Дневне архиве: 24. мај 2018.

Велика голгота у роману „Време смрти“ (IV књига) Добрице Ћосића

Након славних, јуначких, али и неочекиваних победа Краљевине Србије 1914. године, Влада и Скупштина су одлучиле да се фокусирају на опoравак војске и да обезбеде потпуну подршку и помоћ савезника. Радња четвртог дела романа “Време смрти” дешава се крајем лета 1915. године. Поред судбине породице Катић, фокус је још на дипломатским односима Владе Србије са савезничким представницима у Краљевини Србији (амбасадорима), а обухаћени су и сами односи у државном врху.

Дипломатска фактографија у четвртом делу романа је углавном веродостојна. Наравно, поред историјске грађе постоји и фиктивна, која нам упечатљиво дочарава тешко стање у коме се нашла Краљевина Србија. Она је заправо ушла неспремна у рат. Никола Пашић, тадашњи председник Владе, је био један од највећих и најдуговечнијих српских политичара и, такође, централна личност – све кључне одлуке биле су његове. Као велики вођа, човек коме је нација веровала, морао је да учини све да народ не остане без воље или наде. Можда најбољи пример његове одговорности у тешком ратном периоду можемо видети из његовог разговора са војводом Путником:

 

Путник Пашићу:

 Не пристајем да одговарам за речи. Ја сам војник и одговарам за државне границе, господине председниче.

-   А ја војводо?

Ви и за речи.

-   Шта ми предлажете?

Да не учините ништа што би народу и војсци рушило веру. Веру у циљ свог ратовања. (Ћосић, Време смрти IV: 158)

 

 

Краљевина Србија се налазила као препрека царевини Немачкој на путу до Блиског истока, великој Аустроугарској је била трн у оку. Пораз су обе доживеле, а победа није била само српска, већ и савезничка – зашто онда Савезници нису одмах помогли Србији?

Одговор је прилично једноставан, свака држава је поред савезништа првенствено бринула о сопственим интересима – Русија је имала већинску војску без војне спреме, Француска је водила исцрпљујући рововски рат са далеко боље опремљеном Немачком на Западном фронту. У таквој ситуацији, Савезници су желели да што више држава приволе да пређу на савезничку страну. Једна таква држава је била српски сусед на истоку – Бугарска. Бугарска је желела део територије који је после Балканских ратова припао Србији (источна Македонија).

Још један ултиматум за Краљевину Србију: помоћ у замену за територију и народ.

Ћосић се трудио да представи што је верније различите ставове који су се јављали у Скупштини по питању односа са Савезницима.

Једна струја националиста, патриота и идеалиста није желела да дозволи да се територија, која је недавно ослобођена од Турака, сада преда суседу. Друга струја је можда размишљала тревезније и могла је да примети оно што прва није.

Разговор између Олге и Вукашина не приказује само Вукашинову унутрашњу борбу, већ, вероватно, и унутрашње сукобе других посланика:

 

Олга Вукашину:

 Пред несрећом која наступа, ја бих, Вукашине, своје идеје и начела закопала у себе. Мислим да је поштеније бити данас с људима, но са неком својом идејом.

- Али ја сам, као што знаш, написао бар двадесетак уводника о јавном поштењу и савести. И нашој деци сам одувек говорио да служе истини и пред свачим сачувају понос. Тешко ми је, не могу ни сад друкчије.

Кад се страда, у то сам се у Ваљеву уверила, људима најмање треба истина, Вукашине. Људи у несрећи траже утеху и понеку доборту.

- Твоја искуства из Ваљева, на жалост, не могу у Скупштини да применим. Скупштина није болница. Иако по кукњави, на моменте, и на болницу личи.

Ниш је болница, Србија је болница… И цела Европа је болница. Разболели се народ, сви људи. Онај ко данас није болестан, кога душа за неким не боли, није ни човек. (Ћосић, Време смрти IV:127)

 

Још један део нам јако добро представља стање те године у Скупштини, а то је сам разговор са састанка на ком је требало да се донесе одлука о следећем кораку – предати Македонију или не?

Посланик 8:

И ово треба да се зна. Србија није држава освајањима задобијена, ни земља краљевским миразима стечена. Србија је створена на – нећу. На колац – зато што нећу да будем Турчин! На конопац – зато што нећу да будем Шваба! Ни Рус, ни Италијан! Србија – то је слобода за нећу увек и пред сваким. Ми смо и данас за нећу! Тако треба поручити господи из Лондона, Париза и Петрограда! (Ћосић, Време смрти IV:119)

 

На овом састанку такође видимо развој лика Вукашина Катића:
Вукашин Катић:

Да још размислимо, господо… Да се посаветујемо и са собом и са људима око нас. Нека се господин председник владе посаветује са Врховном комадном и са свима генералима. И са овим жандармима што терају народ даље од наших врата и прозора да не чују шта ми говоримо. И попове и учитеље питајте, господо. Сутра сабајле пођимо на пијац и поразговарајмо са сељацима и сељанкама, питајмо и њих шта би они на нашем месту одлучили… (Ћосић, Време смрти IV:112)

 

Чак се и састанак војске и регента Александра одиграо на сличан начин:

Влада, војска – Александар и Мишић:

А где ви видите излаз, господине војводо?

- Да свакако не пристанемо на улогу жртве, Височанство. Не обмањујмо се да је величина једног народа у величини његове жртве. И то за идеале!

А у чему би другом могла бити величина нашег народа? Народ је онолико велик колику су му идеали, господине Мишићу.

- Мене је страх од такве величине, Височанство. Много ме страх.

И шта нам дакле предлажете?

- Не дајмо наше земље и народ који смо ми од Турака ослободили. Не дајмо! Савезницима одлучно рећи: ми смо с вама, али под часним и одређеним условима. (Ћосић, Време смрти IV:162)

 

Као што нам је познато, одговор на савезнички услов је био негативан – помоћ стога није послата, али као што је претходно установљено, Пашић се својски трудио да народу одржи наду у Савезнике. У Нишу је три дана трајао дочек савезничких трупа, које никако нису долазиле.
Паун, др Радић и Олга:

Знате ли да је Пашићу још јуче ујутру стигао телеграм да ни тај француски пук неће доћи у Србију. А ови тродневни свечани дочеци, то је, драги компатриоти, Пашићева инјекција морфијума безнадежном морибунду. (Ћосић, Време смрти IV: 354)

 

Војвода Мишић је такође избегавао директан одговор, трудећи се да оснажи веру војске у сопствене способности:
Војвода Живојин Мишић војсци:

Само то да ћу свесврдно да радим за наш опстанак и трпим заједно са вама. До краја.

/…/ Хоће ли нам помоћи ти Савезници, господине војводо?

Хоће ако имају памети. Ал’ се ви не узадјте у другог, уздајте се у себе као одувек. И братски делите и добро и зло. А војска ће да изврши своју дужност. (Ћосић, Време смрти IV: 312)

 

Након одлуке о одговору на ултиматум Савезника и неизбежног напада Бугарске, врховна команда и читава власт Краљевине Србије је морала по други пут да се пресели, али овај пут то није било повлачење у други град унутар исте државе. Војска је била преморена, неспособна за још једну чудесну победу.

 

Одлука о преласку преко Албаније:

Пашић министрима: Нека до мора и Савезника стигне једна дивизија, нека стигне један српски пук… Нека са нама стигне једна чета војника, Србија ће бити спасена. Постојаће и оствариће своје циљеве. А Хабзбуршка царевина биће срушена. Ја ћу сада одмах позвати савезничке посланике и саопштити им нашу коначну одлуку. (Ћосић, Време смрти IV:528.)

 

Одлука власти је била коначна, Врховна команда је била под заклетвом да изврши наређење које је добила. Међутим, то није зауставило војводу Живојина Мишића да покуша да на другачији начин сачува народ и државу.

Први покушај, као и други, је пропао, али сцене које је Ћосић описао приказују нам какав је терет за војску била одлука о преласку преко Албаније, како су се чак и најхрабрији ломили због ризика који је представљало повлачење преко снегом покривених Проклетија.

 

Генерал Живковић:

Ти стварно верујеш да је наша војска у стању, како си малопре истинито приказао, способна за офанзиву? И то против оних истих непријатеља који су нас преполовили и у Метохију сатерали?

/…/
Војвода Степановић:

/…/

Била би то очајничка авантура у којој бисмо жртвовали војску и срушили све изгледе за настављање рата и ослобођење отаџбине. (Ћосић, Време смрти IV: 554)

 

Војвода Мишић:

Не пристајем, Степо, на бекство у пропаст! Не пристајем да сами уништимо своју артиљерију и гранате, спалимо своју војну опрему и комору, побијемо стоку и оставимо рањенике, жене и децу, не пристајем да као просјачке руље са тробама и батинама бежимо у туђу и непријатељску земљу! Нећу глађу и мразом да докусурим своју армију! Нећу да лажем своју војску да је на мору чекају Савезници! Нећу лажју и обманом да је водим у смрт! (Ћосић, Време смрти IV: 559)

 

Српска војска, ратни заробљеници, српски народ су се повлачили, стрепећи од напада Албанаца (којима је Есад-паша наредио да не смеју да нападају Србе који се повлаче), док је снег вејао, болест се ширила. У таквим условима људи су се трудили да преживе – један пасус посебно приказује како један свеопшти рат није успео да уништи човечност у људима:

Глад, зима, болест – иста смрт – мири ратне противнике: аустроугарске заробљенике и Србе, прошлогодишње њихове победнике. Српски војници више не спроводе своје Швабе. И више се не разликују по униформама и заставама; сада се разликују по снази да трпе и другоме учине по неко добро. Измешале се колоне, једни и други личе на просјаке; пушке не носе сви Срби, пушке носе и неке Швабе; заједнички и сложно се бране од арнаутских пљачкаша и заседа. Аустроугарски заробљеници помажу женама, носе српску децу и рањенике, деле храну са дечацима и регрутима, греју се око истих ватара и стражаре на смену. На врлетима изнад провалија, хватају се за руке, придржавају, извлаче се из намета; јачи Срби помажу слабије Швабе; многе Швабе у свему пристају на судбину поражених и изгнаних Срба. Ратне непријатеље смрт чини браћом. (Ћосић, Време смрти IV: 587)

 

 

 

У Албанији умре од глади, зиме и болести и погибе од албанских заседа преко сто четрдесет хиљада српских војника и избеглица.

А од четрдесетак хиљада регрута и дечака, мобилисаних и повучених пред непријатељском најездом, до Драча и Валоне довуче се око седам хиљада.

Од половине јануара до априла 1916, са албанске обале, Французи превезоше на Крф сто педесет хиљада српских војника, а са Италијанима пребацише у Италију, Бизерту и Француску, око двадесет и пет хиљада аустроугарских заробљеника и преко осамдесет хиљада српских избеглица, жене и деце.

На албанској обали остадоше лешеви, још двадесетак хиљада живих коња српске војске, тридесетак избегличких паса, једно маче и коњички ескадрон Моравске дивизије. (Ћосић, Време смрти IV: 597)

 

 

Александра Тошић IV/1

 

 

Извор:

Добрица Ћосић „Време смрти“ (IV књига), Београд, „Просвета“, 1975.