Драгиша Васић „Црвене магле“

Шеста београдска гимназија

Милана Ракића 33

Београд

 

 

 

 

Матурски рад из српског језика и књижевности

ЧОВЕК У ЦРВЕНИМ МАГЛАМА

Драгиша Васић „Црвене магле“

 

 

 

Ментор:                                                                                  Ученик:

Данијела  Вујисић                                                          Марија Болић VI-3

Професор српског језика и књижевности

Београд, мај 2018. год.

САДРЖАЈ

УВОД.. 3

1.1.   Основне смернице. 3

2.   Човек у црвеним маглама. 5

2.1.   О Драгиши Васићу. 5

2.2.   После рата. 9

2.3.   Мотив цркве. 9

2.4.   Жена и љубав у роману. 10

2.5.   Семантика и стил у делу. 11

2.6.   Психолошка стања јунака. 12

2.7.   Сукоб традиционалног и модерног и сукоб идеологија. 13

ЗАКЉУЧАК. 14

БИБЛИОГРАФИЈА. 15

УВОД

 

 

 

У раду се говори о ратној прози Драгише Васића, тачније о делу „Црвене магле“ и најпре о човековој судбини у рату, али ио иделогијама у којимa се човек губи, љубавима које умиру, изгубљеним надама, вери која јењава…Циљ рада је да покаже високе домете приповедача Драгише Васића, те његову умешност у давању слике Првог светског рата не само кроз непосредна збивања на фронту, него и кроз последице које Први светски рат оставља на људе правећи од њихгубитникеи људе слабе воље. Посебна пажња посвећена је месту које жена заузима у овом делу.

Тема Великог рата има велику литерарну обрађеност. У том контексту је важно истакнути улогу истраживања архивске грађе и сличних материјала у књижевном тематизирању Првог светског рата. У делу Драгише Васића слика рата датаје након његовог завршетка, у виду сенкe, кроз ретроспекције проживљеног и немогућности да се настави са животом, а чак и када се описују сами ратни доживљаји, увек постоји временска дистанца између приповедног и исприповеданог. Тон којим приповедачи, углавном у првом лицу, казују своје приче, грозничав је и нервозан, а њихово стање блиско је растројству и послератној трауми.

Васић нам виртуозно приказује човека који се у рату најпре бори са самим собом, свестан своје судбине и да пред њим зјапе све крваве и отворене ране човечанства. Он види како се гаси сва вера. Он зна да стоји на граници једног друштва које пропада, и које „са свих страна посмртна звона оглашују.[1] У свом том хаосу, лудилу и агонији јавља се „она нова вера“.

Вуку се отуд неке црвене, крваве магле, веле да у њима има пуно нове и дивне вере и обећања.”[2]Он би да сачува „оно старо“, јер је управо тоочувало отаџбину. У томе је скромност и нада, али одупрети се утицајима није лако након рата када човек постаје тело без душе – изгуби морална начела и често остаје психички нестабилан. Можда је управо то стање идеално за „тровање“ новим идеологијама.

 

 


[1]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 115.

[2]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 115.

1.  Човек у црвеним маглама

 

1.1.      О Драгиши Васићу

 

Драгиша Васић је рођен 1885. у Горњем Милановцу. Завршио јеПрава у Београду, учествовао у Балканским ратовима као резервни пешадијски официр. Потом је био борац и у Првом светском рату, прошао је Колубарску битку, повлачење преко Албаније, Крф, Солунски фронт.Те године ратног ужаса биће моћна стваралачка инспирација. Већ за прву причу „Пацко“ (1914) – о несрећном српском војнику који страда сахрањујући бугарског подофицира, свог непријатеља – добио је награду жирија у коме су били Јован Скерлић и Исидора Секулић. Касније долази и роман „Црвене магле“, једно од његових најзначајнијих дела. Уследиле су још две књиге „Приповетке“ (за које је предговор написао Милан Богдановић, 1929) и збирка прича „Пад с грађевине“ (1932).

cm                    cm2

Слика 1 Драгиша Васић, десно,               Слика 2 Драгиша Васић са, на       Солунском фронту                                    Драгиша Васић са равногоркама                                                                                 2.равногорског корпуса у области                                                                               Чачка 1944. године

cm3

Слика 3 Генерал Дража Михаиловић и мајор Драгиша Васић, 6. децембра 1942. у селу Горње Липово изнад Колашина

Као припадник Републиканске странке уређивао је независни дневни лист „Прогрес“ који је окупљао ондашње најзначајније модерне ствараоце, од Ујевића, Манојловића, Винавера, Кракова, до младог Растка Петровића. Његови политички уводници често су цензурисани и били повод за забрањивање листа.

Као млад адвокат, близак идејама левичара бранио је комунисте, међу којима је био и Спасоје Стејић, неуспешни атентатор на краља Александра Карађорђевића. Био је близак пријатељ Мирослава Крлеже (коме је био и кум) и сарадник у његовом часопису „Књижевна република“, а од краја двадесетих је члан редакције левичарског часописа „Нова литература“, који су покренули браћа Павле и Ото Бихаљи. Остало је забележено и да је 1931. године, преко генерала Петра Живковића успео да из затвора буде пуштен Ђука Цвијић, ранији генерални секретар КПЈ који је требало да буде ликвидиран.

Од средине тридесетих година, као један од водећих људи Српског културног клуба, Васић се све више и жешће окреће националним темама и разилази са својим дотадашњим пријатељима. Почетком рата приступио је четничком покрету, постао после Драже Михаиловића друга личност по важности и утицају, уређивао два листа, био главни равногорски идеолог. То му, наравно, нова комунистичка власт није могла да опрости, па је одлуком Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача окривљен као „издајник народа“. Одузета му је сва имовина, књиге повучене из књижара и библиотека, као и списи из Српске краљевске академије чији је био члан.

cm4                 cm5

Слика 4 Драгиша Васић                     Слика 5 Предавање Драгише Васића на    уочи Другог светског рата                   на Коларцу, око 1930. године

У изузетно бурној биографији Драгише Васића, писца ретког дара и антологијских дела, остале су две енигме које, по свему судећи, тешко да ће икада бити решене. Како је завршио живот: да ли су га убиле усташе у Новој Градишки или припадници Озне код Бањалуке? Или је пак, по неким сведочењима, успео да побегне у Москву, где је и умро 1956?Да ли је можда „Чича број два“, како су га звали, у штаб Драже Михаиловића, где је провео читав рат, отишао по задатку совјетске обавештајне службе, као шпијун НКВД[1]?

cm6

Слика 6 Драгиша Васић као српски официр. Снимљено у Крагујевцу 1912-1915.



[1]НКВД – Народни комесаријат унутрашњих послова; назив за јавну и тајну полицију Совјетског Савеза која је директно извршавала наредбе Совјета.

1.2.      После рата

 

Кључан за поетику романа „Црвене магле“ јесте прилог после. Њиме се указује не само на темпоралност, постериорност, него и на специфичну свест бивших ратника о животу: за њих, живот се дели на оно пре рата и оно после рата. Порушени идеали, љубавне и егзистенцијалне кризе, изгубљеност у идеологијама и зло које оне доносе, све оно што је донео рат, стоји у контрасту према ономе што је било пре њега. Оно пре остаје за ратником као идеализовано време, време у којем је имао снове, али и све оно што више не постоји. Рат је преломни тренутак који људе мења, деградира, дехуманизује, а све оно што долази после рата претвара се у апсурд. На експлицитан начин јунак Јуришић указујена бесмисленост живљења после рата када се разочара видевши како после рата изгледа његова некадашња љубав.Свака клица наде остаје уништена, не стижући да се развије у остварен сан.

1.3.      Мотив цркве

 

Аутор на посве специфичан начин котекстуализује мотив цркве у роману. Скрнављење цркве у рату приказује морално пропадање људи јер су спремни на уништавање светиње, али и веру људи која постаје нестабилна попут урушених храмова. Пустош и рушевине цркве остају и у душама сведока рата, које полако губе морални компас.

Христић се приликом битке нашао у цркви у којој је тражио спас и заштиту, а онда схвата да је следећа мета управо црква. Сваки трачак наде се губи након тога.

1.4.  Жена и љубав у роману

 

Поред ратне уметнички упечатљиво је остварена и тема љубави и разорне чулности. Еротска страст не зна за ограничења и рат, она не води рачуна о паланачким обзирима, већ захтева реализацију, сад и одмах. За Васићеве јунаке љувај је борба, сукоб, бодлеровска идеја о љубави као борби и освајању. Љубав, као и рат, изискује жртву.

Наташаје светла фигура пре Првог светског рата.Она је идеална вереница, али је од Алексија Јуришића раздваја рат; убрзо након Наташиног и Јуришићевог растанка, она умире. Идеализована слика ове јунакиње не може бити ничим нарушена јер она својим страдањем постаје нека врста Петраркине етеричне драге, идеализоване и недостижне. Након смрти она прелази у духовну сферу, чиме је онемогућена било каква њена детронизација од стране оних који су је волели – Јуришића и приповедача (који после рата мењају поглед на живот, па самим тим и на жену).

Удаљеност жена за ратнике је нешто што се најтеже подноси, па ликови у халуцинацији, или само у мислима, виде женску прилику. Тако Христић усред оних мучних хаоса види дражесну фигуру своје жене и слатке успомене краткотрајног уживања са њом. Доказ тог неподношљивог недостајања јесу писма која Христићу шаље драга и осећања која свака реч изазива у њему. Кроз ова писма Васић нам, између осталог, жену приказује и као страствено биће. „Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст… Ето у тој страсти, у тој грозници зарила сам јуче онај твој мали нож у руку па сам сисала своју рођену крв. Ох, како је слатка била та крв. Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет оанј тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме први пут воја рука обухватила. Зашто си ме додирнуо?“[1]

 



[1]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 28.

1.5.      Семантика и стил у делу

 

Треба обратити пажњу и на семантички слој у роману. Наиме, појаљују се двојица ликова са презименима симболичног значења –Христић,  који се крије у цркви тражећи спас и Јуришић, који све време „јури“ срећу да би на крају изгубио себе.

Ово дело садржи елементе  романа тока свести, представља психолошко дело у маниру романа Достојевског. Такође, сведочанство је о томе како су млади војници доживели Први светски рат док су их родитељи бодрили да се боре, а веренице их чекале у стрепњи.

Највероватније да је овај Васићев роман био инспирација и један од извора идеја и специфичних углова посматрања проблематике рата и за Добрицу Ћосића који се у „Времену смрти“ бави управо темом Великог рата, мајсторски користећи унутрашњи монолог као и Драгиша Васић.

Наша књижевност, иако не баш богата аутентичним делима о том историјском периоду, нарочито када је реч о неидеализованим животним причама обичних људи,  замало да је била ускраћена и за роман ванредне вредности какав је Васићев.

Као историчар он оперише конкретним и тачним информацијама, али показује и невероватно познавање нашег менталитета.

Овај роман бави се проблематиком  “злочина и казне“ на српски начин, питањем одрживости наших вековних светиња – спремности на страдање за домовину и безусловној верност жени која чека ратника.

1.6.      Психолошка стања јунака

 

„Црвене магле“ су антропологија рата која је постала тема о страдању народа и појединаца. После Турског и Балканског рата,које је Србија водила да би одбранила своја историјска права на независност, почео је Први светски рат, упамћен по броју изгинулих и осакаћених, по дуготрајним људским недаћама и свирепим умирањима. Узимајући га за тему Драгиша Васић настоји да уметничким визијама својих творевина објасни његово трауматично дејство на човека и човечанство.Уметнички уверљиво и импресивно представља расцепе и пукотине које је рат проузроковао у психо-емоционалној структури људског бића.

Јунаци су најпре намучени дилемама. Рећи ће Јуришић: „Двоумица – то је моја тешка, фатална бољка.“[1] Двоумице су пристутне и када се говори о кукавичлуку. Христић, избегавши смрт, одлучује да рани своју леву ногу како би се вратио породици и жени. Овај јунак намеће питање о куквичлуку и јунаштву. Да ли је његов поступак одраз храбрости и пожртвованости или пуке себичности и бојажљивости? Неће нас дуго оставити у недоумици. Интензиван осећај кривице и стид обузимали су његове мисли. При сусрету са женом, он ће избегавати њен поглед. Потпуно осрамоћен (пред собом) спустиће главу пред сваким ко ће га сматрати херојем. Међутим, овај јунак се временом мења; он почиње да се дичи својим „војничким подвизима“ улепшавајући приче о својим ранама, дајући нове верзије својим патолошким лажима сваки пут када их некоме исприча, толико уверљиво да се чини да је и сам почео да верује у њих.

 



[1]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 24.

1.7.      Сукоб традиционалног и модерног и сукоб идеологија

 

Схватање части јењава, као и традиција. Нема оног колена људи који су напојени витештвом, у огњеном родољубљу штитили традицију. То колено је било срце једне целине која се сада немилосрдно распадала.

Сукоб „традиционалног” и „модерног”, карактеристичан за експресионизам, остварује се у Васићевом приповедачком контексту као сукоб наслеђеногчији су истинитост и вредност утврдила претходна покољења (па се самим тим прихвата као слепа нужност,отаџбина се воли и за њу вреди погинути), и искуственог,које рационализује ирелативизује утврђене истине.Разапетост човека послератног добаизмеђу две подјенакопримамљиве силе, између прошлоги садашњег, фрустрира његово будуће делање.

Сукобе генерација, „традиционалног“ и „овог новог“ додатно ће подстаћи појава комунизма у виду „нове вере“, коју Христић не би желео да прихвати. Он би хтео још мало оне „старе вере“, која је чувала његову дедовину и у којој је лежала скромност. Али, дилеме и даље киње овог јунака. Да ли је боље остати у некој сањарској контемплацији или пуститити страстима и инстиктима да проговоре?

ЗАКЉУЧАК

 

Јунаци Драгише Васића, бивши ратници, постају неспособни да наставе живот после рата. Сви они приповедају, исповедају се. Бивше ратнике муче нервна растројеност, несаница, самоубилачки нагон, нервоза. Рат је моменат који дели њихов живот на пре и после, при чему је све оно пре рата идеализовано као време у коме су људи имали снове, младост и надања, а жене су биле верне и искрене супруге и веренице, док се живот после рата претвара у апсурд и безнађе. Велики ратпроменио је однос човека према свету јер после њега ни човек ни свет нису, и не могу бити, исти. Самератне сликеВасић ретко представљен непосредно – увек су важније место добијале његове последице: дехуманизација, растројеност, аморалност, пораженост и слаба воља. Васић је овим делом показао одјек рата и у њима вредно место дао психолошком портретисању бивших ратника, али и сликама ратних ужаса на фронту.

Рат оставља пустош, испразност, искривљене приказе реалности и неизмерну тугу. Сам рат, али и укрштене и супротстављене идеологије, натераће човека да „се сурово одриче закона, одбацује Творца“[1]Ништа другачије неће дожитвети ни наш јунак Јуришић.

„Пре његове смрти у лудници причали су: да је био веома миран, врло благ и кротак. Имао је, кажу, само једну, чудну и сталну, особину. По цео боговетни дан руковао би се са људима, пушио или писао Наташи.“[2]



[1]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 135.

[2]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 137.

БИБЛИОГРАФИЈА

 

  1. ВасићДрагиша, „Црвене Магле“, Portalibris, Београд, 2017.
  2. Костић Драгомир, „Још његова душа лута“, Panorama, Приштина, 2007.
  3. Миловановић Никола,„Драгиша Васић – од грађанског бунтовникадо контрареволуционара“, Нова књига, Београд, 1986.

Спољашње везе

  1. https://www.pogledi.rs/dragisa-vasic/
  2. „Enigma Dragiše Vasića“, Politika, 21 December 2009.
  3. Русофил, равногорац и Крлежин кум, РТС – Око магазин – Званични канал

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>