ДРАГИША ВАСИЋ

 

dv

Драгомир-Драгиша Васићје био српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. Сврстава се међу најзначајније приповедаче српске књижевности.

Рођен је 2. септембра 1885. године у Горњем Милановцу, а преминио је априла 1945. у логору у Старој Градишки. Завршава основну школу и ниже разреде гимназије у Милановцу, коју ће касније наставити у Чачку и Београду. Драгиша Васић, као ђак осмог разреда гимназије, сведок је Мајског преврата 1903, у коме је учествовао његов рођак Т. Мијушковић, пешадијски потпоручник на служби у Васићевом родном граду. У Београду је млади Милановчанин дипломирао на Правном факултету да би 1912. године,у месту рођења, отворио адвокатску канцеларију.Пре почетка Првог светског рата био је  успешан професор књижевности и правник у Београду. Ипак, одбацио је права и потпуно се посветио књижевности. Рано је остао удовац. Прва жена Радмила је била кћи политичара др Стојана Рибарца.

Као резервни пешадијски официр, учествује у Балканским ратовима, у Кумановској и Брегалничкој бици. Да би 1914, у доба кратког мирнодопског предаха, објавио прву причу у Политици. Онда почиње крвави светски рат и Васић је поново у првим борбеним редовима.

У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске Краљевине Србије. Био је  велики поборник организације Црна рука. Наставио је да служи у Српској војсци током Првог светског рата и борио се у Колубарској бици новембра и децембра 1914. Повукао се са српском војском кроз Албанију у зиму 1915. и 1916. и искрцао на грчком острву Крг, одакле је пребачен на Солунски фронт. До 1917. разочарао се у династију Карађорђевић након Солунског процеса, на ком је Васићев рођак Љубомир Вуловић као припадник Црне руке осуђен за наводни атентат на регента Александра. Протестовао је код тадашњег председника владе Пашића да се пуковник Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу. Васић је био демобилисан на крају рата у новембру 1918. и напустио је војску са чином капетана у резерви.

Вративши се у Горњи Милановац пише прво обимније дело ,,Карактер и менталитет једног покољења“ (1919), химну својим саборцима из ратова кроз које је управо прошао.Та књига се наставља на његове прве приче о часном лику српских јунака, какве су Пацко или Пуковска застава.

Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Велимир Вемић који је једва извукао живу главу у Солунском процесу. Прелаз српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака „Утуљена кандила“(1922). Комунистичком покрету замерио се својом књигом “Црвене магле“ (1924). Сматрао је да је комунизам само треутна појава и да ће убрзо нестати.

Своју будућу супругу је упознао у Москви 1925. године. Из тога брака родила му се ћерка Татјана. Заједно са будућом супругом вратио се поново у Београд, где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији.

Васић је учествовао и у Другом светском рату, где је био наклоњен четничкој организацији пуковника Драже Михаиловића. Већи део рата провео је у Извршном комитету ЦНК уз Стевана Мољевића и Младена Жујовића. На крају је напустио Михаиловићаи придружио се четничком команданту Павлу Ђуришићу, међутим поражени су и заробљени од страна снага ХОС-а. Убијено је 150 одабраних четничких интелектуалаца и официра.

 

Библиографија

 

Роман- ,,Црвене магле“ (1922)

dv

Збирке приповедака

1) Утуљена кандила (1922):

- ,,У гостима“

- ,,Ресимић Добошар“

- ,,Реконвалесценти“

- ,,Авети у лову“

- ,,У празном олтару“

2) Витло и друге приче (1924):

- ,,Витло“

- ,,Освета“

- ,,Понор“

- ,,Жена“

- ,,Васкрсење“

- ,,Исповест једног сметњака“

- ,,Сумњива прича“

- ,,Напаст“

 

3) Пад са грађевине (1932):

 - ,,Пад са грађевине

 - ,,Прича о Лазару Пардону, човеку који није господин“

 - ,,Погибија Јаћима Меденице“

  – ,,Ослобођење“

  – ,,Иван- Илија Илић“

   - ,,Сведок“

    – ,,Завејани“

    – ,,Чистач“

    – ,,Сви смо ми Колета од Розена’

4) Бакућ Улија и друге приче:

- ,,Бакућ Улија“

- ,,Пацко“

- ,,Част“

- ,,Заступник“’

- ,,Први дани“

- ,,Сан Каплара Белића“

- ,,Јагње“

- ,,Пуковска застава“

- ,,Мајор Таса“

- ,,Пад Феризовића“

- ,,Чују се топови“

- ,,Ко је он?“

- ,,Незнани“

- ,,Светлана“

- ,,Прича о Србима“

 

Драгиша Васић вешто усмерава своју приповедачку пажњу на лично и колективно, на појединачно и опште. Говорећи о појединцу, он говори о целини  и сликајући човека, он на памети има народ.

По избору тема и садржају приповедања, Драгиша Васић припада експресионизму, док га изабрани наративни поступак приближава реалистичкој традицији. Значај Драгише Васића као приповедача у савременом контексту несумњив је. Његове приповетке постављају питања и редефинишу опште истине које су и данас камен спотицања „модерне” српске нације. Актуелно је још увек стање, тзв. „постконфликтног друштва” разапетог између прошлог и садашњег; нације утуљених кандила без јасне визије будућег. Васић, својим приповеткама, готово пророчки наслућује српска „модерна времена”.

Јунаци Васићевих прича постају нискомиметске личности, попут Ресимића Добошара у истоименој приповеци, или разочарани и згађени људи, попут невиног човека кога крвнички туку као комунисти у причи ,,У празном олтару“ да би га без икаквог извињења бацили на улицу, после чега он заиста и решава да постане комуниста, борац против чудовишног система. Тако настају и ,,Црвене магле“, роман сав у грчу једне епохе, роман о људима које је рат трајно обележио и који се не могу уклопити у послератни поредак, пун духовне и моралне трулежи. ,,Витло и друге приче“ већ су писани са одмаком од експресионистичке нервозе, и у њима се јавља иронизација чак и иронизација мотивације једног самоубице, као у причи ,,Исповест једног сметењака“. Сама насловна прича ,,Витло“ представља живот човека као непрестано витлање, које се завршава у смрти и забораву. Последња збирка Васићевих прича, ,,Пад са грађевине“приближиће се извесним струјањима социјалне књижевности.

За разлику од јунака своје приповетке „У гостима”, Драгиша Васић није „господски” путовао кроз нашу књижевну баштину. Било је то неизвесно путовање, са доста посртања вешто инструисаних од стране разних „машиновођа“ и посленика комунистичко социјалистичке културе до деведесетих година минулога века. Учесник Балканских и Првог светског рата, проглашен је „народним непријатељем“, па је самим тим и његово значајно књижевно дело годинама било маргинализовано. Васићев повратак у контекст српске књижевне традиције, из које је потиснут силом идеолошких разлога, био је, према томе – неизбежан.

 

Савић Теодора II2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>