Утуљена кандила

 

О Утуљеним кандилима  Драгише Васића

UtuljenaKandila

  Утуљена кандила, збирка приповедака Драгише Васића, представља потпуно другачији поглед на Велики рат из којег је Србија, уз велике жртве, изашла као победник. Како каже Васић, то и није победа јер победе нема у тако свеопштем рату, рату светских размера. Он је од 1912. до 1918. године учествовао у ратним дешавањима, а припадао је оним младим људима који су у рат ушли не схватајући његове размере. То што је имао прилике да види, може се назвати само ужасом, огољењем до сржи… Скинула се маска са велике победе и то је био шамар неустрашивости и непобедивости српске војске, шамар миту и легенди, шамар моралу. Утуљена кандила је књига о људским судбинама у ратном вихору и необична галерија ликова, прилика и ситуација. Збирка представља и промене осећања, мишљења и погледа на рат и живот у ратним условима. Људи се у овим причама мењају, постају гори него што су били. Рат је огромних, до тада невиђених размера, вођен против много јачих непријатеља, праћен напуштањем домовине, боравком у туђини, дугим чекањем на повратак, мишљу о својима, праћен страхом и надом, као и смрћу, чак и питањем: „Како сачувати у свему томе присебност? Како опстати?“

Васић је унео у ову књигу контрастирање, понављање, динамичну смену људи и предела, затамњење и расветљење слике и визије што је његово приповедањеучинило мајсторским. Ово дело је сведочанство о једном злом времену које је изнело много позитивних, али и негативних и људских црта. Једноставност је измакла, чежња за тихим и мирним животом је угашена, тако нешто постало је недостижно.

Овом збирком приповедака Васић се нашао у првом плану у кругу ондашње српске књижевности и зато је тешко одабрати једну или две приче које су импресивније од осталих. Две приче, уско повезане колико и контрасне јесу Реконвалесценти и Ресимић добошар.

 

„Ресимић добошар“ је једна од најпознатијих приповедака Драгише Васића.Она говори о Секули Ресимићу, добошару ниског раста, чупаве косе и кривих ногу. Главни лик приповетке је по свим својим карактеристикама у супротности са уобичајено приказиваним ратним херојима. Он није ратник и борац, али је храбар добровољац и добар помоћник. У једном тренутку се писац враћа у доба јунаковог детињства, одакле сазнајемо да се Секула, због немогућности школовања,опредељује за занат, те продаје бозу и алву војсци. Иако је цео свој живот посветио раду у војсци,његов највећи успех је то што му је кнегиња, као награду за добровољно помагање болничаркама, поклонила букет, мада то њему не сметајер он „ради и када га не терају на рад“. Секула је оптуживан за крађу, превару, па и за покушај убиства. Он је лопов и варалицаи пожртвовани војник и добровољац у исто време. Називали су га погрдним именима, понижавали и у њему нису видели човека, већ наказу. Њему, и када говори истину, не верују. Када је спасио свој пук, не само даније награђен, већ је и кажњен због крађе. „Секула се, међутим, никад није љутио“. Писац је неутрални наратор, не видимо његов однос према јадном добошару, ни реч сажаљења, подршке или критике. Приповедач није директно рекао како се Секула осећа и о чему размишља, највишесе о томе сазнаје преко јунакових поступке и дела, односно метафоричном и индиректном карактеризацијом. Он је један од многих који су били принуђени да учествују у рату, иако нису рођени да буду јунаци. У овој приповеци рат није стављен у први план, већ обични људи који су учествовали у њему. На тај начин сазнајемо више о самом рату и великим губицима које је наша држава претрпела. И након убиства главног јунака,приповедач истиче поуку кроз бесмислени дијалог генерала и мајора, који не маре за војнике свога пука и из кога се види колико је мала вредност људског живота у бесмислу рата. „И Ресула, који се хвалио да је покопао пук, оста неукопан“. Заборављен је Секула, као и многи храбри људи који су живот дали за отаџбину.

 

Ако се у Ресимићу добошару народ појављује као један од учесника, у приповеци Реконвалесценти(реконвалесцент, што значи опорављеник, прездрављеник, онај који се опоравља од болести, који је на путу до потпуног оздрављења) он је једини учесник. Приказани су људи на одређеном простору, на месту на коме не би требало да буду. Аутор на почетку каже: „Реконвалесценти обувају болничке папуче на изнемогле и дрхтаве ноге, и ужагрене, радознале очи опкољавају сестру Стефенсон која се труди да говори њиховим језиком и да их овесели“. Њихове очи су „ужагрене“ од пожуда према њој, а не од новости које им доноси. Већина ликова је удаљена од разлога свог бивања у болничким павиљонима, а њихове исповести надмашују околност неповољну по моралну страну. Реконвалесценти су људи одвојени од рата, који се од рата опорављају, али који никад неће потпуно оздравити, па тако приповетка Драгише Васића овој речи даје једно ново значење. То су људи разноврсних судбина, осећања, памћења, брига и нада који дају реалистичан приказ онога времена у Србији и рата уопште.

Радња приповетке почиње у зору и траје дан и ноћ, до следећег јутра. Приповедање ниже портрете свих реконвалесцената који се даве у магли и киши: „И данима тако сипи, ромиња, кисне, па мокро све, и тешко, и увијено густом кишном маглом“. Васић отвара врата једног од павиљона, чиме започиње прву причу у низу различитих судбина: „Па се нагло отворе врата павиљона, појури студен споља као бес и сестра Стефенсон улети задихана, са покислим руменим образима и црним мачетом на грудима испод шала“. Речца „па“ јавља се после сваког застоја у приповеци и означава прелаз из једне у другу ситуацију и повезује одређене делове. Овде је целина само простор – болнички павиљони, где се реконвалесценти физички налазе, а духовно су сасвим у другим просторима.

Сукоб инжењерског пуковника и пешадијског потпуковника који су суседи у соби (а две су супротности су у свему – у изгледу, у понашању…)једна је од најупечатљивијих. Дијалог је као разговор глувих а аутор улази само у свест једног од њих, и то пуковника који пати због прошлости  јер је код куће оставио младу жену.

Иако се приповетка збива у ратном времену, иако је у ратном окружењу, главна тема није рат, већ жена. То показује и прича поручника Стевана о једном неоствареном љубавном сусрету. Радња је смештена у јесен 1914. године у атмосфери занесености ратним успесима, а прича говори о младом нареднику, младој жени и строгом пуковнику. Ови дијалози имају снагу филмских, а приповедање је живо и природно, док су у њему измешани очекивање, жеља, лукавство, сан и болно рушење истог. То је пропуштена прилика која се јавља једном у животу.

Есеј љубоморног професора Љубишића о отаџбини, другачијег је садржаја. Он води дијалог са својим другом који само пасивно учествује као слушалац, али и разоткрива пријатељу позадину свог незадовољства, чији је узрок жена. У неким причама дају се и карактерне особине појединих народа. Најновија категоризација народа је претенциозна, иако не увек дата у озбиљном тону, а своди се опет на опис жене.

За крај су остављене приче о двоје људи који налазе извесно задовољство, а реч је о присутном мушкарцу и одсутној жени. Капетан Ћорић је сам у ноћи што је знак да су им судбине раздвојене, али има и нешто што их зближава, а то је павиљон, рат. Капетан се сећа своје умрле жене и једини смисао живота налази у научном раду, а жели и да се рат настави јер се та ужасна жеља слаже са његовим интимним планом.

Повезано је много ликова разних судбина, а ово дело пуно је и жудње за животом који се расипа. Један дан и једна ноћ на том „чаробном брегу“, а на крају јутро – поново све испочетка. Приповетка се затвара питањем риђег потпуковника што изражава апсуд Васићевих јунака, као и затворен простор из кога нема излаза.

 

 

 Ана Николић и Вера Ђунисијевић 4-1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>