и док је на Сави и Дрини тутњао рат, а наша војска се повлачила, Драгољуб је наставио школовање. У граду се није осетио рат и како пише у Дневнику рат се могао само видети по томе што је сваког дана било све више црних марама. Ученици су од Министарства просвете добијали 50 динара месечно на име благодејања. Од тих пара плаћали су смештај и храну. Радећи неке ситне послове или у зависности код кога су становали ђаци су успевали да сакупе новац и за нову одећу и школски прибор. Ни наставници ни ђаци нису озбиљно схватили почетак тј. наставак школовања јер су са фронта стизале лоше вести, а непријатељ је све брже напредовао. У лето 1915. године завршава се школска година, ђаци се враћају кућама, али Драгољуб остаје у Неготину и запошљава се као практикант у Окружној благајни са платом од 50 динара месечно. Убрзо затим добија позив Војног округа да се јави на преглед како би био прикључен војсци. Враћа се у Шабац и чека позив.

У граду је све било живо, кафане пуне, војници који непрекидно пролазе, а људи некако ближи једни другима више него што су икада били. Кажу да несрећа спаја људе, па тако и у Шапцу, посвађане породице заборавиле су свађе, сви помажу једни другима.

После прилично дугог затишја са јесењим кишама поново почињу борбе, а монитори свакога дана бомбардују Шабац гранатама. На срећу, то не уноси страх међу људе који после две велике победе на Церу и Сувобору већ верују у коначну победу над непријатељем. Кроз град се шире гласине да се Бугари спремају за рат, али и да су се Савезници искрцали и Солуну и да се чека њихов долазак па се по већим градовима спрема свечани дочек.

Јесен је већ поодмакла, а Драгољуб је заједно са својим друговима мобилисан. Генерација 1896. била је последња која је званично мобилисана у Србији током рата. Сакупили су се у Јевремовцу где су три дана по киши чекали наредбу за покрет. Одатле крећу за Скопље, у Ђачку чету. Киша их прати целим путем, што знатно отежава кретање по блатњавим путевима. На железничким станицама хаос, возови претрпани избеглицама чекају сатима на станицама јер пропуштају велике војне транспорте. Ђаци војници пролазе возом кроз Јагодину где су на једној од тих дугих пауза посетили и директора Учитељске школе у коју су ишли пре мобилизације. Затим стижу у Ниш, где је гужва била већа него било где у Србији. Изгледало је као да је цео народ кренуо на пут. И поред велике гужве у Нишу се јасно чује топовска паљба јер су Бугари напали са истока. Пруга је код Врања прекинута па су пут ка Скопљу наставили преко Прокупља, Куршумлије и Приштине где су у шупама намењеним за смештај војних кола провели неколико дана. У Приштини је основан преки суд који је судио дезертерима а формирана је и комисија која је вршила преглед свих новомобилисаних младића за Ђачку чету, а оне тренутно или трајно неспособне послала кући. Сви способни кренули су пут Призрена кроз који су прошли а да га од обилних киша нису ни видели. Одела су им од кише била натопљена што је додатно отежавало кретање.

Када су ушли у клисуру Дрима хладан ветар и ситне капи кише шибале су већ мокру и промрзлу Ђачку чету. Пред сам мрак су прешли Везиров мост, а затим су, тако промрзли, тражили неко згодно место како би се склонили са кише и ветра. Промрзао и изнемогао од пешачења Драгољуб се наслони на неко дрво и тако заспа, а тако је спавала и већина војника.

Пред зору је киша стала, а током ноћи успели су и ватру да запале па су се мало и угрејали. Ујутру кренуше даље да се спуштају ка Пишкопеји. Војска је већ изнемогла, гладна и промрзла и Драгољуб бележи: Изнемогли, гладни, озебли лено се вучемо с косе на косу очекујући увек да се кад се попнемо на брдо  укажу куће неког села, где би се колико толико одморили. Али узалуд, јер се опет пред нама испречила планина преко које треба прећи. Крећући се даље, наилазе на два дечака Шиптара који им за парче проје траже 30 динара у сребру. Како нису имали сребра дечаци им траже кошуљу за једну проју. Пошто је имао резервну Драгољуб им је даде а проју подели са другом. Сада се лакше крећу, јер су мање гладни. Даље сустижу групу заробљеника, који више не личе на људе већ на костуре који се вуку а ни сами не знају куда. Поред пута затичу изнемогле како леже, који једноставно више немају снаге ни за шта и чекају смрт да их полако спасе. Поједини немају снаге ни да ставе комад хлеба који држе у руци. Стижу у Пишкопеју где проводе ноћ у напуштеној касарни а после тога иду ка  Дебру где добијају чисте и светле собе за преноћиште. Нису могли да верују да је нешто тако у то време могуће. Поред тога добили су и по цео хлеб и велики комад козјег сира што их је нарочито обрадовало. А у овој серији лепих ствари стиже вест да су Румуни ушли у рат на страни Савезника.

После лепо проспаване ноћи и сити кренуше кроз клисуру Црног Дрима, који се баш у то доба године изливао и плавио пут. Морали су ту ледену воду на хладном ветру да прегазе, а вода је у неким деловима прелазила и преко струка. Сада су били и мокри до голе коже па је кретање било брже него обично како би што пре дошли до ватре да би се осушили.

У међувремену почиње да пада и снег, али срећом брзо су стигли до села Велешта где су се распоредили по турским кућама. Тамо су се лепо одморили а од газде добили велику проју, чинију ситног сира, киселе паприке и неколико главица црног лука. Тако сити, у топлом брзо су поспали, а ујутру их је пробудила врева ђака који су се спремали за полазак.

image4Из књиге „Little grey partridge – First world war, Diary Ishobel Ross who served with the Scottish women`s hospitals unit in Serbia“

Кренули су даље. Напољу је био мраз. Идући ка Охриду пролазе кроз Струшко поље које је преплавио Дрим па су и ту морали да пролазе кроз ледену воду, те су даљи пут наставили са промрзлим ногама.

Када су стигли у Охрид Драгољуб има утисак да се ближи крај, и не види наду да се било шта измени у српску корист. После њих из Битоља стижу јединице бежећи од Бугара. Ђаци и даље не знају где ће даље, да ли преко Грчке ка Солуну или Ћуфуса за Елбасан за трупама које иду ка Албанији. Док су чекали одлуку добили су нове цокуле, а Драгољуб је успео да своје старе прода за 5 динара. Смештени су у горњем граду по напуштеним турским кућама. После неколико дана у Охриду кренули су даље ка Светом Науму.

Део пута до села Чегана и Острвског језера где су стигли у јулу 1916. године, нажалост, недостаје у Дневнику па причу настављамо од јула 1916. године.

image5Насловна страна Дневника који се чува у породичној збирци

Када су стигли до Острвског језера на брзину су подигли шаторе под самом Чеганском косом, и врло брзо заспали. Ту у логору је била опуштена атмосфера и стално се чуо жагор и песма. Није им тешко пало ни прављење пута ка селу Чегани који је био потребан за извлачење топова јер су постојале само козије стазице којима су се и војници тешко кретали. Тако су провели те вреле летње дане, а онда се пронео глас да ће ђаци ускоро на положаје, што доноси страх али и радост јер то значи да ће се можда ускоро и кућама вратити. Драгољуб пише: Али помисао да ћемо кући савлађује сваки страх па се и радујемо. Природни нагон за животом овога тренутка појављује се у виду страха. Страх да се не погине, то је жеља да се живи. Прошло је неколико дана и били су спремни за полазак. Драгољубу кроз мисли пролази све оно што га чека на бојном пољу, топови, митраљези, пушке, борбе прса у прса и све му то улива страх у кости. Покушава да не размишља о томе али му никако не успева. A затим, два по два кретоше кроз шуму. Борили су се са врућином и тешким ранчевима, али ипак под положај стигоше рано. Морали су да сачекају мрак, како би се неопажено пришуњали и заузели своје положаје у рововима. Чим су стигли требало је продубити ровове како би били сигурнији.

После неколико дана, већ је стигао август, крећући се даље долазе до Кајмакчалана. Тамо у новим рововима чекају непријатеља али и команду за напад. Како на себе не би привлачили пажњу ровове су копали ноћу, а дању у истим спавали. Затим следи смена где војници из ровова искачу и склањају се што је брже могуће, а нова група стиже у ровове из резерве. Затим су се први пут сусрели са непријатељским авионом који је надлетао ровове. Чим су га чули посакривали су се у оближу шуму како их не би приметио. Чим је прошла опасност добише ново наређење за покрет. Све чешће се чују гранате и пуцњава. Без сумње, ускоро иду у прву борбу. Драгољуб води малу и тешку битку у себи. Осећа као да неко хоће да га угуши. Гледа лица осталих који потпуно мирно корачају као да су навикли на борбу и пита се да ли се то они само претварају. Стигавши на врх чуке дочека их командант Првог батаљона који их једнако распореди са обе стране камењара где се водила битка. Из заклона су брзо сви заједно потрчали ка месту где су послати, али испраћени ватром непријатеља брзо се раштркаше и свако за себе тражи згодно место за заклон. Гранате су их све време обасипале са свих страна. Водила се тешка битка, гинули су војници свуда наоколо. А онда одједном све утихну, унакрсна паљба престаде и мук завлада целим пољем. Чуло се само запомагање рањеника које другови брзо почеше да извлаче. Тог дана, у тој „првој борби“ чета у којој је био Драгољуб изгубила је десетак људи а рањено је било око тридесет.

Наредне дане проводе у рову. Непријатељска артиљерија бомбардује, али ни наша не остаје дужна. Чврсто прибијени у рововима војници чекају да виде где ће пасти следећа граната. Сваки верује да ће на неки начин бити поштеђен и да неће погинути. Драгољуб каже: Страшно је то кад човек својим рођеним очима гледа како се други устремио на њега да га убије! Па бар да се може бранити. Ко ће се борити са оном гвозденом алом што се налази испред тебе неколико километара, не видиш је а она не престаје бљувати усијано гвожђе.

image6

Из књиге „Little grey partridge – First world war, Diary Ishobel Ross who served with the Scottish women`s hospitals unit in Serbia

Дане су проводили приљубљени уз зидове ровова, сунце пече толико да је сва трава на пољу спржена а вода у чутурама толико загрејана да ју је немогуће пити. Срећом, после неког времана долази до смене па војници из рова иду у резерву а на њихова места долазе нови колико толико одморни, сити и чисти.

Тако је протекао паклени август у рововима, али како поче септембар дошло је и затишје. Бугари су се усталили у долини неке речице и ћуте. Одређене су патроле од по три војника које иду у извиђање како би имали било какву представу о томе шта Бугари спремају.

14. септембра Драгољуб са једном од тих патрола оде у извиђање у јаругу где су се Бугари крили. Тамо нађоше само пусте ровове, које су Бугари оставили при повлачењу. Наредних дана чета хита ка врху Кајмакчалана, али беху заустављени код Старковог гроба где су се Бугари утврдили. На брзину ископаше нове ровове, тек толико да у њих могу да стану. Почела је јесен па је сунце било све пријатније, али су ноћи постајале све хладније. Војници опет седе у рововима и чекају. Из њих могу видети Битољ, Воден а још даље назире се и Солун. Неки војници чак и прелазе из рова у ров како би попричали са неким. Драгољуб тада схвати неке занимљиве чињенице које раније није приметио : Тад ми паде на памет  како су се ови стари ратници, некако од првих дана кад сам још у Солуну дошао у чету  према нама млађим  опходили више родитељски него другарски. У свакој прилици гледали су да нас кад год је могуће заштите  или кад то нису могли а оно да нас науче како треба да се чувамо. Њихово искуство увек нам је добро дошло. Тад сам увидео сву величину и снагу нашег човека, простог сељака и тад ми је било јасно зашто су му очи биле пуне суза кад смо идући кроз Албанију, наилазили  онако промрзли и изгладнели  као авети поред њих.

Једног јутра опет отпоче непријатељски напад, који као да није гађао наше ровове него је тражио резерву да њу покоси, јер су гранате падале далеко иза ровова.

Око 20. септембра Први батаљон претрпео је тежак пораз у контранападу Бугара током ноћи.  То је било ноћу  између 20. и 21. септембра. Наши су преко дана  из борбе у борбу подишли под саме непријатељске ровове и тако се  постепено  приближавали самом врху Кајмакчалана. Бугари су отступали али су  ипак  давали отпор. Ту је била и једна француска рововска батерија. Мртви уморни наши су застали те ноћи да се одморе али Бугари изненада изврше напад. Настало је страховито клање  није се знало ко кога боде. Кроз тамну ноћ одјекивало је језиво запомагање рањеника и туп ударац бајонета. Пушка није опаљена али је зато бајонет радио пуном паром. Наши су се херојски борили те су  ипак нагнали Бугаре да се повуку. Кад је свануло  ровови су били пуни лешева: наших и Бугарских. Тешко рањени су јечали од болова очекујући да буду изнети.

Драгољуб је убрзо пребачен са својим пуком на десно крило како би заменили 10. пук. Дани су све хладнији, некада је неиздрживо седети у рововима а и кише све чешће падају. Ноћ се спушта а киша све јаче пада. Ровови су до пола у води. Разапео сам шаторско крило над главом а нос сам зарио у песнице па дувам ли дувам  а испод ногу тече читав поток, мутан и каљав. Кап по кап клизи са шајкаче па се слива за врат. А како се која слије  ја се тргнем и најежим. Како се не би смрзли почињу да пале ватру у рововима од свега што су проналазили у својој околини.

Једног од тих кишовитих дана стиже командир са вешћу: Војници, непријатељ је отступио. Тучен нашом снажном артиљеријом и вашим лавовским јуришима напустио је предње ровове. На вама је да му не дате да се заустави и да се понова утврди. Не сумњам да ћете понова предузети јуриш као и синоћ и да ћете једним налетом разбити непријатеља како би што пре дошли кући. Пред вама су ваша села и градови, тамо су ваше куће. Ено иза оних планина што се као облак плаве, тамо су ваши домови, очеви, мајке, браћа, сестре, деца ваша; они вас чекају да им донесете слободу толико очекивану. Не заборавите да сте на прагу отаџбине  један корак и ви сте на тлу драге домовине она вас очекује али са венцем славе око чела. Напред за славу и част отаџбине!!!.

После тог говора кретоше даље а свуда где су пролазили наилазили су на мртве који изгледају застрашујуће. Драгољуба хвата нека неописива језа. Од саме помисли на све те људе брзо склања поглед али му се слике ипак појављују пред очима. Одлучише да их све покопају али их Бугари баш тада засуше ватром. Срећом, спусти се густа магла која их сакри од непријатеља па су успели да покопају све изгинуле. Затим настаде тајац али не потраја дуго јер убрзо добише ново наређење за напад. Драгољубов вод није нападао већ је имао један специфичан задатак да када чују десно крило да напада вичу „УРА“ како би непријатељ помислио да и они нападају и тако би изгледало да су бугарски војници опкољени. Са мраком престаде и пуцњава. Војници малаксали и смрзнути могли су на кратко да одахну.

После неколико дана борбе, док су војници били још у рововима чу се песма и једно гласно „КАЈМАКЧАЛАН ЈЕ ПАО“. Не чекавши команду искочише из ровова и упутише се ка врху Кајмакчалана. Када је битка завршена војска се пребројала и од 200 колико их је било са Драгољубом у чети остало их је не више од 90. Остало је или изгинуло или рањено. И ту, на врху Кајмакчалана задржаше се неколико дана а затим пођоше даље преко јаруга и чука. Нико не зна тачно где се иде. Дуго су ходали по неприступачним теренима са великим теретом па су људи већ посустајали. Почетком октобра стигоше у нови логор Јелак. Заузимају се нови положаји и 23. октобра крећу нове битке са Бугарима који се врло брзо повлаче пред нашом артиљеријом. Наша војска заузима Црвени Брег али на кратко јер га Бугари у брзом контранападу почетком новембра поново заузимају. Борбе су настављене и то још жешће него претходни пут. Бугарске гранате надлећу главе војника а у рововима због недостатка хране настаје глад.

Једнога дана Драгољуб у штабу од ађутанта добија вест да је одређен да одмах отпутује на обуку машинских пушака. Припремили су се на брзину и кренуше за Солун. Овај пут је био као одмор од рата и ровова.

На путу им се придружују војници из других пукова па се чета све више шири. Срећу и руске војнике који су неколико дана раније стигли на фронт. Застају у селу Добровени где је штаб једне од дивизија који је бомбардован од стране непријатељских авиона. После овог бомбашког напада кренуше даље до села Бањица где су сачекали воз са Солун. Возом су путовали целу ноћ и стигоше ујутру. На железничкој станици је владао хаос, болничари су збрињавали болеснике и рањенике а остали се путници довикивали на разним језицима. Драгољуб са осталима који су дошли на обуку би упућен у Зејтинлик, огромно поље на ободу Солуна где је велики савезнички логор. На истом месту две године раније је био логор Ђачког батаљона. Сместише их у једну велику бараку. Следећег дана, тачније 1. децембра почела су предавања француских официра. Драгољуб је био међу изабранима који су дошли на обуку како би постали инструктори који ће на положају обучавати војнике да рукују митраљеским пушкама. Митраљеске пушке су биле нешто ново, још невиђено на фронту а Драгољуб бележи: Мало је што пушка са пет метака сеје смрт, мало је митраљез што немилосрдно уништава све што му на домак дође, мало је топ што разара и уништава него је потребно и ово сретство да омогући што потпуније уништавање. А што је главно нигде се не види крај изналажењу начина и сретстава којима ће човек уништавати човека. До краја рата ко зна каква ћемо нова чуда видети?! На обуци се задржавају неких двадесетак дана и 20. децембра се враћају на положај. Путовали су неколико дана а снег је почео да пада толико јако да су се једва пробијали путем. Упутили су се у Јелак где је основан центар за обуку на митраљеским пушкама.

Првих дана 1917. године почиње обука војске на положајима. Предавања су држена у великом округлом шатору а војници су сваки слободан тренутак користили за лов на срне и дивље свиње па су тих дана имали месо и добро су јели. Снег је непрестано падао а Драгољуб је у слободно време учио да игра шах.

Почетком фебруара снег се топи и остаје само на врховима Кајмакчалана. Долази лепо време али са њим ни мало лепа вест да је руски цар абдицирао. То унесе пометњу међу неке војнике па и одређени страх али се на положају ништа није променило.

У марту Драгољуб доби писмо од брата Душка који му јавља да су сви живи и здрави што га је посебно обрадовало и оснажило. Убрзо се враћа на положај. Све је озеленело, чује се и цвркут птица. Са куварима се враћа у ровове. После неколико дана опет поче да пада снег што је војнике прилично онерасположило али срећом дође до смене па су се Драгољуб и другови вратили у резерву. У резерви су дочекали и други Ускрс од када су напустили своје домове. С обзиром да је долазило лепо и топло време у сред шуме је направљено купатило са хладном и топлом водом па су могли да се окупају. Тако су чисти и освежени могли да се врате у ровове и наставе борбу са непријатељем. Предстојеће борбе су биле неизвесне и тешке јер су све чешћи били авионски бомбашки напади. После борби, у тренуцима предаха, навирала су му дивна сећања на догађаје пре рата. Била је дивна ноћ пуна звезда и неког нежног шапата. Јорговани су тек почели мирисати. Седео сам под старом липом на малој дрвеној клупи на којој смо обично седели и причали. Био сам сам а она ми је обећала да ће доћи. Први састанак. Срце ми је снажно куцало а нека потајна стравична језа подилазила под кожу. У једном моменту замало што не побегох. Па ипак савладао сам се и очекивао храбро мушки. Дошла је готово трчећи и села крај мене. Гледали смо у звезде држећи се нежно за руке. Нисам имао ни толико храбрости да је привинем на груди. Да је пољубим. Нежно сам је миловао погледом и говорио сам јој нешто нежно и мило. Растали а у срцу сам понео њену дивну слику да је сад седећи овде на обронку Македонских гудура у овој лепој ноћи обновим.

Свако добијено писмо од најближих улива наду да ће се све убрзо завршити. Тако се и Драгољуб мало умири кад доби писмо од брата Душка и карту од брата Вељка. Један пише из Енглеске, други из Француске.

Током маја стижу вести да од наговештене конференције ипак неће бити ништа  јер Енглези одбијају све разговоре са Немцима. Рат се наставља и људи настављају да умиру.

Једног јутра, сасвим неочекивано Бугари артиљеријом почеше напад на позадину. Граната је пала пред саму земуницу па је цео предњи део разнела те су се на нас сручиле греде којима је била покривена. Једно парче гранате тешко је ранило у главу наредника Воју, водника митраљеског одељења. Из уста му куља крв у читавом млазу. Положили смо га да се мало примири а затим су га војници однели у амболанту. Сиромах у путу је и умро. Сем њега рањено је још два-три војника од гранате и неколико од срушене грађе.

Ето, људи умиру. Једни од гранате а други од рушевина. Све једно, кад само умиру.

У јуну је командир позвао Драгољуба у своју земуницу где му је саопштио да је произведен у чин наредника. Тај осећај поноса убрзо је заменила малаксалост и повишена температура. Послат је у болницу а затим у Скочивир, у Дунавско завојиште. Ту је вечерао, окупао се и дезинфиковао одећу а затим је преко Бањице послат у енглеску болницу у Соровићу. На лечењу је био више од месец дана и после прегледа лекара који је констатовао да му је добро одлучено је да може да пређе у Рековалесцентно одељење у Солуну. Непосредно пред полазак за Солун сазнају да је тамо избио катастрофалан пожар у коме је изгорело неколико хиљада кућа. Док је санитетским возилом пролазио од железничке станице до болнице и сам је видео страхоте које је начинио пожар. Пролазећи кроз Солун од железничке станице видео сам рушевине које је учинио пожар. Центар вароши и оно што је најлепше у Солуну у рушевинама је. Све је изгорело. Дивне зграде на кеју су изгореле и само по где где голи зидови и димњаци, који се нису срушили стоје као неми сведоци ових зграда.На многим местима гомиле цигала и грађе спречавају саобраћај улицама. Енглески и француски минери чисте улице, јер су понеке са свим затрпане рушевинама. Са многих места и рушевина још се диже дим а смрдљиви задах паљевине шири се још над градом. Нисам могао дуго гледати ове рушевине, већ сам окретао главу ка заливу где се на мирној површини воде љушкају чамци и једрилице.

image7

Солун после пожара, АС, VARIA 1818

У Рековалесцентном одељењу затиче шесторицу другова са којима проводи наредне дане. Начувши да почиње отварање неких школа како би несвршени ђаци могли да наставе школовање распитују се постоји ли могућност да буду ослобођени и послати на школовање. У то време добија писма од браће Душка и Вељка и то га радује јер види да је код њих све у реду. Помињу и сестру Секу која је такође добро и распитује се за њега.

Спремајући се за одлазак у Депо где треба да чека позив за повратак на положај, поново добија високу температуру и бива враћен у болницу. Овога пута је добио маларију. После десетодневне борбе са температуром сазнаје да је Врховна команда наредила да се сви ђаци подвргну комисијском прегледу и упуте у град Волос у Грчкој како би наставили школовање. То јако обрадова Драгољуба и пошто се осећао добро замоли лекара да га отпусти како би се пријавио на тај комисијски преглед у Седесу. На коначно саопштење комисије је морао да чека до 19. октобра када је сазнао да је добио 6 месеци привремено неспособан и да ће бити послат у Зејтинлик где су сви морали да сачекају пасош да би даље били упућени у Волос. У Зејтинлик је стигао 25. октобра и тамо чекао. Ти дани су били једнолични и поприлично досадни. Донета је одлука да се у Солуну отвори још једна школа за оне који нису ослобођени војске али је Драгољуб као привремено неспособан послат у Волос где одлази 26. новембра 1917. године. То је за Драгољуба практично био крај рата.

image8

Делегат Министарства просвете шаље молбу директору Битољске гимназије у Волосу да приме Драгољуба Р. Вељановића на даље школовање, АС, МПс – Крф, Г1, Битољска гимназија у Волосу, 1917, ф I,  р 379

Чим је стигао у Волос дочекали су га наши ђаци и одвели у зграду где се налази наша гимназија. Ту се срео са својим старим пријатељима и јако се изненадио: Сви су се толико изменили да су ме зачудили али сам одмах увидео у чему је ствар. Нов живот, миран, безбрижан учинио је своје. Нема више потуцања ни несигурности и неуредности једном речју живота ван колосека. Овде живот тече својим нормалним током па и на овим људима јасно се то огледа.

На крају бележи: Како овде на топлом грчком југу има да отпочне сасвим нов живот и како се овде свршавају све патње војничког живота, јер сам исувише далеко од тога да кажем да се овде завршавају патње уопште, јер је живот пун болова и патњи, већ да се свршавају патње само једне врсте, то ћу и ја за сад завршити овај дневник да не бих даљим белешкама покварио целину ових успомена и да их не би с овим улепшао.

image9

Последња страна Дневника

Ето, то је прича о обичним људима, о сељацима који су патриотизмом и сопственом снагом одбранили своју отаџбину. Нажалост, историја је према њима сурова па сви страдали постају број, а они преживели остају само у причама. А те приче остају нама младима да читамо и видимо неку другу, неку стварну и људску страну рата, не кроз бројке већ кроз причу и осећања, нарочито ако главни јунак има само осамнаест година, колико ја имам сада.

Како би прича о овом великом човеку била потпуна важно је рећи да се после рата, завршивши школовање у Волосу, вратио у Шабац. Радио је као учитељ по многим школама у Србији. Као најзначајније издваја се његов рад у Мачванској Митровици, одакле је за време Другог светског рата премештен у Београд, где је касније постављен за управника ОШ „Старина Новак“. Такође је писао уџбенике за основне школе и био је изузетно активан у Задружном савезу. Као највеће признање и сведочанство колико је то био велики човек је чињеница да једна улица у Мачванској Митровици носи његово име. Убрзо после Драгољубове смрти Скупштина општине Мачванске Митровице обратила се породици Вељановић и супрузи Лепосави писмом у којем између осталог пише „…Извештавамо вас… да у нашем месту Мачванској Митровици постоји једна нова улица у којој се налази нова зграда основне школе. Та улица добила је име „Драгољуб Драги Вељановић“… који је доста времена провео у овом месту као учитељ (1927- 1941). Грађани ове општине преко својих одборника желе да лепу успомену на одан рад вашег мужа и тиме пренесу на млађе генерације“, као и то да га је краљ после Првог светског рата одликовао Албанском споменицом и Медаљом за храброст познатијом по називу Медаља Милош Обилић.

image10

Албанска споменица

image11

Златна медаља за храброст Милош Обилић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>