МИЛОШ ЦРЊАНСКИ „ДНЕВНИК О ЧАРНОЈЕВИЋУ“

Шеста београдска гимназија

Београд, Милана Ракића 33

 

 

 

 

 

 

 

Матурски рад из српског језика и књижевности

 

 

„Коме ја ово пишем?“

Милош Црњански „Дневник о Чарнојевићу“

 

 

 

 

 

 

              Ментор:                                                                    Ученик:

          Данијела Вујисић                                            Теодора Спасојевић, IV-3

Проф. српског језика и књижевности

 

 

Београд, мај 2018. год.

САДРЖАЈ

Увод. 3

2. О Милошу Црњанском.. 4

2.1. Живот Милоша Црњанског. 4

2.2. Књижевни рад Милоша Црњанског. 9

3. Дневник о Чарнојевићу. 10

3.1. О књижевном делу. 10

3.2. Суматраизам  у  „Дневнику оЧарнојевићу“. 11

4. ЛИКОВИ.. 13

4.1.Петар Рајић. 13

4.2. Да ли је Чарнојевић стварно постојао?. 14

5.  „Коме ја ово пишем?. 16

6. критичари о Дневнику о Чарнојевићу. 17

Закључак. 19

Интернет Странице. 20

Увод

 

Ове године навршава се цео век од краја једног од највећих и најкрвавијих ратова – Првог светског рата. Велики рат, како су га звали, однео је 15 милиона живота и оставио 22 милиона рањених. Била је то незапамћена кланица.

У Србији, коју је напала Аустроугарска, непоколебљиви и храбри јунаци, војници, али и обични сељаци, кренули су у одбрану отаџбине. Међутим, било је и оних који су се, не својом вољом, нашли на другој страни рова. Један од њих је Милош Црњански – највећи српски песник двадесетог века. Пошто је рођен у Банату, као и многе друге војвођанске Србе, аустроугарска војска је присилно мобилисала.

Завичај је прво оно где сте се родили… Али завичај, прави, знате, који волите, који осећате, за мене је Србија,[1] писао је касније Црњански. Због овог чудног сплета околности и ратовања на погрешној страни, његов доживљај рата у чије блато су бачени обични људи, био је још јачи. Оно што је сам осећао, као лирски надахнута, усамљеничка душа, види се и у осећањима лика Петра Рајића у Дневнику о Чарнојевићу.

Црњански је по свему био необичан.

Позната београдска фигура: средњег раста али танак и лак, жустар, препланулог лица, шешира округлог облика, јако истурене доње уснице, коректан, он оставља угодан утисак  [2] - тако га описује писац Бранимир Ћосић. Чешће се виђа сам на улици, него у друштву. Али, зато се увек може видети на фудбалским утакмицама и боксерским мечевима – то не пропушта. [3]

За вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије, Црњански не сазнаје код куће, ни у Београду, већ у Бечу, где је боравио код ујака, и то у кафани „Кафе Маинл“. Да ли из младићке радозналисти или из неког другог разлога, чак је и присуствовао погребу убијеног пара. Касније ће записати: Принцип је, својим актом, ипак, ударио свима нама на чело жиг убице и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је повезао боље него што смо били повезани дотле, црквом, традицијом, крвљу. Језик којим је атентатор говорио био је јасан.. Аустријском царству било је одзвонило. .. И ја сам се, првих дана после атентата, склонио у шуму Беча (у Хинтербруел), јер се полиција беше, дискретно, заинтересовала за чланове студентског удружења „Зора“…[4]

Његов батаљон послат је ка Србији. Срећом, тај пут је успео да избегне. Позлило му је и послат је у Вуковар у болницу уместо да као каплар ратује јужно од Дунава.

Већ у лето 1915. шаљу га на фронт, у Галицију. Управо ту, Црњански доживљава све страхоте које ће описати у Дневнику о Чарнојевићу. Док се Руси храбро боре, како каже, они, аустроугарски поданици, дане и ноћи, сунце и кишу, дочекују у рововима, на разбојишту. Живот су му спасиле књиге Достојевског, мајчини пакети, са по једном кутијом сардина и црвеном паприком као срце материно, природа, коју је љубио, и песме које је писао.  Управо захваљујући паклу и близини смрти, настале су неке од најсентименталнијих реченица и најпоетичнијих стихова Милоша Црњанског.



[1] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 7.

[2] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 151.

[3] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 151.

[4] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 15.

2. О Милошу Црњанском

 mc1 

Слика 1. Милош Црњански у младости

2.1. Живот Милоша Црњанског

 

Те бурне 1893. године, на измаку михољског лета, 26. октобра, у Чонграду, у Аустроугарској, близу мађарско-румунске границе, с мађарске стране, рођен је у немаштини Милош Црњански. Мати ме је повила у једном кориту у којем је хлеб месила [1]– причао је после.

 

Црњански, преци песника, налазе се крајем XVII века у селу Итебеју, у Банату. Песник зна само да су тамо дошли из оближњег села Црња. Песников отац мислио је, и причао, да је отуда и име њихово, које су добили при сеоби из Црње у Итебеј .

У сваком случају, у Итебеју, код Цркве, и сад стоје три куће Црњанских, мојих блиских рођака,[2] пише Црњански на почетку Лирике Итаке.

Једна од тих кућа, кућа је мог деде, мајчиног оца, Милана Црњанског.

Из Итебеја, Милошев деда Мита, свештеник, одлази на службу у Иланџу. Његов син Тома је чиновник, човек ониска раста,снажних, широких, груди, бркат, са косом лепом, меком, као свила.[3] За казну јер је заступао српске националне идеје, власти га шаљу у Чонград. Након смрти прве жене, поново се жени, девојком крупних очију, косе до колена, из познате панчевачке варошке куће,[4] Марином Вујић, са којом је добио дете – Милоша. Са женом, сином из претходног брака и новорођенчетом, Тома одлази у Темишвар. Први разред, Милош, или како су га родитељи звали Мића, уписао је у српској основној школи, а четири године након завршетка осмолетке уписује се у први разред Пијаристичког лицеја, школе коју су држали католички фратри.

До петог разреда гимназије, када му умире отац, био је осредњи ђак. После очеве смрти постаје један од најбољих. Учи француски језик, игра фудбал, члан је Клуба гимнастичара, железничара и металаца… Почиње да пише песме.

До 1908. године, млади Црњански у сомборском часопису Голуб објављује своју прву песму Судба, а као страстан читалац поноси се тиме што је већ прочитао Рат и мир  Лава Толстоја чак три пута.

При завршетку школовања, завршава рукопис прве драме Проклети кнез, са којом долази у Народно позориште у Београду. Чита много и све што му дође до руку. Са одушевљењем је, рецимо, прочитао дело Богдана Поповића Антологија новије српске лирике, код кога ће неколико година након тога учити упоредну књижевност, историју и историју уметности. Одлази на Експортну академију у Ријеци, с које се пребацује на медицину, а затим на студије филозофије и историје.

Аустроугарска је Србији, 28. јула 1914. године, објавила рат. Из Беча Црњански одлази у Нови Сад, у жакету боје благо зелених маслина, у ципелама белим, од коже јелена, са шеширом црним играча танга.[5] Одатле, са једном удатом женом у коју се заљубљује, стиже у Сегедин. Приликом полицијског претреса у џепу му налазе свилену мараму у српским националним бојама. Био је то довољан разлог да га ухапсе.

Уместо у затвор, шаљу га у тадашњи Бечкерек, данашњи Зрењанин, у касарну 29. регименте. Имао је само 21 годину и био је присилно мобилисан.

Касније је описивао Бечкерек, који се орио од пијане песме батаљона стајаће војске, која је одлазила. То су били људи, сељаци, тако бирани, тако стасити – цвет Баната – да се ћуприја од њиховог парадног корака тресла… [6]

Убрзо се нашао у возу за Србију, али судбина је хтела да тамо не стигне и да не ратује против браће. Воз се прво заглавио у сремском блату, код места Кукујевци, а затим су некако стигли у близину Раче, где су их погодиле колера и прехлада. Ја сам био, са многима, остављен у једном возу који је смрдео од бљувања и пролива,[7] писао је Црњански.

Након неког времена проведеног у карантину у Вуковару, па у Ријеци, због епидемије тифуса, Милош одлази у Галицију. Ту пише поезију и започиње писање Дневника о Чарнојевићу.

М.Ц. је млад. Војвођанин. Живео је по селима, градовима, по мору и шумама као и сви други. Превртао је прашне књиге, љубио жене, ишао по гробљима,[8] сам себе описује .

У Галицији учествује у тешким борбама на Злота Липи и наводно се озбиљније разбољева, па његова мајка потеже породичне везе да га одатле извуче. У новембру 1915. опет стиже у Беч. Међутим, то није више онај Беч који је знао пре рата.

У Галицији сам видео рат. У Бечу: како се једно царство и једна престоница распадају. Беч је, већ у јесен 1915, био једна огромна јавна кућа… Постојала су тада два Беча: један млад, здрав, који је одлазио на бојишта, да се врати у болнице, без руку, ногу или глава. А други: богат, крезубав, шкарт, забушант, који се парио код куће са остављеним женама,[9] каже Црњански.

Остатак рата проводи у санаторијумима и бањама, на рехабилитацији, и пише за лист Савременик, са којим сарађују и писци Мирослав Крлежа и Исидора Секулић. А онда га опет шаљу на фронт, на словачко-мађарску границу, па у школу резервних официра, у Острогон. За све то време он објављује песме и драму „Маска“. Неко време проводи и на италијанском фронту, а крај рата затиче га наново у Бечу, где са дамама игра валцер док се аустроугарско царство распада. Године 1919. враћа се прво у Иланџу, у родитељску кућу, и напокон у Београд, на студије код Богдана Поповића.

У Иланџи завршава Дневник о Чарнојевићу. У Београду живи боемским животом, станује на Дорћолу, храни се у једној пивници, дописује са Ивом Андрићем. Запажен је у женском друштву по својим бучним разговорима о литератури, остацима одела аустријског официра, са камашнама на ногама и баскијском беретком на глави.[10] У кафани Москва дружи се са писцима Симом Пандуровићем, Растком Петровићем, Бором Станковићем, а касније и Андрићем. Оснивају књижевну Групу уметника и покрећу часопис Дан. Црњански објављује манифест Објашњење Суматре, путује у Беч, Париз, на Хвар, па у Дубровник. Ту упознаје будућу супругу, Виду Ружић. Заједно се враћају у Београд, где се и венчавају. Мића постаје професор историје, српског језика, земљописа и физичког у гимназији у Панчеву, полаже професорски испит, прелази за професора у Четврту мушку гимназију, у Београду, и започиње новинарску каријеру, у дневном листу Политика.

Године 1922. све познатији писац доживљава чак и – двобој. Као заљубљеник авијације, у часопису Наша крила, дошао је у сукоб са пилотом Тадијом Сондермајером, око набавке француских авиона. Двобој се у тајности одиграо код Вршца, јер су такви обрачуни законом били забрањени. Срећом, ова авантура завршила се без жртава.

Црњански крајем двадесетих година прелази у дипломатију. Године 1929. послат је на службовање у Берлин, као културни аташе. У исто време, у Београду постаје популарна његова књига Сеобе.  У Београд се враћа нерасположен и оран за кавгу.  У новинама полемише са многима, чак се и суди, свађа се са старим пријатељима.

Најпознатија афера тог доба је „београдска књижевна афера“ из 1932, која почиње чланцима Црњанског, објављеним у Времену под насловом Ми постајемо колонија стране књиге. У њима критикује домаће издаваче зато што форсирају стране писце. Одговара му Милан Богдановић, уредник Српског књижевног гласника, а у полемику се убрзо укључују многи познати писци.  Од многих чланака и критика које је објавио између два рата нарочито је био запажен Оклеветани рат, у ком каже: Они који су били у рату, и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никада га није ни било у људском животу, од учешћа свесног у битки. Што је најстрашније, рат постаје све фантастичнији и, ма како то грозно звучало, све лепши. Овај чланак узнемирио је посебно лево оријентисане интелектуалце и изазвао нове полемике са Мирославом Крлежом.

Док отвара часопис Идеје и објављује књигу Свети Сава, Црњански вероватно и не слути колико је близу нови рат. Постављају га за дописника за штампу у југословенском посланству у Берлину. До почетка новог рата, још већег и крвавијег него што је био Велики рат, остале су само четири године. Део тог времена провешће у Шпанији, где извештава из ратног штаба генерала Франка.

Пише: Видим самог себе од пре 20 година. То је рат. Тутњава митраљеза у шуми заиста ми није нимало непријатна. Чини ми се као да сам из даљине дошао кући, и домах сам осетио да ћу добро спавати.[11]

Из Берлина Црњански одлази у Краљевско посланство у Рим, 1938. Свима, па и њему, је јасно – рат на Балкану је неизбежан. У Први светски рат сам улазио као на игранку,[12] сећао се. У други улазим уморан, са досадом. Рат ми, већ по други пут, квари живот[13]

Немачка ратна авијација напала је Београд 6. априла 1941. Милош и Вида протерани су из Рима, 2. маја. Било им је дозвољено да понесу само два кофера. Из Италије иду у Мадрид, па у Лисабон, а затим у Лондон. Ту ће Црњански провести наредне деценије, написати Роман о Лондону и студирати спољну политику.  Те године му тешко падају, плаши се повратка кући. Рат је готов, а у земљи су власт преузели комунисти. Осећа се избаченим из сваког друштва у ком је до тада био. Не може да нађе посао, уштеђевина је потрошена, па је приморан да ради у једној обућарској радњи. Леди Пеџет, чији је муж пре рата био амбасадор у Југославији, прима њега и Виду да живе у баштенској кућици, али их третира као послугу. Црњански остаје без посла, па морају да се преселе у сиротињско предграђе Пинчли и живе од Видиних крпених лутака, које шије и продаје. Био је скоро на рубу самоубиства. Неко време не пише ништа, а онда настаје, на плажи Куден Бич, Ламент над Београдом.

Године 1956. Црњански се у књижевни живот своје отаџбине враћа на велика врата. Суботички издавач Минерва му објављује Сеобе и Дневник о Чарнојевићу, а књижевни часописи опет штампају његову поезију.

Крајем јула 1965. враћа се у домовину. У Београду проводи последњу деценију живота. Свакодневно шета Пионирским парком, Калемегданом, Кнез Михаиловом. У почетку живи у соби хотела Ексцелзиор, затрпан књигама и рукописима. Нападају га многи, посебно емигрантска штампа. Често је болестан, стар, али ипак пише. Добија 1971. награду за животно дело Удружења књижевника Србије. Одбија место дописног члана Српске академије наука и уметности, али прихвата НИН-ову награду за дело Роман о Лондону: Све је готово, докторе. Нема ништа више од живота. Кад човек не може више ништа да ради, не треба ни да живи,[14] рекао је Црњански недељу дана пред смрт свом доктору Богдановићу. У уста су му угурали неколико кашичица чаја, а онда је лекару прошаптао: Ја уопште немам намеру да живим.[15] Умро је у осамдесет четвртој години, 30. новембра 1977.

Сахрањен је 2. децембра, у Алеји великана, на Новом гробљу, уз стихове Ламента над Београдом:

А кад уморно срце моје ућути, да спи,

Узглавље меко ћеш ми, у сну, бити Ти.[16]



[1] Владимир Буњац, Дневник о Црњанском, стр. 25.

[2] Милош Црњански, Лирика итаке и коментари, стр. 6.

[3] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 7.

[4] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 7.

[5] Владимир Буњац, Дневник о Црњанском , стр. 28.

[6] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 17.

[7] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 17.

[8] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 29.

[9] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 19.

[10] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 45.

[11] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 182.

[12] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 203.

[13] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 203.

[14] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 250.

[15] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 251.

[16] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 251.

 

 

mc                MC2Слика 2. Споменик Милошу Црњанском Слика 3. Милош Црњански

 

2.2. Књижевни рад Милоша Црњанског

Црњански се бавио многим темама и садржајима и писао је дела различитих жанрова: од поезије, преко прозе, репортажа, путописа, политичких коментара и драма, до ликовне критике. Осим најпознатије, НИН-ове, добитник је и Дисове награде. А од 1981, на сваке две године, додељује се и признање са његовим именом – Награда Милоша Црњанског.

 

Поезија:

Лирика Итаке (1919)

Одабрани стихови (1954)

Поема Ламент над Београдом (1962)

Поема Стражилово (1921)

Поема Сербиа (1926)

Итака и коментари (1959)

 

Приповетке, есеји и путописна проза:

Приче о мушком (1924)

Наше плаже на Јадрану (1927)

Бока Которска (1927)

Ирис Берлина (1928)

Тајна Албрехта Дирера (1928)

Љубав у Тоскани (1930)

Књига о Немачкој (1931)

 

Романи:

Дневник о Чарнојевићу (1921)

Сеобе (1929)

Друга књига Сеоба (1962)

Трећа књига Сеоба (1966) (Други део и наставак Друге књиге Сеоба)

Код Хиперборејаца I и II (1966)

Роман о Лондону (1972)

 

Мемоари:

Ембахаде (1983)

 

Драме:

Маска (1918)

Конак (1958)

Никола Тесла (1967)

3. Дневник о ЧАрнојевићу

3.1. О књижевном делу

 

У Дневнику, описан је хаотичан живот мученика који учествују у рату, њихов страх, који преовлађује на фронту, а детаљно је описан и рат, онакав какав је. Пун крви и патње. У целом Дневнику о Чарнојевићу, нема ниједног описа кампање и  битке, нема  патетичне трагике која поклапа судбину човека. Ни смрти, ни несреће, ни епидемије, нису пластичне, бојене, подвлачене. Па ипак је то савршено ратни роман.[1] Овако je писац Растко Петровић окарактерисао једно од најзначајнијих дела српске модерне књижевности. Дневник је прича о сећањима и ратном животу младића из Баната – Петра Рајића, ког је  аустроугарска војска мобилисала, као да је само обично топовско месо.

Проћи ће Рајић пола Средње Европе са војском, спаваће на киши, пробијаће се кроз блато и баре, гледаће како око њега падају погођени људи, неки остају тако и по целу ноћ док их неко не примети и увуче у ров, па им онда претурају џепове и налазе новац, кору хлеба, писмо… А кад нађу новац, војници су умели да га попију, уместо да га дају официру, правдајући се да би и покојник исто то урадио само да је жив. Али није. И кад груну топови, у облацима жуте земље и блата што прска увис, нестаје цео руски ров…

И на крају, шта је убити три милиона људи?  Људи умиру и рађају се сваког дана. Сви смо под једним те истим небом, свима подједнако плавим. Шта би ти људи знали кад умру, осим да ће небо и после њих остати исте боје и ведрине. Једног дана неће више бити ни непрегледних крвавих граница, ни лешева разбацаних на све стране. Мирис свеже траве, временом ће убити мирис хладног рата, а остаке  несреће сакриће високо дрвеће, иста та трава и по који жбун. Уместо фијука граната, чуће се игра и смех деце.

Рат је почео. Руље сељака јуре и тумарају по фронту, тражећи склониште. Они који се нису снашли, гину као стока. Крваве руке и мисли. А Петар? Он и много њих су се разболели и пребачени су у Краков, на лечење. Видим као у неком мутном огледалу, моју бледу главу и моје крваве усне, кад гутам лед. Далеко иза брда плаве се Карпати. Кажу да ће ме одвести тамо и излечити. Али мени је лепо овде. Краков је леп. Стар је и магловит,[2] коментарише Петар. Ту се и заљубљује.

Имала је сина. Румена у образима, тамних очију и топлих попут урми и мекане, свиленкасте косе. Није љубав Бог, ни животиња, ни лудило; она је магла, магла крви, младости и неба[3] каже Петар. Но магла остаје вечно тешка, пуна сласти и бола и везана са небом. [4] Заволео ју је. Међутим, након што се излечио, морао је даље и оставио ју је иза себе.

Стигао је у Беч. Прва априлска ноћ. Ту је упознао њега. Један човек, кога не могу да заборавим, и који ми беше више него брат. Један једини човек. Један младић у свету,[5] рече Рајић.  Били су млади и смешни. Чарнојевић се чинио нестварним. Петар је у последње време посвећивао више пажње него иначе природи. Чарнојевић се декларисао као суматраиста. Био је попут људи неког другог света- образован, лепог, благог, чистог лица без и једне боре и дубоког гласа.  Даље су наставили заједно. Кренули су бродом ка Каиру. Редовно су причали и коментарисали небо. Пронашли су се једно у другом. Ситуација се готово чинила нестварно, а Чарнојевић измаштаним. Обојица су били болешљиви и сваки пут, завршили би заједно у болничкој соби у Кракову, са чијег прозора би посматрали, осим неба, и мутне кровове кућа, сваки покрет лишћа и ноћу звезде.

Петар је убрзо узет за гласника и писмоношу што је значило да мора напустити Краков и наставити даље. Живот полако пролази, људи у војсци се смењују, као и жене које би сретао у градовима које обиђе, а Чарнојевић? Он је идаље ту. Након смрти Чарнојевићевог оца, он одлази на сахрану, а Рајић наставља сам.

У рату који није његов, једне ноћи, Рајић се пробудио на гробу тринаестогодишњакиње Неве Бенуси.. Била је то његова најчистија брачна ноћ. Нажалост, рат чини да човек огруби.  Мени никог није жао, најмање себе. Ми треба да нестанемо, ми нисмо за живот, ми смо за смрт. За нама ће доћи боље столеће, оно увек долази,[6] примећује Петар Рајић.

Битке су завршене, примирје потписано, а он се враћа кући. У близини станује и његова жена, која се идаље нада мужевљевом  повратку . Све то, на крају за њега  постаје превазићено и зна да само једно остаје – права љубав.  Тад каже:  Ако умрем, погледаћу последњи пут небо, утеху моју, и смешићу се. [7]

 



[1] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 151.

[2] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 42.

[3] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 44.

[4] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 44.

[5] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 49.

[6] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 78.

[7] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 88.

3.2. Суматраизам  у  „Дневнику о Чарнојевићу“

 

Шта је заправо суматраизам? Да ли је  он права визија космичке хармоније, као што га замишља Црњански, или пак илузија? Писац каже да је то спој идеје и духа, смисла и облика, изједначавање Бога и природе и поистовећивање човека са природом. Проналазак смисла у свему. У Дневнику о Чарнојевићу главни јунак, Петар Рајић верује да,  када срце престане да куца, онда почну да куцају успомене, да тек јад, очај и жеља за изгубљеним доводе до екстазе, да је наша моћ тако бескрајна, да грознице и снови нису тако много луђи од јаве, па и да ће доћи боље столеће, оно увек долази[1]

И после тога остајемо да се питамо шта је уствари живот?  И зашто уопште живети са сазнањем да ће доћи боље време и да ће све што је претходило бити заборављено. Да смо сви само тачкице у свемиру. Пролазни, изгубљени у густој магли сећања.

Крвави рат је био тежак, а Петар заувек памти слике , боје, мирисе и укусе – од болести и смрада бљувотине и пролива у возу на железничкој станици у Шиду, до буђења на једном гробу у Галицији.

Петрово сећање на рат није украшавано и обојено патриотским бојама,  нити су људи у њему представљени као страшни и непоколебиви јунаци. Они се сви боје и крију по блатњавим рововима чекајући само крај. Један за другим гину и остају да леже на влажној земљи, осакаћених руку и ногу. Ни Петар није био неустрашив борац. Он није чак ни био прави борац, иако је осетио метке изнад главе, глад и смрзавање по пољским мочварама. Извукао се из рата тако што је већи део времена провео у карантину док су харали тифус и колера, и док је лечио плућа. Мислио је да ће умрети брзо, а лекари су му давали још тридесет година. У болничкој постељи му мисли лутају од фронта где гину његови другови, али и пијани, блатњави Руси, до сцена из детињства и мадости, сећања на мајку утегнуту у црну свилену хаљину, удовицу која плеше по бањама са младим официрима, а онда ноћу, бунећи се, прима у кревет њега, свог јединца, и љуби му и милује орошено чело. У болници чак налази љубавницу, не лепу, с једним сином, удату, и њега жељну . Баш зато је воли.

Он схвата да ће једном морати да се суочи са својом мобилизацијом и да не може доживотно да бежи и тада донекле проналази мир. Све постаје само доживљај бића-света и све постаје лирско. Више нема бриге и рађа се хармонија. Ту се може повући паралела између самог Црњанског и Рајића. Као што је Црњански рекао: Изгубио сам страх од смрти. Везе за околину. Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла и румен са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха. [2] Он се тад проналази у улози суматраисте и окреће се природи. То је учинио и Петар, који тражи емоције и проналази их у лику младог Чарнојевића. Чарнојевић мисли да је све у природи, небу и трави. Он је Петрово друго ја. Док су и Рајић и Чарнојевић уствари од почетка друго ја самог Црњанског.

Тако и Петар почиње да верује у то да је животни циклус човека попут животног циклуса листа. Он се рађа, развија и умире, као што и лишће опада. Његова смрт то никад неће променити. Јер Бог је у природи, и природа је у свему. Топли зраци сунца и после њега ће пружити руке и миловати образе једног другог Чарнојевића који хода по тој истој светој земљи.



[1] Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, стр. 67.

[2] https://urakultura.wordpress.com/2017/08/12/milos-crnjanski-ali-u-dusi-duboko/#respond

4. ЛИКОВИ

4.1.Петар Рајић

 

Име: Петар Рајић;

Чин: Храна за топ;

Вероисповест: Грчко ист.;

Сталеж: нежењен;

Старост: 23;

Занат: Краљеубица;

Дијагноза: Туберкулоза.[1]

Јесен и живот без смисла. [2]

 

Свет у ком Петар живи је ружан и суров. Његов живот је попут комедије и сам рат му изгледа као позорница. Умориле су га крваве, црвене, топле, непрегледне пољске шуме. Уморило га је вуцарање од града до града и људи који га окружују. Где је живот? Живот је у водама и дрвећу, иза бедема. Живот је у локвањима који плутају по зеленим и жутим барама. Живот је за Петра опрженa, топла и мека трава, осећај када му зрак сунца додирне кожу и по која песма славуја са гране. Живот је у природи. Он нас, као и пророда окружује.

У рату нема живота. Природа изумире, свуда је блато и трава више није топла и мекана, већ пуна трагова тешких војничких чизмама, које су је спљоштили уочи борбе.  Свуд око њега седе рањеници, крвави, прљави, дрхте, хладно им је. Један мртвац потрбушке у локвама крви. Свукли су га свега голог. У гудурама седе, леже, пуцају. На другом брежуљку, преко, у магли дима и земље, која се прашила и ковитлала, виде се руске жице.[3]  И све то је стварно. Не чује се звук птица или гласан смех деце која се радосно играју. Сваког трена може да падне граната, која ће бучно одјекивати целим фронтом. И тако у блатишту, мокар до колена и прљав, Рајић се сећа детињства. Болести ми беху најлепши доживљаји. Лежао сам, сав у чипкама, лаким ко перје, а кроз прозоре сам видео голубове моје које сам толико волео, премештао и купао. Мати ми је морала вадити старе адиђаре, све бицере њене и свилене везове, а ја бих све купио и гомилао на грудимаи лежао под њима сав блажен, па бих смешећи се, проципао из једне шаке у другу златне змије, гривне пуне румена камења драга. И кад се сетим да је то било давно, мени се чини то тако ужасно. [4]

Петар беше млад, лепих,витких белих крила и плећа. Гротескне, погурене, бледе фигуре, са хладним погледом и још хладнијим, туђинским осмехом. Тако сензитиван и болешљив, чулан, образован и начитан, разочаран и уморан. Од свега. Прави женскарош. Колико год се чинио некад суровим и бездушним, он је само постао резигниран, јер око њега нестаје оно највредније на свету – живот. И сваки његов дан, сваки његов дах, од тог трена па надаље, борба је за вечност кроз јединство човека и природе. Живот се не мења. Он пролази. Ја се вучем по жбуњу и шипражју. Налазим своје фишеке по врбацима и стидим се мог завичаја [5] размишљао је Петар. Убрзо, он почиње све да осећа снажно, од мириса крви, до мириса цвећа, река и шума, па и мириса тешких девојачких коса. Његово расположење стално варира од занесености и чулности, до бескрајног умора од живота, рата, смрти, чак и љубави.

Нисам више жељан да ме љубе, нити да ми ико пружа руку. Доста је било. Ако је љубав, наљубио сам се. Уморан сам.[6]

До краја, он остаје запитан праве вредности живота, али опет убеђен да му је пронашао улогу и смисао, да је ипак његов живот у једном бар аспекту јако важан – а то је да служи природи, и у њу дубоко урони, да постане оно што изворно јесте – само њен делић, да ужива и да се препусти. Да се у потпуности ослободи и повеже са свим чулним и тако задржи и своју чулност.

Тако је Петар Рајић постао суматраиста.



[1] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 49.

[2] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 9.

[3] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 17.

[4] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 13.

[5] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 79.

[6]  Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 80.

4.2. Да ли је Чарнојевић стварно постојао?

Мене је погледао, непознатог, само је мене погледао; а те очи беху светле, бистре, оне ме сетише неба[1] рече Петар Рајић гледајући у изнурену, белу фигуру која се нашла испред њега. Тако висок, танких ногу, игледао је као да лебди изнад земље, као да није овоземаљско биће. Звали су га Чарнојевић. Није био одрпан и глас му је био мутан и благ. Ви личите на мене,[2] Чарнојевић  му одговори. Његова коса беше блага и мила, као старо злато, а у лицу је изгледао неиспавано и помало гладно. Тврдио је да нисмо господари својих мисли, ни дела. Петар је приметио да су сви гледали,  ругали му се и ударали га, питали су је ли синдикалиста, је ли платониста или анархиста, нихилиста, нешто је морао бити. А он је причао о снегу, о крстокљуну, који зими држи свадбу, о снежним облацима, а највише о небу. Све је мрмљао нешто неразговетно о небу. Ја сам мислио да је и он пијан, јер сви су  остали  били пијани. Тада га притиснуше о једно стакло и почеше га ударати, а он рашири руке и рече: Ја сам суматраиста. [3]

Веровао је у јединство са свим живим бићима, световима, јаблановима, једним далеким небом и узбурканом водом, маштаним, далеким пределима. Понекад се чинио тако нестварним да се Петар просто питао да ли Чарнојевић стварно постоји, да ли у том тренутку заиста стоји поред њега, или га је само измаштао. И тако, кренуо је да се мења. Проводио је време са Чарнојевићем и писао о њему, веровали су у исто то јединство и бескрај, који чека тамо, са неке друге стране дуге. У бистре, прозирне потоке, и меку, свеже-покошену траву. У далека мора и плаже пуне топлих зрнаца песка које клизе кроз шаку при сваком додиру. У небо, све је било у том тиркизном рају, са по којим залутали, паперјастим облаком.

Петар се запитао да ли је у мислима креирао само илузију о том божанском човеку, Чарнојевићу, да умањи усамњеност. Ја сам мислио да сам заспао, но се тргох, и видех га, како стоји преда мном са свећом у руци и шапуће ми, светлећи ми у лице: Небо, небо.[4] Колико је само био опчињен небом, да се и сам Рајић пронашао у улози заљубљеника.

Па, да ли је Чарнојевић онда заиста постојао или га је Рајић измаштао?

Ако питате мене, ја бих се сложила са речима Славка Батушића да је сам Црњански из себе извадио своју романтику и чудну науку суматраистичку, и од тога је створио лик Чарнојевића. Оно што је у Црњанском преостало, то је Петар Рајић .[5]

Значење тога би било да  Петар стварно постоји, али је он алтер его Милоша Црњанског, цело његово биће и појава. А Чарнојевић? Он је, по мом мишљењу, алтер его Петра Рајића, једна особа која га је употпунила и која је залечила, на један скроз другачији начин, његове ране које је оставила туга и усамњеност, и тај целокупан ратни вихор. Самим тим, он је делом алтер его и Црњанског.

У ратној кланици мало је могућности: човек може да се плаши за свој живот и у страху ишчекује метак, а може и да се помири са могућим крајем и нађе дубљи смисао постојања, који ће му дати снагу да пролази из једног дана у други. Рајић, осносно Црњански, изабрали су ово друго.



[1] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 51.

[2] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 51.

[3] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 52.

[4] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 55.

[5] Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 286.

5.  „Коме ја ово пишем?

 

Петар Рајић гори у жару филозофије апсурда. Он  се и даље труди да сачува дете у себи и његове мисли нестају у даљини, у женама и на фронту. И док хода по блату рова,  само се пита коме он то пише? Пре него што је ратна бура понела силне душе са собом, поносио се оним што је писао у нади да ће иза њега остати као неки вид сећања. Мећутим, ни у то више није био сигуран.

Хладан рат је захватио све и мирис крви се могао осетити на километре. Нигде ни живе душе. Пролази дан за даном, и човек после неког времена схвати да живот који је живео није његов, да је то све пука игра судбине и да је он само фигура , коју неко други помера.

Коначно га је ухватила та чаролија лутања. Он лута кроз живот, лута кроз рат, повремено залута у туђе животе, па из њих изађе… И зна да  једног дана, када се ситуација смири и борбе окончају, све ће бити као пре и све ће бити заборављено: крв недужних људи по улицама, помешани зној, храброст и страх  ратника на бојишту,  уплашеност  и стрепња жена и деце које ишчекују повратак мужева и очева кући.

Али на крају дана, скривен  у сенци иза неког дрвета, коме он може да се обрати? Ко ће бити ту да га саслуша? Једино што му преостаје је тај дневник, који ће оставити иза себе, већ и без икакве наде да ће извући живу главу из борбе. Да је унапред предодређено да остане избубљен између два света – оног идеалног и јаве. Сам. Без икаквог циља и без сазнања о томе која је његова улога и због чега му се дешава баш то што се дешава. И тако, кад Црњански каже да пише мртвима, он уствари пише онима и за оне који су заслужили да буду упамћени и слављени, у случају да записи икад дођу до њихових потомака.

Сви смо ми негде, дубоко у души попут Чарнојевића, и пред свима нама је тежак пут пун одлука. С једне стране, испред Петра су блато и лешеви које нико неће склонити после битке. Ту је све оно од чега он жели тако силно да побегне. Свет око њега тоне све дубље у провалју. С друге стране, у самоћи, људи најбоље спознају себе, своју усамљеност. Кроз Петров лик Црњански покушава да изрази своју жељу за бољим временом, да избегне ратни хаос и да више не чује фијук граната. Свет у Дневнику је оживљен и потресан, он је гротескан и ружан. Дневник је, просто, присутан, говори оно што може и колико може, и тражи себи друга.[1]

У свету кажу да речи лете, а да оно што је написано остаје, па је зато јако битно оставити иза себе траг, који ће једног дана можда некоме помоћи у нечему или донекле олакшати живот. А можда тај неко, на Суматри, никада ове речи неће прочитати, али ће далеки запис једног живота и једне смрти у њему изазвати неки притајени осмех или необјашњиву тугу.



[1] Институт за књижевност и уметност, Зборник Милош Црњански, Драгољуб С. Игњатовић, Дневник о Чарнојевићу или нихилизам као упозорење, стр. 89.

6. критичари О Дневнику о Чарнојевићу

 

 

О Дневнику о Чарнојевићу писано је од самог почетка много – и добро и лоше. Једни су га кудили,  посебно одмах по објављивању књиге, често показујући неразумевање и не бирајући речи да увреде и дело и самог писца, критикујући уз Црњанског целу модерну књижевну сцену. Други су га хвалили. У почетку их није било превише, али је с временом тај број растао.

Одмах по објављивању, уредник и власник листа Зенит, Љубомир Мицић је без потписа објавио да Црњански пише као декоратер мемоариста, као и да се његово дело не може убројати у модернистичко, а посебно не у импресионистичко.[1] Он још додаје: Извесно сентиментално пост фестум расположење, покушај мирног одражаја доба севкања оружја, суморан гестикулатор… и поврх свега баналан израз с покушајима формалних оригинал –експеримената у жељи: гледај! Поезија је акробатистика са динамиком, али г. Црњански, проза је синтетика с расцепканим догађајима[2]

Ова је критика толико наљутила Црњанског и његове пријатеље, писце Растка Петровића, Станислава Винавера, Станислава Кракова, Бошка Токина и Душана Матића, да су Мицића у новинама јавно презрели као писца и као човека.

Ништа благонаклонија није била ни списатељица Исидора Секулић: Он, а сњиме и други, узимају своје таленте као билете за скитњу по неким станицама ван времена и простора и беже од свог противника, беже од стварног судара и мегдана са историјом и национализмом… Сукобите се једаред, па да видимо где је варварство, да видидмо где је пуна мера снаге, да видимо где су услови културе! Врати се, дакле, Чарнојевићу, не за увек, него за време, и са Суматре, и из врта Беренисе, врати се на Каптол дебелих каноника или на Теразије ратних богаташа. И кад ти повичу: с пута, песниче, стој или лези, и пусти да преко тебе, баш преко тебе прође сва неваљала лудница твоје тамне епохе. [3]

Миодраг Михајловић Световски 1922. пише: Мени се чини да г. Милош Црњански не воли људе. Човечанство га се не тиче на крају крајева и ако он понегде описује његове патње и скоро га сажаљева… Уосталом, г. Црњански је склон да прими једну ширу етику: човек вреди колико и пас, бубица и дрво. (Последица рата). Онда је разумљиво што Дневник о Чарнојевићу није никаква афирмативна књига, није јеванђеље за људе добре воље, иако је у суштини болна и морална као Достојевскова фабула о злочину и казни.[4]

Једна од првих позитивних, иако анонимних критика, појавила се у часопису Мисли, у којој аутор упоређује Црњанског са Хамсуном и оцењује да је највећа вредност његовог романа у самом поступку писања, који више подсећа на песнички. Хвале га и у часопису Нова Европа, а Војислав Јовановић Марамбо у Српском књижевном гласнику пише да г. Црњански даје један жив и хаотичан дневник узрујане и ратом потресене савести.[5] Лист Демократске странке Демократија не може да се одлучи да ли му се књига допада или не, али примећује да је у питању роман који ће читалац примити с резервом све док га не прочита до краја: Поједина места готово ће вас занети, док ће вам, опет, читаве стране бити толико досадне, неозбиљно глупе, простачке, да ћете не једанпут покушати да затворите ову књигу од фине хартије и са много штампарских грешака[6]

Лист Самоуправа, орган Радикалне странке, констатује да још од Слике Дорјана Греја  Оскара Вајлда није објављен тако неморалан роман, чији је главни јунак – манијак, а загребачки лист Савременик анализира књиге Хрватски бог Марс Мирослава Крлеже и Дневник о Чарнојевићу Црњанског и каже да су ова двојица писаца још млади, али да је њихово значење за нашу литературу од огромне важности.

Предратни критичари неретко Црњанског називају припадником генерације естетских хедониста или естетичким дендијем. Велибор Глигорић, пишући о Дневнику, истиче Црњансково непосредно причање и ослобођење израза, али за њега то је само роман живаца, дневник болести једне фантазије,[7] док Бранко Лазаревић, љути противник модерне, у Црњанском види циничног егоцентристу, који је залутао у 1919. годину, осамарен и претоварен грубим товаром прљавих нагона пећинског човека.[8]

Права битка око модерне, па и књижевности Црњанског, водила се преко главних гласила српске књижевности тог времена – Мисли и Српског књижевног гласника. Сима Пандуровић је ценио Црњанског као неоспоран таленат, али и жртву времена, којој је довољан сам бунт по себи. Иво Андрић, с друге стране, у Српском књижевном гласнику оцењује Чарнојевића као књигу дубоке и вечите поезије. Критику Јосипа Кулунџића многи сматрају једном од најбољих примера разумевања романа Црњанског. Он верује да дневник Чарнојевића представља срце исповедања Црњанскове нутрин,[9] да у књизи живе два човека – Чарнојевић, који живи у души ствари и доказује да смо једно са свемиром, да нас једна душа прожима све, и други – Петар Рајић, који је ограничен предметима, што симболише његова љубав према белим рукавицама, али препун чежње за неограниченом идејом, коју симболизује Чарнојевић.

Дневник о Чарнојевићу један је од првих модерних романа у нашој књижевности. То је и јавно признато педесетих година прошлог века, када Црњанског почињу да хвале и славе. Међу првима, академик Никола Милошевић у предговору за његова сабрана дела, која 1966. издаје Просвета, пише: У композиционом погледу Дневник је по много чему оригинално, авангардно остварење. Структура овог дела, као и структура песама Црњанског, спада у онај тип литерарне организације који се назива „лабавим“. Реченице Дневника често имају такву самосталност каква се, са класичне тачке гледишта, не може ни замислити[10]

Четири године касније Милошевић издаје књигу Роман Милоша Црњанског, у којој, између осталог, анализира и Дневник. Он примећује да у роману наизглед постоји сукоб између идеје о бесмислености живота и доласку боље будућности, али да се идеја о бољем столећу ипак јавља зато да у виду контраста истакне и подвуче поруку о безизлазности и узалудности што је контекст романа у себи носи. Иза реченица које сугеришу привидни спокој главног јунака у крилу природ,[11] крије се, у ствари, горчина и  један горки, песимистички релативизам.[12] Привидно неморалне идеје Петра Рајића, како каже Милошевић, служе Црњанском само зато да боље портретише свој главни лик и да његову тугу и песимизам прикрију циничним иморализмом.[13]




[1] Александар Петров,  Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 284.

[2] Владимир Буњац,  Дневник о Црњанском,  стр. 38.

[3] Владимир Буњац,  Дневник о Црњанском,  стр. 40.

[4] Владимир Буњац,  Дневник о Црњанском,  стр. 40.

[5] Поповић Радован, Живот Милоша Црњанског, стр. 72.

[6] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 72.

[7] Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 290.

[8] Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 290.

[9] Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 285.

[10] Владимир Буњац, Дневник о Црњанском, стр. 88.

[11] Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, стр. 62-92.

[12] Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, стр. 62-92.

[13] Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, стр. 62-92.

Закључак

Видите, уметник то је сумњиво лице, маскиран човек у мраку , путник са лажним пасошем,[1] рече Андрић. Уметност је ући у дубину своје душе и имати храбрости  да причаш о неким ситуацијама искрено, без украшавања. Црњански је урадио управо то.

У његовим сликама рата, на чудан начин доминира управо мир. У мору смрти људски живот губи вредност, па зато Црњанског и његовог Петра Рајића више погађају патње рањених животиња. Не зато што су животиње вредније од људи, него зато што је порука, како каже критичар  Драгољуб С. Игњатовић, јасна: ми, природно и логично, морамо гинути, јер својим живљењем рађамо смрт на сваком кораку.

Дневник је слика времена кад су се људи одрицали наде и нису веровали у спас, а таква времена се повремено понављају. Овом књигом Црњански рађа не само један нови књижевни правац српског модернизма, већ и једну сасвим нову филозофију – суматраизам.

Можда је Црњанског и најлепше описао чувени филозоф Радомир Константиновић. Он каже да је Милош био и остао Одисеј само у једном смислу: што је у мору материје покушао да пронађе острво на коме не важе закони физике и механике који важе за сав остали свет, можда и за сву другу литературу. [2]

И на крају, свако се може идентификовати са младим Петром.  Сви смо ми донекле уплашени и застрашени животом и питамо се шта је смисао свега? Због  чега нешто функционише онако  како функционише?  После ове књиге и сама примећујем да се питам како ће се мој живот завршити.  Да ли ћу се пронаћи у лику Рајића или његовог алтер ега, Чарнојевића?  Хоћу ли и ја, када дође крај,  само погледати у широко небо и хоћу ли угледати тај бескрајни плави круг и у њему звезду?[3]

И хоћу ли само кренути ка њој?



[2] Владимир Буњац, Дневник о Црњанском, стр. 84.

[3] Милош Црњански, Сеобе I стр. 15.

Литература

 

  1. Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, „Просвета“, Београд, 1966.
  2. Милош Црњански, Лирика Итаке  и коментари, „BIGZ“, Београд, 1993.
  3. Владимир Буњац, Дневник о Црњанском, „BIGZ“, Београд, 1982.
  4. Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, „Просвета“, Београд, 1980.
  5. Институт за књижевност и уметност, Књижевно дело Милоша Црњанског, „BIGZ“, Београд, 1972.
  6. Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, „BIGZ“, Београд, 1988.
  7. Никола Милошевић,  Роман  Милоша  Црњанског, „Култура“, Београд, 1970.
  8.  Милош Црњански, Сеобе I, „Нолит“, Београд, 1987.

 

Интернет Странице

 1. https://urakultura.wordpress.com/2017/08/12/milos-crnjanski-ali-u-dusi-        duboko/#respond

 2. https://www.goodreads.com/quotes/366478—vidite-umetnik-to-je-sumnjivoo-lice-maskiran-ovek-u

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>