Архиве категорија: Некатегоризовано

Драгиша Васић „Црвене магле“

Шеста београдска гимназија

Милана Ракића 33

Београд

 

 

 

 

Матурски рад из српског језика и књижевности

ЧОВЕК У ЦРВЕНИМ МАГЛАМА

Драгиша Васић „Црвене магле“

 

 

 

Ментор:                                                                                  Ученик:

Данијела  Вујисић                                                          Марија Болић VI-3

Професор српског језика и књижевности

Београд, мај 2018. год.

САДРЖАЈ

УВОД.. 3

1.1.   Основне смернице. 3

2.   Човек у црвеним маглама. 5

2.1.   О Драгиши Васићу. 5

2.2.   После рата. 9

2.3.   Мотив цркве. 9

2.4.   Жена и љубав у роману. 10

2.5.   Семантика и стил у делу. 11

2.6.   Психолошка стања јунака. 12

2.7.   Сукоб традиционалног и модерног и сукоб идеологија. 13

ЗАКЉУЧАК. 14

БИБЛИОГРАФИЈА. 15

УВОД

 

 

 

У раду се говори о ратној прози Драгише Васића, тачније о делу „Црвене магле“ и најпре о човековој судбини у рату, али ио иделогијама у којимa се човек губи, љубавима које умиру, изгубљеним надама, вери која јењава…Циљ рада је да покаже високе домете приповедача Драгише Васића, те његову умешност у давању слике Првог светског рата не само кроз непосредна збивања на фронту, него и кроз последице које Први светски рат оставља на људе правећи од њихгубитникеи људе слабе воље. Посебна пажња посвећена је месту које жена заузима у овом делу.

Тема Великог рата има велику литерарну обрађеност. У том контексту је важно истакнути улогу истраживања архивске грађе и сличних материјала у књижевном тематизирању Првог светског рата. У делу Драгише Васића слика рата датаје након његовог завршетка, у виду сенкe, кроз ретроспекције проживљеног и немогућности да се настави са животом, а чак и када се описују сами ратни доживљаји, увек постоји временска дистанца између приповедног и исприповеданог. Тон којим приповедачи, углавном у првом лицу, казују своје приче, грозничав је и нервозан, а њихово стање блиско је растројству и послератној трауми.

Васић нам виртуозно приказује човека који се у рату најпре бори са самим собом, свестан своје судбине и да пред њим зјапе све крваве и отворене ране човечанства. Он види како се гаси сва вера. Он зна да стоји на граници једног друштва које пропада, и које „са свих страна посмртна звона оглашују.[1] У свом том хаосу, лудилу и агонији јавља се „она нова вера“.

Вуку се отуд неке црвене, крваве магле, веле да у њима има пуно нове и дивне вере и обећања.”[2]Он би да сачува „оно старо“, јер је управо тоочувало отаџбину. У томе је скромност и нада, али одупрети се утицајима није лако након рата када човек постаје тело без душе – изгуби морална начела и често остаје психички нестабилан. Можда је управо то стање идеално за „тровање“ новим идеологијама.

 

 


[1]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 115.

[2]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 115.

1.  Човек у црвеним маглама

 

1.1.      О Драгиши Васићу

 

Драгиша Васић је рођен 1885. у Горњем Милановцу. Завршио јеПрава у Београду, учествовао у Балканским ратовима као резервни пешадијски официр. Потом је био борац и у Првом светском рату, прошао је Колубарску битку, повлачење преко Албаније, Крф, Солунски фронт.Те године ратног ужаса биће моћна стваралачка инспирација. Већ за прву причу „Пацко“ (1914) – о несрећном српском војнику који страда сахрањујући бугарског подофицира, свог непријатеља – добио је награду жирија у коме су били Јован Скерлић и Исидора Секулић. Касније долази и роман „Црвене магле“, једно од његових најзначајнијих дела. Уследиле су још две књиге „Приповетке“ (за које је предговор написао Милан Богдановић, 1929) и збирка прича „Пад с грађевине“ (1932).

cm                    cm2

Слика 1 Драгиша Васић, десно,               Слика 2 Драгиша Васић са, на       Солунском фронту                                    Драгиша Васић са равногоркама                                                                                 2.равногорског корпуса у области                                                                               Чачка 1944. године

cm3

Слика 3 Генерал Дража Михаиловић и мајор Драгиша Васић, 6. децембра 1942. у селу Горње Липово изнад Колашина

Као припадник Републиканске странке уређивао је независни дневни лист „Прогрес“ који је окупљао ондашње најзначајније модерне ствараоце, од Ујевића, Манојловића, Винавера, Кракова, до младог Растка Петровића. Његови политички уводници често су цензурисани и били повод за забрањивање листа.

Као млад адвокат, близак идејама левичара бранио је комунисте, међу којима је био и Спасоје Стејић, неуспешни атентатор на краља Александра Карађорђевића. Био је близак пријатељ Мирослава Крлеже (коме је био и кум) и сарадник у његовом часопису „Књижевна република“, а од краја двадесетих је члан редакције левичарског часописа „Нова литература“, који су покренули браћа Павле и Ото Бихаљи. Остало је забележено и да је 1931. године, преко генерала Петра Живковића успео да из затвора буде пуштен Ђука Цвијић, ранији генерални секретар КПЈ који је требало да буде ликвидиран.

Од средине тридесетих година, као један од водећих људи Српског културног клуба, Васић се све више и жешће окреће националним темама и разилази са својим дотадашњим пријатељима. Почетком рата приступио је четничком покрету, постао после Драже Михаиловића друга личност по важности и утицају, уређивао два листа, био главни равногорски идеолог. То му, наравно, нова комунистичка власт није могла да опрости, па је одлуком Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача окривљен као „издајник народа“. Одузета му је сва имовина, књиге повучене из књижара и библиотека, као и списи из Српске краљевске академије чији је био члан.

cm4                 cm5

Слика 4 Драгиша Васић                     Слика 5 Предавање Драгише Васића на    уочи Другог светског рата                   на Коларцу, око 1930. године

У изузетно бурној биографији Драгише Васића, писца ретког дара и антологијских дела, остале су две енигме које, по свему судећи, тешко да ће икада бити решене. Како је завршио живот: да ли су га убиле усташе у Новој Градишки или припадници Озне код Бањалуке? Или је пак, по неким сведочењима, успео да побегне у Москву, где је и умро 1956?Да ли је можда „Чича број два“, како су га звали, у штаб Драже Михаиловића, где је провео читав рат, отишао по задатку совјетске обавештајне службе, као шпијун НКВД[1]?

cm6

Слика 6 Драгиша Васић као српски официр. Снимљено у Крагујевцу 1912-1915.



[1]НКВД – Народни комесаријат унутрашњих послова; назив за јавну и тајну полицију Совјетског Савеза која је директно извршавала наредбе Совјета.

1.2.      После рата

 

Кључан за поетику романа „Црвене магле“ јесте прилог после. Њиме се указује не само на темпоралност, постериорност, него и на специфичну свест бивших ратника о животу: за њих, живот се дели на оно пре рата и оно после рата. Порушени идеали, љубавне и егзистенцијалне кризе, изгубљеност у идеологијама и зло које оне доносе, све оно што је донео рат, стоји у контрасту према ономе што је било пре њега. Оно пре остаје за ратником као идеализовано време, време у којем је имао снове, али и све оно што више не постоји. Рат је преломни тренутак који људе мења, деградира, дехуманизује, а све оно што долази после рата претвара се у апсурд. На експлицитан начин јунак Јуришић указујена бесмисленост живљења после рата када се разочара видевши како после рата изгледа његова некадашња љубав.Свака клица наде остаје уништена, не стижући да се развије у остварен сан.

1.3.      Мотив цркве

 

Аутор на посве специфичан начин котекстуализује мотив цркве у роману. Скрнављење цркве у рату приказује морално пропадање људи јер су спремни на уништавање светиње, али и веру људи која постаје нестабилна попут урушених храмова. Пустош и рушевине цркве остају и у душама сведока рата, које полако губе морални компас.

Христић се приликом битке нашао у цркви у којој је тражио спас и заштиту, а онда схвата да је следећа мета управо црква. Сваки трачак наде се губи након тога.

1.4.  Жена и љубав у роману

 

Поред ратне уметнички упечатљиво је остварена и тема љубави и разорне чулности. Еротска страст не зна за ограничења и рат, она не води рачуна о паланачким обзирима, већ захтева реализацију, сад и одмах. За Васићеве јунаке љувај је борба, сукоб, бодлеровска идеја о љубави као борби и освајању. Љубав, као и рат, изискује жртву.

Наташаје светла фигура пре Првог светског рата.Она је идеална вереница, али је од Алексија Јуришића раздваја рат; убрзо након Наташиног и Јуришићевог растанка, она умире. Идеализована слика ове јунакиње не може бити ничим нарушена јер она својим страдањем постаје нека врста Петраркине етеричне драге, идеализоване и недостижне. Након смрти она прелази у духовну сферу, чиме је онемогућена било каква њена детронизација од стране оних који су је волели – Јуришића и приповедача (који после рата мењају поглед на живот, па самим тим и на жену).

Удаљеност жена за ратнике је нешто што се најтеже подноси, па ликови у халуцинацији, или само у мислима, виде женску прилику. Тако Христић усред оних мучних хаоса види дражесну фигуру своје жене и слатке успомене краткотрајног уживања са њом. Доказ тог неподношљивог недостајања јесу писма која Христићу шаље драга и осећања која свака реч изазива у њему. Кроз ова писма Васић нам, између осталог, жену приказује и као страствено биће. „Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст… Ето у тој страсти, у тој грозници зарила сам јуче онај твој мали нож у руку па сам сисала своју рођену крв. Ох, како је слатка била та крв. Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет оанј тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме први пут воја рука обухватила. Зашто си ме додирнуо?“[1]

 



[1]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 28.

1.5.      Семантика и стил у делу

 

Треба обратити пажњу и на семантички слој у роману. Наиме, појаљују се двојица ликова са презименима симболичног значења –Христић,  који се крије у цркви тражећи спас и Јуришић, који све време „јури“ срећу да би на крају изгубио себе.

Ово дело садржи елементе  романа тока свести, представља психолошко дело у маниру романа Достојевског. Такође, сведочанство је о томе како су млади војници доживели Први светски рат док су их родитељи бодрили да се боре, а веренице их чекале у стрепњи.

Највероватније да је овај Васићев роман био инспирација и један од извора идеја и специфичних углова посматрања проблематике рата и за Добрицу Ћосића који се у „Времену смрти“ бави управо темом Великог рата, мајсторски користећи унутрашњи монолог као и Драгиша Васић.

Наша књижевност, иако не баш богата аутентичним делима о том историјском периоду, нарочито када је реч о неидеализованим животним причама обичних људи,  замало да је била ускраћена и за роман ванредне вредности какав је Васићев.

Као историчар он оперише конкретним и тачним информацијама, али показује и невероватно познавање нашег менталитета.

Овај роман бави се проблематиком  “злочина и казне“ на српски начин, питањем одрживости наших вековних светиња – спремности на страдање за домовину и безусловној верност жени која чека ратника.

1.6.      Психолошка стања јунака

 

„Црвене магле“ су антропологија рата која је постала тема о страдању народа и појединаца. После Турског и Балканског рата,које је Србија водила да би одбранила своја историјска права на независност, почео је Први светски рат, упамћен по броју изгинулих и осакаћених, по дуготрајним људским недаћама и свирепим умирањима. Узимајући га за тему Драгиша Васић настоји да уметничким визијама својих творевина објасни његово трауматично дејство на човека и човечанство.Уметнички уверљиво и импресивно представља расцепе и пукотине које је рат проузроковао у психо-емоционалној структури људског бића.

Јунаци су најпре намучени дилемама. Рећи ће Јуришић: „Двоумица – то је моја тешка, фатална бољка.“[1] Двоумице су пристутне и када се говори о кукавичлуку. Христић, избегавши смрт, одлучује да рани своју леву ногу како би се вратио породици и жени. Овај јунак намеће питање о куквичлуку и јунаштву. Да ли је његов поступак одраз храбрости и пожртвованости или пуке себичности и бојажљивости? Неће нас дуго оставити у недоумици. Интензиван осећај кривице и стид обузимали су његове мисли. При сусрету са женом, он ће избегавати њен поглед. Потпуно осрамоћен (пред собом) спустиће главу пред сваким ко ће га сматрати херојем. Међутим, овај јунак се временом мења; он почиње да се дичи својим „војничким подвизима“ улепшавајући приче о својим ранама, дајући нове верзије својим патолошким лажима сваки пут када их некоме исприча, толико уверљиво да се чини да је и сам почео да верује у њих.

 



[1]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 24.

1.7.      Сукоб традиционалног и модерног и сукоб идеологија

 

Схватање части јењава, као и традиција. Нема оног колена људи који су напојени витештвом, у огњеном родољубљу штитили традицију. То колено је било срце једне целине која се сада немилосрдно распадала.

Сукоб „традиционалног” и „модерног”, карактеристичан за експресионизам, остварује се у Васићевом приповедачком контексту као сукоб наслеђеногчији су истинитост и вредност утврдила претходна покољења (па се самим тим прихвата као слепа нужност,отаџбина се воли и за њу вреди погинути), и искуственог,које рационализује ирелативизује утврђене истине.Разапетост човека послератног добаизмеђу две подјенакопримамљиве силе, између прошлоги садашњег, фрустрира његово будуће делање.

Сукобе генерација, „традиционалног“ и „овог новог“ додатно ће подстаћи појава комунизма у виду „нове вере“, коју Христић не би желео да прихвати. Он би хтео још мало оне „старе вере“, која је чувала његову дедовину и у којој је лежала скромност. Али, дилеме и даље киње овог јунака. Да ли је боље остати у некој сањарској контемплацији или пуститити страстима и инстиктима да проговоре?

ЗАКЉУЧАК

 

Јунаци Драгише Васића, бивши ратници, постају неспособни да наставе живот после рата. Сви они приповедају, исповедају се. Бивше ратнике муче нервна растројеност, несаница, самоубилачки нагон, нервоза. Рат је моменат који дели њихов живот на пре и после, при чему је све оно пре рата идеализовано као време у коме су људи имали снове, младост и надања, а жене су биле верне и искрене супруге и веренице, док се живот после рата претвара у апсурд и безнађе. Велики ратпроменио је однос човека према свету јер после њега ни човек ни свет нису, и не могу бити, исти. Самератне сликеВасић ретко представљен непосредно – увек су важније место добијале његове последице: дехуманизација, растројеност, аморалност, пораженост и слаба воља. Васић је овим делом показао одјек рата и у њима вредно место дао психолошком портретисању бивших ратника, али и сликама ратних ужаса на фронту.

Рат оставља пустош, испразност, искривљене приказе реалности и неизмерну тугу. Сам рат, али и укрштене и супротстављене идеологије, натераће човека да „се сурово одриче закона, одбацује Творца“[1]Ништа другачије неће дожитвети ни наш јунак Јуришић.

„Пре његове смрти у лудници причали су: да је био веома миран, врло благ и кротак. Имао је, кажу, само једну, чудну и сталну, особину. По цео боговетни дан руковао би се са људима, пушио или писао Наташи.“[2]



[1]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 135.

[2]Васић Драгиша, Црвене магле, стр. 137.

БИБЛИОГРАФИЈА

 

  1. ВасићДрагиша, „Црвене Магле“, Portalibris, Београд, 2017.
  2. Костић Драгомир, „Још његова душа лута“, Panorama, Приштина, 2007.
  3. Миловановић Никола,„Драгиша Васић – од грађанског бунтовникадо контрареволуционара“, Нова књига, Београд, 1986.

Спољашње везе

  1. https://www.pogledi.rs/dragisa-vasic/
  2. „Enigma Dragiše Vasića“, Politika, 21 December 2009.
  3. Русофил, равногорац и Крлежин кум, РТС – Око магазин – Званични канал

 

 

 

 

 

 

 

 

ДРАГИША ВАСИЋ

 

dv

Драгомир-Драгиша Васићје био српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. Сврстава се међу најзначајније приповедаче српске књижевности.

Рођен је 2. септембра 1885. године у Горњем Милановцу, а преминио је априла 1945. у логору у Старој Градишки. Завршава основну школу и ниже разреде гимназије у Милановцу, коју ће касније наставити у Чачку и Београду. Драгиша Васић, као ђак осмог разреда гимназије, сведок је Мајског преврата 1903, у коме је учествовао његов рођак Т. Мијушковић, пешадијски потпоручник на служби у Васићевом родном граду. У Београду је млади Милановчанин дипломирао на Правном факултету да би 1912. године,у месту рођења, отворио адвокатску канцеларију.Пре почетка Првог светског рата био је  успешан професор књижевности и правник у Београду. Ипак, одбацио је права и потпуно се посветио књижевности. Рано је остао удовац. Прва жена Радмила је била кћи политичара др Стојана Рибарца.

Као резервни пешадијски официр, учествује у Балканским ратовима, у Кумановској и Брегалничкој бици. Да би 1914, у доба кратког мирнодопског предаха, објавио прву причу у Политици. Онда почиње крвави светски рат и Васић је поново у првим борбеним редовима.

У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске Краљевине Србије. Био је  велики поборник организације Црна рука. Наставио је да служи у Српској војсци током Првог светског рата и борио се у Колубарској бици новембра и децембра 1914. Повукао се са српском војском кроз Албанију у зиму 1915. и 1916. и искрцао на грчком острву Крг, одакле је пребачен на Солунски фронт. До 1917. разочарао се у династију Карађорђевић након Солунског процеса, на ком је Васићев рођак Љубомир Вуловић као припадник Црне руке осуђен за наводни атентат на регента Александра. Протестовао је код тадашњег председника владе Пашића да се пуковник Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу. Васић је био демобилисан на крају рата у новембру 1918. и напустио је војску са чином капетана у резерви.

Вративши се у Горњи Милановац пише прво обимније дело ,,Карактер и менталитет једног покољења“ (1919), химну својим саборцима из ратова кроз које је управо прошао.Та књига се наставља на његове прве приче о часном лику српских јунака, какве су Пацко или Пуковска застава.

Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Велимир Вемић који је једва извукао живу главу у Солунском процесу. Прелаз српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака „Утуљена кандила“(1922). Комунистичком покрету замерио се својом књигом “Црвене магле“ (1924). Сматрао је да је комунизам само треутна појава и да ће убрзо нестати.

Своју будућу супругу је упознао у Москви 1925. године. Из тога брака родила му се ћерка Татјана. Заједно са будућом супругом вратио се поново у Београд, где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији.

Васић је учествовао и у Другом светском рату, где је био наклоњен четничкој организацији пуковника Драже Михаиловића. Већи део рата провео је у Извршном комитету ЦНК уз Стевана Мољевића и Младена Жујовића. На крају је напустио Михаиловићаи придружио се четничком команданту Павлу Ђуришићу, међутим поражени су и заробљени од страна снага ХОС-а. Убијено је 150 одабраних четничких интелектуалаца и официра.

 

Библиографија

 

Роман- ,,Црвене магле“ (1922)

dv

Збирке приповедака

1) Утуљена кандила (1922):

- ,,У гостима“

- ,,Ресимић Добошар“

- ,,Реконвалесценти“

- ,,Авети у лову“

- ,,У празном олтару“

2) Витло и друге приче (1924):

- ,,Витло“

- ,,Освета“

- ,,Понор“

- ,,Жена“

- ,,Васкрсење“

- ,,Исповест једног сметњака“

- ,,Сумњива прича“

- ,,Напаст“

 

3) Пад са грађевине (1932):

 - ,,Пад са грађевине

 - ,,Прича о Лазару Пардону, човеку који није господин“

 - ,,Погибија Јаћима Меденице“

  – ,,Ослобођење“

  – ,,Иван- Илија Илић“

   - ,,Сведок“

    – ,,Завејани“

    – ,,Чистач“

    – ,,Сви смо ми Колета од Розена’

4) Бакућ Улија и друге приче:

- ,,Бакућ Улија“

- ,,Пацко“

- ,,Част“

- ,,Заступник“’

- ,,Први дани“

- ,,Сан Каплара Белића“

- ,,Јагње“

- ,,Пуковска застава“

- ,,Мајор Таса“

- ,,Пад Феризовића“

- ,,Чују се топови“

- ,,Ко је он?“

- ,,Незнани“

- ,,Светлана“

- ,,Прича о Србима“

 

Драгиша Васић вешто усмерава своју приповедачку пажњу на лично и колективно, на појединачно и опште. Говорећи о појединцу, он говори о целини  и сликајући човека, он на памети има народ.

По избору тема и садржају приповедања, Драгиша Васић припада експресионизму, док га изабрани наративни поступак приближава реалистичкој традицији. Значај Драгише Васића као приповедача у савременом контексту несумњив је. Његове приповетке постављају питања и редефинишу опште истине које су и данас камен спотицања „модерне” српске нације. Актуелно је још увек стање, тзв. „постконфликтног друштва” разапетог између прошлог и садашњег; нације утуљених кандила без јасне визије будућег. Васић, својим приповеткама, готово пророчки наслућује српска „модерна времена”.

Јунаци Васићевих прича постају нискомиметске личности, попут Ресимића Добошара у истоименој приповеци, или разочарани и згађени људи, попут невиног човека кога крвнички туку као комунисти у причи ,,У празном олтару“ да би га без икаквог извињења бацили на улицу, после чега он заиста и решава да постане комуниста, борац против чудовишног система. Тако настају и ,,Црвене магле“, роман сав у грчу једне епохе, роман о људима које је рат трајно обележио и који се не могу уклопити у послератни поредак, пун духовне и моралне трулежи. ,,Витло и друге приче“ већ су писани са одмаком од експресионистичке нервозе, и у њима се јавља иронизација чак и иронизација мотивације једног самоубице, као у причи ,,Исповест једног сметењака“. Сама насловна прича ,,Витло“ представља живот човека као непрестано витлање, које се завршава у смрти и забораву. Последња збирка Васићевих прича, ,,Пад са грађевине“приближиће се извесним струјањима социјалне књижевности.

За разлику од јунака своје приповетке „У гостима”, Драгиша Васић није „господски” путовао кроз нашу књижевну баштину. Било је то неизвесно путовање, са доста посртања вешто инструисаних од стране разних „машиновођа“ и посленика комунистичко социјалистичке културе до деведесетих година минулога века. Учесник Балканских и Првог светског рата, проглашен је „народним непријатељем“, па је самим тим и његово значајно књижевно дело годинама било маргинализовано. Васићев повратак у контекст српске књижевне традиције, из које је потиснут силом идеолошких разлога, био је, према томе – неизбежан.

 

Савић Теодора II2

Утуљена кандила

 

О Утуљеним кандилима  Драгише Васића

UtuljenaKandila

  Утуљена кандила, збирка приповедака Драгише Васића, представља потпуно другачији поглед на Велики рат из којег је Србија, уз велике жртве, изашла као победник. Како каже Васић, то и није победа јер победе нема у тако свеопштем рату, рату светских размера. Он је од 1912. до 1918. године учествовао у ратним дешавањима, а припадао је оним младим људима који су у рат ушли не схватајући његове размере. То што је имао прилике да види, може се назвати само ужасом, огољењем до сржи… Скинула се маска са велике победе и то је био шамар неустрашивости и непобедивости српске војске, шамар миту и легенди, шамар моралу. Утуљена кандила је књига о људским судбинама у ратном вихору и необична галерија ликова, прилика и ситуација. Збирка представља и промене осећања, мишљења и погледа на рат и живот у ратним условима. Људи се у овим причама мењају, постају гори него што су били. Рат је огромних, до тада невиђених размера, вођен против много јачих непријатеља, праћен напуштањем домовине, боравком у туђини, дугим чекањем на повратак, мишљу о својима, праћен страхом и надом, као и смрћу, чак и питањем: „Како сачувати у свему томе присебност? Како опстати?“

Васић је унео у ову књигу контрастирање, понављање, динамичну смену људи и предела, затамњење и расветљење слике и визије што је његово приповедањеучинило мајсторским. Ово дело је сведочанство о једном злом времену које је изнело много позитивних, али и негативних и људских црта. Једноставност је измакла, чежња за тихим и мирним животом је угашена, тако нешто постало је недостижно.

Овом збирком приповедака Васић се нашао у првом плану у кругу ондашње српске књижевности и зато је тешко одабрати једну или две приче које су импресивније од осталих. Две приче, уско повезане колико и контрасне јесу Реконвалесценти и Ресимић добошар.

 

„Ресимић добошар“ је једна од најпознатијих приповедака Драгише Васића.Она говори о Секули Ресимићу, добошару ниског раста, чупаве косе и кривих ногу. Главни лик приповетке је по свим својим карактеристикама у супротности са уобичајено приказиваним ратним херојима. Он није ратник и борац, али је храбар добровољац и добар помоћник. У једном тренутку се писац враћа у доба јунаковог детињства, одакле сазнајемо да се Секула, због немогућности школовања,опредељује за занат, те продаје бозу и алву војсци. Иако је цео свој живот посветио раду у војсци,његов највећи успех је то што му је кнегиња, као награду за добровољно помагање болничаркама, поклонила букет, мада то њему не сметајер он „ради и када га не терају на рад“. Секула је оптуживан за крађу, превару, па и за покушај убиства. Он је лопов и варалицаи пожртвовани војник и добровољац у исто време. Називали су га погрдним именима, понижавали и у њему нису видели човека, већ наказу. Њему, и када говори истину, не верују. Када је спасио свој пук, не само даније награђен, већ је и кажњен због крађе. „Секула се, међутим, никад није љутио“. Писац је неутрални наратор, не видимо његов однос према јадном добошару, ни реч сажаљења, подршке или критике. Приповедач није директно рекао како се Секула осећа и о чему размишља, највишесе о томе сазнаје преко јунакових поступке и дела, односно метафоричном и индиректном карактеризацијом. Он је један од многих који су били принуђени да учествују у рату, иако нису рођени да буду јунаци. У овој приповеци рат није стављен у први план, већ обични људи који су учествовали у њему. На тај начин сазнајемо више о самом рату и великим губицима које је наша држава претрпела. И након убиства главног јунака,приповедач истиче поуку кроз бесмислени дијалог генерала и мајора, који не маре за војнике свога пука и из кога се види колико је мала вредност људског живота у бесмислу рата. „И Ресула, који се хвалио да је покопао пук, оста неукопан“. Заборављен је Секула, као и многи храбри људи који су живот дали за отаџбину.

 

Ако се у Ресимићу добошару народ појављује као један од учесника, у приповеци Реконвалесценти(реконвалесцент, што значи опорављеник, прездрављеник, онај који се опоравља од болести, који је на путу до потпуног оздрављења) он је једини учесник. Приказани су људи на одређеном простору, на месту на коме не би требало да буду. Аутор на почетку каже: „Реконвалесценти обувају болничке папуче на изнемогле и дрхтаве ноге, и ужагрене, радознале очи опкољавају сестру Стефенсон која се труди да говори њиховим језиком и да их овесели“. Њихове очи су „ужагрене“ од пожуда према њој, а не од новости које им доноси. Већина ликова је удаљена од разлога свог бивања у болничким павиљонима, а њихове исповести надмашују околност неповољну по моралну страну. Реконвалесценти су људи одвојени од рата, који се од рата опорављају, али који никад неће потпуно оздравити, па тако приповетка Драгише Васића овој речи даје једно ново значење. То су људи разноврсних судбина, осећања, памћења, брига и нада који дају реалистичан приказ онога времена у Србији и рата уопште.

Радња приповетке почиње у зору и траје дан и ноћ, до следећег јутра. Приповедање ниже портрете свих реконвалесцената који се даве у магли и киши: „И данима тако сипи, ромиња, кисне, па мокро све, и тешко, и увијено густом кишном маглом“. Васић отвара врата једног од павиљона, чиме започиње прву причу у низу различитих судбина: „Па се нагло отворе врата павиљона, појури студен споља као бес и сестра Стефенсон улети задихана, са покислим руменим образима и црним мачетом на грудима испод шала“. Речца „па“ јавља се после сваког застоја у приповеци и означава прелаз из једне у другу ситуацију и повезује одређене делове. Овде је целина само простор – болнички павиљони, где се реконвалесценти физички налазе, а духовно су сасвим у другим просторима.

Сукоб инжењерског пуковника и пешадијског потпуковника који су суседи у соби (а две су супротности су у свему – у изгледу, у понашању…)једна је од најупечатљивијих. Дијалог је као разговор глувих а аутор улази само у свест једног од њих, и то пуковника који пати због прошлости  јер је код куће оставио младу жену.

Иако се приповетка збива у ратном времену, иако је у ратном окружењу, главна тема није рат, већ жена. То показује и прича поручника Стевана о једном неоствареном љубавном сусрету. Радња је смештена у јесен 1914. године у атмосфери занесености ратним успесима, а прича говори о младом нареднику, младој жени и строгом пуковнику. Ови дијалози имају снагу филмских, а приповедање је живо и природно, док су у њему измешани очекивање, жеља, лукавство, сан и болно рушење истог. То је пропуштена прилика која се јавља једном у животу.

Есеј љубоморног професора Љубишића о отаџбини, другачијег је садржаја. Он води дијалог са својим другом који само пасивно учествује као слушалац, али и разоткрива пријатељу позадину свог незадовољства, чији је узрок жена. У неким причама дају се и карактерне особине појединих народа. Најновија категоризација народа је претенциозна, иако не увек дата у озбиљном тону, а своди се опет на опис жене.

За крај су остављене приче о двоје људи који налазе извесно задовољство, а реч је о присутном мушкарцу и одсутној жени. Капетан Ћорић је сам у ноћи што је знак да су им судбине раздвојене, али има и нешто што их зближава, а то је павиљон, рат. Капетан се сећа своје умрле жене и једини смисао живота налази у научном раду, а жели и да се рат настави јер се та ужасна жеља слаже са његовим интимним планом.

Повезано је много ликова разних судбина, а ово дело пуно је и жудње за животом који се расипа. Један дан и једна ноћ на том „чаробном брегу“, а на крају јутро – поново све испочетка. Приповетка се затвара питањем риђег потпуковника што изражава апсуд Васићевих јунака, као и затворен простор из кога нема излаза.

 

 

 Ана Николић и Вера Ђунисијевић 4-1

ЦРЊАНСКИ И ПОЛЕМИКА СА КРЛЕЖОМ

ОКЛЕВЕТАНИ РАТ

Беше давно када је славна песникиња Десанка Максимовић нашу отаџбину описала као малу земљу сељака, на брдовитом Балкану…Далеко у високим планинама овог трусног подручја, вековима мучена и разарана, народа лишеног слободе, Србија и даље живи. Њени мали људи, и даље копају голим рукама оно мало плодне земље која је остала под ногама окупатора што су немилосрдно газили и уништавали све пред собом. Године патње, бола, туге стоје иза набораних лица наших најстаријих, оних који су се борили да ми данас живимо у миру, а хектари многих равница испуњени су црним, мермерним плочама, на којима крупним словима вековима стоје написана имена наших предака, наших јунака и хероја.

Здраворазумски гледано, ми као њихова деца не смемо их никад заборавити, борећи се свим силама да у наредним годинама овог века, ове наметнуте пропаганде безусловног мира, негујемо и штитимо успомену на све оне који су своје душе дали, а не продали, немилосрдним освајачима.

И у мору тих, народски речено проданих душа, који и за ону најтврђу, крвљу натопљену кору хлеба коју им непријатиљи дају желећи да их понизе, раде све, не осврћући се на оно што остављају и заборављају, бритког језика, златног ума, наш песник, Милош Црњански, креће у своју борбу са ветрењачама. Борбу против присилне пацифистичке манипулације обичних, напаћених људи. Језиком бритким као сабља, неприкосновеног талента и знања, он износи своје ставове, не бојећи се никога. У чланку „Оклеветани рат“ (Време, Београд, 16. 3. 1934.)изнео је најсветлије идеје бранећи наш етнички идентитет. За њега је рат био света борба за слободу, касарне школе чије су вредности, како и сам каже, непролазне. Утопијом је сматрао идеју високог приказа мира, уздижући сенке рата и сав допринос у развитку човечанства који је он донео са собом. Својим знањем је бранио тако већ патњом самог заробљеништва униженог војника, величајући његова највећа морална начела, која су заиста одлика сваког човека који је учио и прошао животну, војну школу. Није желео да се повинује таласу пацифизма који је долазио са Запада, већ је неуморно говорио о величанствености великих битки које су вођене за слободу.

Његове идеје косиле су се идејама његових савременика, који су се трудили да на све начине оповргну изнете ставове. Мирослав Крлежа, велики пацифист, који је и сам служио војску у Пешти, пише текстове против Црњанског, заборављајући своје чланке у којима је и он одушевљено прихватао „генијалну“ стратегију аустроугарских генерала, нижући безбројне епитете у славу рата. Заборавио је своје путеве којима је ишао док није постао велика личност пацифизма. Иако се, против Црњанског, служио разним средствима, није успео у својој намери да унизи његове ставове, у којима ми, чувајући у аманет остављена дела, проналазимо и схватамо све поуке и поруке његовог рада.

На небу, пуном истих, једноличних звезда, једна,наизглед најмања, сијала је најјаче. Обасјавала је својом светлошћу цело тамно, мрачно небо. То је био највећи међу највећим, најхрабрији Милош Црњански. И даље, корачајући сигурно, утабаним стазама мира, дубоко га носимо у срцу и чувамо од заборава. Слава му и хвала!

 

Елена Крсмановић II-2

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ „ДНЕВНИК О ЧАРНОЈЕВИЋУ“

Шеста београдска гимназија

Београд, Милана Ракића 33

 

 

 

 

 

 

 

Матурски рад из српског језика и књижевности

 

 

„Коме ја ово пишем?“

Милош Црњански „Дневник о Чарнојевићу“

 

 

 

 

 

 

              Ментор:                                                                    Ученик:

          Данијела Вујисић                                            Теодора Спасојевић, IV-3

Проф. српског језика и књижевности

 

 

Београд, мај 2018. год.

САДРЖАЈ

Увод. 3

2. О Милошу Црњанском.. 4

2.1. Живот Милоша Црњанског. 4

2.2. Књижевни рад Милоша Црњанског. 9

3. Дневник о Чарнојевићу. 10

3.1. О књижевном делу. 10

3.2. Суматраизам  у  „Дневнику оЧарнојевићу“. 11

4. ЛИКОВИ.. 13

4.1.Петар Рајић. 13

4.2. Да ли је Чарнојевић стварно постојао?. 14

5.  „Коме ја ово пишем?. 16

6. критичари о Дневнику о Чарнојевићу. 17

Закључак. 19

Интернет Странице. 20

Увод

 

Ове године навршава се цео век од краја једног од највећих и најкрвавијих ратова – Првог светског рата. Велики рат, како су га звали, однео је 15 милиона живота и оставио 22 милиона рањених. Била је то незапамћена кланица.

У Србији, коју је напала Аустроугарска, непоколебљиви и храбри јунаци, војници, али и обични сељаци, кренули су у одбрану отаџбине. Међутим, било је и оних који су се, не својом вољом, нашли на другој страни рова. Један од њих је Милош Црњански – највећи српски песник двадесетог века. Пошто је рођен у Банату, као и многе друге војвођанске Србе, аустроугарска војска је присилно мобилисала.

Завичај је прво оно где сте се родили… Али завичај, прави, знате, који волите, који осећате, за мене је Србија,[1] писао је касније Црњански. Због овог чудног сплета околности и ратовања на погрешној страни, његов доживљај рата у чије блато су бачени обични људи, био је још јачи. Оно што је сам осећао, као лирски надахнута, усамљеничка душа, види се и у осећањима лика Петра Рајића у Дневнику о Чарнојевићу.

Црњански је по свему био необичан.

Позната београдска фигура: средњег раста али танак и лак, жустар, препланулог лица, шешира округлог облика, јако истурене доње уснице, коректан, он оставља угодан утисак  [2] - тако га описује писац Бранимир Ћосић. Чешће се виђа сам на улици, него у друштву. Али, зато се увек може видети на фудбалским утакмицама и боксерским мечевима – то не пропушта. [3]

За вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије, Црњански не сазнаје код куће, ни у Београду, већ у Бечу, где је боравио код ујака, и то у кафани „Кафе Маинл“. Да ли из младићке радозналисти или из неког другог разлога, чак је и присуствовао погребу убијеног пара. Касније ће записати: Принцип је, својим актом, ипак, ударио свима нама на чело жиг убице и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је повезао боље него што смо били повезани дотле, црквом, традицијом, крвљу. Језик којим је атентатор говорио био је јасан.. Аустријском царству било је одзвонило. .. И ја сам се, првих дана после атентата, склонио у шуму Беча (у Хинтербруел), јер се полиција беше, дискретно, заинтересовала за чланове студентског удружења „Зора“…[4]

Његов батаљон послат је ка Србији. Срећом, тај пут је успео да избегне. Позлило му је и послат је у Вуковар у болницу уместо да као каплар ратује јужно од Дунава.

Већ у лето 1915. шаљу га на фронт, у Галицију. Управо ту, Црњански доживљава све страхоте које ће описати у Дневнику о Чарнојевићу. Док се Руси храбро боре, како каже, они, аустроугарски поданици, дане и ноћи, сунце и кишу, дочекују у рововима, на разбојишту. Живот су му спасиле књиге Достојевског, мајчини пакети, са по једном кутијом сардина и црвеном паприком као срце материно, природа, коју је љубио, и песме које је писао.  Управо захваљујући паклу и близини смрти, настале су неке од најсентименталнијих реченица и најпоетичнијих стихова Милоша Црњанског.



[1] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 7.

[2] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 151.

[3] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 151.

[4] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 15.

2. О Милошу Црњанском

 mc1 

Слика 1. Милош Црњански у младости

2.1. Живот Милоша Црњанског

 

Те бурне 1893. године, на измаку михољског лета, 26. октобра, у Чонграду, у Аустроугарској, близу мађарско-румунске границе, с мађарске стране, рођен је у немаштини Милош Црњански. Мати ме је повила у једном кориту у којем је хлеб месила [1]– причао је после.

 

Црњански, преци песника, налазе се крајем XVII века у селу Итебеју, у Банату. Песник зна само да су тамо дошли из оближњег села Црња. Песников отац мислио је, и причао, да је отуда и име њихово, које су добили при сеоби из Црње у Итебеј .

У сваком случају, у Итебеју, код Цркве, и сад стоје три куће Црњанских, мојих блиских рођака,[2] пише Црњански на почетку Лирике Итаке.

Једна од тих кућа, кућа је мог деде, мајчиног оца, Милана Црњанског.

Из Итебеја, Милошев деда Мита, свештеник, одлази на службу у Иланџу. Његов син Тома је чиновник, човек ониска раста,снажних, широких, груди, бркат, са косом лепом, меком, као свила.[3] За казну јер је заступао српске националне идеје, власти га шаљу у Чонград. Након смрти прве жене, поново се жени, девојком крупних очију, косе до колена, из познате панчевачке варошке куће,[4] Марином Вујић, са којом је добио дете – Милоша. Са женом, сином из претходног брака и новорођенчетом, Тома одлази у Темишвар. Први разред, Милош, или како су га родитељи звали Мића, уписао је у српској основној школи, а четири године након завршетка осмолетке уписује се у први разред Пијаристичког лицеја, школе коју су држали католички фратри.

До петог разреда гимназије, када му умире отац, био је осредњи ђак. После очеве смрти постаје један од најбољих. Учи француски језик, игра фудбал, члан је Клуба гимнастичара, железничара и металаца… Почиње да пише песме.

До 1908. године, млади Црњански у сомборском часопису Голуб објављује своју прву песму Судба, а као страстан читалац поноси се тиме што је већ прочитао Рат и мир  Лава Толстоја чак три пута.

При завршетку школовања, завршава рукопис прве драме Проклети кнез, са којом долази у Народно позориште у Београду. Чита много и све што му дође до руку. Са одушевљењем је, рецимо, прочитао дело Богдана Поповића Антологија новије српске лирике, код кога ће неколико година након тога учити упоредну књижевност, историју и историју уметности. Одлази на Експортну академију у Ријеци, с које се пребацује на медицину, а затим на студије филозофије и историје.

Аустроугарска је Србији, 28. јула 1914. године, објавила рат. Из Беча Црњански одлази у Нови Сад, у жакету боје благо зелених маслина, у ципелама белим, од коже јелена, са шеширом црним играча танга.[5] Одатле, са једном удатом женом у коју се заљубљује, стиже у Сегедин. Приликом полицијског претреса у џепу му налазе свилену мараму у српским националним бојама. Био је то довољан разлог да га ухапсе.

Уместо у затвор, шаљу га у тадашњи Бечкерек, данашњи Зрењанин, у касарну 29. регименте. Имао је само 21 годину и био је присилно мобилисан.

Касније је описивао Бечкерек, који се орио од пијане песме батаљона стајаће војске, која је одлазила. То су били људи, сељаци, тако бирани, тако стасити – цвет Баната – да се ћуприја од њиховог парадног корака тресла… [6]

Убрзо се нашао у возу за Србију, али судбина је хтела да тамо не стигне и да не ратује против браће. Воз се прво заглавио у сремском блату, код места Кукујевци, а затим су некако стигли у близину Раче, где су их погодиле колера и прехлада. Ја сам био, са многима, остављен у једном возу који је смрдео од бљувања и пролива,[7] писао је Црњански.

Након неког времена проведеног у карантину у Вуковару, па у Ријеци, због епидемије тифуса, Милош одлази у Галицију. Ту пише поезију и започиње писање Дневника о Чарнојевићу.

М.Ц. је млад. Војвођанин. Живео је по селима, градовима, по мору и шумама као и сви други. Превртао је прашне књиге, љубио жене, ишао по гробљима,[8] сам себе описује .

У Галицији учествује у тешким борбама на Злота Липи и наводно се озбиљније разбољева, па његова мајка потеже породичне везе да га одатле извуче. У новембру 1915. опет стиже у Беч. Међутим, то није више онај Беч који је знао пре рата.

У Галицији сам видео рат. У Бечу: како се једно царство и једна престоница распадају. Беч је, већ у јесен 1915, био једна огромна јавна кућа… Постојала су тада два Беча: један млад, здрав, који је одлазио на бојишта, да се врати у болнице, без руку, ногу или глава. А други: богат, крезубав, шкарт, забушант, који се парио код куће са остављеним женама,[9] каже Црњански.

Остатак рата проводи у санаторијумима и бањама, на рехабилитацији, и пише за лист Савременик, са којим сарађују и писци Мирослав Крлежа и Исидора Секулић. А онда га опет шаљу на фронт, на словачко-мађарску границу, па у школу резервних официра, у Острогон. За све то време он објављује песме и драму „Маска“. Неко време проводи и на италијанском фронту, а крај рата затиче га наново у Бечу, где са дамама игра валцер док се аустроугарско царство распада. Године 1919. враћа се прво у Иланџу, у родитељску кућу, и напокон у Београд, на студије код Богдана Поповића.

У Иланџи завршава Дневник о Чарнојевићу. У Београду живи боемским животом, станује на Дорћолу, храни се у једној пивници, дописује са Ивом Андрићем. Запажен је у женском друштву по својим бучним разговорима о литератури, остацима одела аустријског официра, са камашнама на ногама и баскијском беретком на глави.[10] У кафани Москва дружи се са писцима Симом Пандуровићем, Растком Петровићем, Бором Станковићем, а касније и Андрићем. Оснивају књижевну Групу уметника и покрећу часопис Дан. Црњански објављује манифест Објашњење Суматре, путује у Беч, Париз, на Хвар, па у Дубровник. Ту упознаје будућу супругу, Виду Ружић. Заједно се враћају у Београд, где се и венчавају. Мића постаје професор историје, српског језика, земљописа и физичког у гимназији у Панчеву, полаже професорски испит, прелази за професора у Четврту мушку гимназију, у Београду, и започиње новинарску каријеру, у дневном листу Политика.

Године 1922. све познатији писац доживљава чак и – двобој. Као заљубљеник авијације, у часопису Наша крила, дошао је у сукоб са пилотом Тадијом Сондермајером, око набавке француских авиона. Двобој се у тајности одиграо код Вршца, јер су такви обрачуни законом били забрањени. Срећом, ова авантура завршила се без жртава.

Црњански крајем двадесетих година прелази у дипломатију. Године 1929. послат је на службовање у Берлин, као културни аташе. У исто време, у Београду постаје популарна његова књига Сеобе.  У Београд се враћа нерасположен и оран за кавгу.  У новинама полемише са многима, чак се и суди, свађа се са старим пријатељима.

Најпознатија афера тог доба је „београдска књижевна афера“ из 1932, која почиње чланцима Црњанског, објављеним у Времену под насловом Ми постајемо колонија стране књиге. У њима критикује домаће издаваче зато што форсирају стране писце. Одговара му Милан Богдановић, уредник Српског књижевног гласника, а у полемику се убрзо укључују многи познати писци.  Од многих чланака и критика које је објавио између два рата нарочито је био запажен Оклеветани рат, у ком каже: Они који су били у рату, и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никада га није ни било у људском животу, од учешћа свесног у битки. Што је најстрашније, рат постаје све фантастичнији и, ма како то грозно звучало, све лепши. Овај чланак узнемирио је посебно лево оријентисане интелектуалце и изазвао нове полемике са Мирославом Крлежом.

Док отвара часопис Идеје и објављује књигу Свети Сава, Црњански вероватно и не слути колико је близу нови рат. Постављају га за дописника за штампу у југословенском посланству у Берлину. До почетка новог рата, још већег и крвавијег него што је био Велики рат, остале су само четири године. Део тог времена провешће у Шпанији, где извештава из ратног штаба генерала Франка.

Пише: Видим самог себе од пре 20 година. То је рат. Тутњава митраљеза у шуми заиста ми није нимало непријатна. Чини ми се као да сам из даљине дошао кући, и домах сам осетио да ћу добро спавати.[11]

Из Берлина Црњански одлази у Краљевско посланство у Рим, 1938. Свима, па и њему, је јасно – рат на Балкану је неизбежан. У Први светски рат сам улазио као на игранку,[12] сећао се. У други улазим уморан, са досадом. Рат ми, већ по други пут, квари живот[13]

Немачка ратна авијација напала је Београд 6. априла 1941. Милош и Вида протерани су из Рима, 2. маја. Било им је дозвољено да понесу само два кофера. Из Италије иду у Мадрид, па у Лисабон, а затим у Лондон. Ту ће Црњански провести наредне деценије, написати Роман о Лондону и студирати спољну политику.  Те године му тешко падају, плаши се повратка кући. Рат је готов, а у земљи су власт преузели комунисти. Осећа се избаченим из сваког друштва у ком је до тада био. Не може да нађе посао, уштеђевина је потрошена, па је приморан да ради у једној обућарској радњи. Леди Пеџет, чији је муж пре рата био амбасадор у Југославији, прима њега и Виду да живе у баштенској кућици, али их третира као послугу. Црњански остаје без посла, па морају да се преселе у сиротињско предграђе Пинчли и живе од Видиних крпених лутака, које шије и продаје. Био је скоро на рубу самоубиства. Неко време не пише ништа, а онда настаје, на плажи Куден Бич, Ламент над Београдом.

Године 1956. Црњански се у књижевни живот своје отаџбине враћа на велика врата. Суботички издавач Минерва му објављује Сеобе и Дневник о Чарнојевићу, а књижевни часописи опет штампају његову поезију.

Крајем јула 1965. враћа се у домовину. У Београду проводи последњу деценију живота. Свакодневно шета Пионирским парком, Калемегданом, Кнез Михаиловом. У почетку живи у соби хотела Ексцелзиор, затрпан књигама и рукописима. Нападају га многи, посебно емигрантска штампа. Често је болестан, стар, али ипак пише. Добија 1971. награду за животно дело Удружења књижевника Србије. Одбија место дописног члана Српске академије наука и уметности, али прихвата НИН-ову награду за дело Роман о Лондону: Све је готово, докторе. Нема ништа више од живота. Кад човек не може више ништа да ради, не треба ни да живи,[14] рекао је Црњански недељу дана пред смрт свом доктору Богдановићу. У уста су му угурали неколико кашичица чаја, а онда је лекару прошаптао: Ја уопште немам намеру да живим.[15] Умро је у осамдесет четвртој години, 30. новембра 1977.

Сахрањен је 2. децембра, у Алеји великана, на Новом гробљу, уз стихове Ламента над Београдом:

А кад уморно срце моје ућути, да спи,

Узглавље меко ћеш ми, у сну, бити Ти.[16]



[1] Владимир Буњац, Дневник о Црњанском, стр. 25.

[2] Милош Црњански, Лирика итаке и коментари, стр. 6.

[3] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 7.

[4] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 7.

[5] Владимир Буњац, Дневник о Црњанском , стр. 28.

[6] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 17.

[7] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 17.

[8] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 29.

[9] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 19.

[10] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 45.

[11] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 182.

[12] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 203.

[13] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 203.

[14] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 250.

[15] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 251.

[16] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 251.

 

 

mc                MC2Слика 2. Споменик Милошу Црњанском Слика 3. Милош Црњански

 

2.2. Књижевни рад Милоша Црњанског

Црњански се бавио многим темама и садржајима и писао је дела различитих жанрова: од поезије, преко прозе, репортажа, путописа, политичких коментара и драма, до ликовне критике. Осим најпознатије, НИН-ове, добитник је и Дисове награде. А од 1981, на сваке две године, додељује се и признање са његовим именом – Награда Милоша Црњанског.

 

Поезија:

Лирика Итаке (1919)

Одабрани стихови (1954)

Поема Ламент над Београдом (1962)

Поема Стражилово (1921)

Поема Сербиа (1926)

Итака и коментари (1959)

 

Приповетке, есеји и путописна проза:

Приче о мушком (1924)

Наше плаже на Јадрану (1927)

Бока Которска (1927)

Ирис Берлина (1928)

Тајна Албрехта Дирера (1928)

Љубав у Тоскани (1930)

Књига о Немачкој (1931)

 

Романи:

Дневник о Чарнојевићу (1921)

Сеобе (1929)

Друга књига Сеоба (1962)

Трећа књига Сеоба (1966) (Други део и наставак Друге књиге Сеоба)

Код Хиперборејаца I и II (1966)

Роман о Лондону (1972)

 

Мемоари:

Ембахаде (1983)

 

Драме:

Маска (1918)

Конак (1958)

Никола Тесла (1967)

3. Дневник о ЧАрнојевићу

3.1. О књижевном делу

 

У Дневнику, описан је хаотичан живот мученика који учествују у рату, њихов страх, који преовлађује на фронту, а детаљно је описан и рат, онакав какав је. Пун крви и патње. У целом Дневнику о Чарнојевићу, нема ниједног описа кампање и  битке, нема  патетичне трагике која поклапа судбину човека. Ни смрти, ни несреће, ни епидемије, нису пластичне, бојене, подвлачене. Па ипак је то савршено ратни роман.[1] Овако je писац Растко Петровић окарактерисао једно од најзначајнијих дела српске модерне књижевности. Дневник је прича о сећањима и ратном животу младића из Баната – Петра Рајића, ког је  аустроугарска војска мобилисала, као да је само обично топовско месо.

Проћи ће Рајић пола Средње Европе са војском, спаваће на киши, пробијаће се кроз блато и баре, гледаће како око њега падају погођени људи, неки остају тако и по целу ноћ док их неко не примети и увуче у ров, па им онда претурају џепове и налазе новац, кору хлеба, писмо… А кад нађу новац, војници су умели да га попију, уместо да га дају официру, правдајући се да би и покојник исто то урадио само да је жив. Али није. И кад груну топови, у облацима жуте земље и блата што прска увис, нестаје цео руски ров…

И на крају, шта је убити три милиона људи?  Људи умиру и рађају се сваког дана. Сви смо под једним те истим небом, свима подједнако плавим. Шта би ти људи знали кад умру, осим да ће небо и после њих остати исте боје и ведрине. Једног дана неће више бити ни непрегледних крвавих граница, ни лешева разбацаних на све стране. Мирис свеже траве, временом ће убити мирис хладног рата, а остаке  несреће сакриће високо дрвеће, иста та трава и по који жбун. Уместо фијука граната, чуће се игра и смех деце.

Рат је почео. Руље сељака јуре и тумарају по фронту, тражећи склониште. Они који се нису снашли, гину као стока. Крваве руке и мисли. А Петар? Он и много њих су се разболели и пребачени су у Краков, на лечење. Видим као у неком мутном огледалу, моју бледу главу и моје крваве усне, кад гутам лед. Далеко иза брда плаве се Карпати. Кажу да ће ме одвести тамо и излечити. Али мени је лепо овде. Краков је леп. Стар је и магловит,[2] коментарише Петар. Ту се и заљубљује.

Имала је сина. Румена у образима, тамних очију и топлих попут урми и мекане, свиленкасте косе. Није љубав Бог, ни животиња, ни лудило; она је магла, магла крви, младости и неба[3] каже Петар. Но магла остаје вечно тешка, пуна сласти и бола и везана са небом. [4] Заволео ју је. Међутим, након што се излечио, морао је даље и оставио ју је иза себе.

Стигао је у Беч. Прва априлска ноћ. Ту је упознао њега. Један човек, кога не могу да заборавим, и који ми беше више него брат. Један једини човек. Један младић у свету,[5] рече Рајић.  Били су млади и смешни. Чарнојевић се чинио нестварним. Петар је у последње време посвећивао више пажње него иначе природи. Чарнојевић се декларисао као суматраиста. Био је попут људи неког другог света- образован, лепог, благог, чистог лица без и једне боре и дубоког гласа.  Даље су наставили заједно. Кренули су бродом ка Каиру. Редовно су причали и коментарисали небо. Пронашли су се једно у другом. Ситуација се готово чинила нестварно, а Чарнојевић измаштаним. Обојица су били болешљиви и сваки пут, завршили би заједно у болничкој соби у Кракову, са чијег прозора би посматрали, осим неба, и мутне кровове кућа, сваки покрет лишћа и ноћу звезде.

Петар је убрзо узет за гласника и писмоношу што је значило да мора напустити Краков и наставити даље. Живот полако пролази, људи у војсци се смењују, као и жене које би сретао у градовима које обиђе, а Чарнојевић? Он је идаље ту. Након смрти Чарнојевићевог оца, он одлази на сахрану, а Рајић наставља сам.

У рату који није његов, једне ноћи, Рајић се пробудио на гробу тринаестогодишњакиње Неве Бенуси.. Била је то његова најчистија брачна ноћ. Нажалост, рат чини да човек огруби.  Мени никог није жао, најмање себе. Ми треба да нестанемо, ми нисмо за живот, ми смо за смрт. За нама ће доћи боље столеће, оно увек долази,[6] примећује Петар Рајић.

Битке су завршене, примирје потписано, а он се враћа кући. У близини станује и његова жена, која се идаље нада мужевљевом  повратку . Све то, на крају за њега  постаје превазићено и зна да само једно остаје – права љубав.  Тад каже:  Ако умрем, погледаћу последњи пут небо, утеху моју, и смешићу се. [7]

 



[1] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 151.

[2] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 42.

[3] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 44.

[4] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 44.

[5] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 49.

[6] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 78.

[7] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 88.

3.2. Суматраизам  у  „Дневнику о Чарнојевићу“

 

Шта је заправо суматраизам? Да ли је  он права визија космичке хармоније, као што га замишља Црњански, или пак илузија? Писац каже да је то спој идеје и духа, смисла и облика, изједначавање Бога и природе и поистовећивање човека са природом. Проналазак смисла у свему. У Дневнику о Чарнојевићу главни јунак, Петар Рајић верује да,  када срце престане да куца, онда почну да куцају успомене, да тек јад, очај и жеља за изгубљеним доводе до екстазе, да је наша моћ тако бескрајна, да грознице и снови нису тако много луђи од јаве, па и да ће доћи боље столеће, оно увек долази[1]

И после тога остајемо да се питамо шта је уствари живот?  И зашто уопште живети са сазнањем да ће доћи боље време и да ће све што је претходило бити заборављено. Да смо сви само тачкице у свемиру. Пролазни, изгубљени у густој магли сећања.

Крвави рат је био тежак, а Петар заувек памти слике , боје, мирисе и укусе – од болести и смрада бљувотине и пролива у возу на железничкој станици у Шиду, до буђења на једном гробу у Галицији.

Петрово сећање на рат није украшавано и обојено патриотским бојама,  нити су људи у њему представљени као страшни и непоколебиви јунаци. Они се сви боје и крију по блатњавим рововима чекајући само крај. Један за другим гину и остају да леже на влажној земљи, осакаћених руку и ногу. Ни Петар није био неустрашив борац. Он није чак ни био прави борац, иако је осетио метке изнад главе, глад и смрзавање по пољским мочварама. Извукао се из рата тако што је већи део времена провео у карантину док су харали тифус и колера, и док је лечио плућа. Мислио је да ће умрети брзо, а лекари су му давали још тридесет година. У болничкој постељи му мисли лутају од фронта где гину његови другови, али и пијани, блатњави Руси, до сцена из детињства и мадости, сећања на мајку утегнуту у црну свилену хаљину, удовицу која плеше по бањама са младим официрима, а онда ноћу, бунећи се, прима у кревет њега, свог јединца, и љуби му и милује орошено чело. У болници чак налази љубавницу, не лепу, с једним сином, удату, и њега жељну . Баш зато је воли.

Он схвата да ће једном морати да се суочи са својом мобилизацијом и да не може доживотно да бежи и тада донекле проналази мир. Све постаје само доживљај бића-света и све постаје лирско. Више нема бриге и рађа се хармонија. Ту се може повући паралела између самог Црњанског и Рајића. Као што је Црњански рекао: Изгубио сам страх од смрти. Везе за околину. Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла и румен са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха. [2] Он се тад проналази у улози суматраисте и окреће се природи. То је учинио и Петар, који тражи емоције и проналази их у лику младог Чарнојевића. Чарнојевић мисли да је све у природи, небу и трави. Он је Петрово друго ја. Док су и Рајић и Чарнојевић уствари од почетка друго ја самог Црњанског.

Тако и Петар почиње да верује у то да је животни циклус човека попут животног циклуса листа. Он се рађа, развија и умире, као што и лишће опада. Његова смрт то никад неће променити. Јер Бог је у природи, и природа је у свему. Топли зраци сунца и после њега ће пружити руке и миловати образе једног другог Чарнојевића који хода по тој истој светој земљи.



[1] Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, стр. 67.

[2] https://urakultura.wordpress.com/2017/08/12/milos-crnjanski-ali-u-dusi-duboko/#respond

4. ЛИКОВИ

4.1.Петар Рајић

 

Име: Петар Рајић;

Чин: Храна за топ;

Вероисповест: Грчко ист.;

Сталеж: нежењен;

Старост: 23;

Занат: Краљеубица;

Дијагноза: Туберкулоза.[1]

Јесен и живот без смисла. [2]

 

Свет у ком Петар живи је ружан и суров. Његов живот је попут комедије и сам рат му изгледа као позорница. Умориле су га крваве, црвене, топле, непрегледне пољске шуме. Уморило га је вуцарање од града до града и људи који га окружују. Где је живот? Живот је у водама и дрвећу, иза бедема. Живот је у локвањима који плутају по зеленим и жутим барама. Живот је за Петра опрженa, топла и мека трава, осећај када му зрак сунца додирне кожу и по која песма славуја са гране. Живот је у природи. Он нас, као и пророда окружује.

У рату нема живота. Природа изумире, свуда је блато и трава више није топла и мекана, већ пуна трагова тешких војничких чизмама, које су је спљоштили уочи борбе.  Свуд око њега седе рањеници, крвави, прљави, дрхте, хладно им је. Један мртвац потрбушке у локвама крви. Свукли су га свега голог. У гудурама седе, леже, пуцају. На другом брежуљку, преко, у магли дима и земље, која се прашила и ковитлала, виде се руске жице.[3]  И све то је стварно. Не чује се звук птица или гласан смех деце која се радосно играју. Сваког трена може да падне граната, која ће бучно одјекивати целим фронтом. И тако у блатишту, мокар до колена и прљав, Рајић се сећа детињства. Болести ми беху најлепши доживљаји. Лежао сам, сав у чипкама, лаким ко перје, а кроз прозоре сам видео голубове моје које сам толико волео, премештао и купао. Мати ми је морала вадити старе адиђаре, све бицере њене и свилене везове, а ја бих све купио и гомилао на грудимаи лежао под њима сав блажен, па бих смешећи се, проципао из једне шаке у другу златне змије, гривне пуне румена камења драга. И кад се сетим да је то било давно, мени се чини то тако ужасно. [4]

Петар беше млад, лепих,витких белих крила и плећа. Гротескне, погурене, бледе фигуре, са хладним погледом и још хладнијим, туђинским осмехом. Тако сензитиван и болешљив, чулан, образован и начитан, разочаран и уморан. Од свега. Прави женскарош. Колико год се чинио некад суровим и бездушним, он је само постао резигниран, јер око њега нестаје оно највредније на свету – живот. И сваки његов дан, сваки његов дах, од тог трена па надаље, борба је за вечност кроз јединство човека и природе. Живот се не мења. Он пролази. Ја се вучем по жбуњу и шипражју. Налазим своје фишеке по врбацима и стидим се мог завичаја [5] размишљао је Петар. Убрзо, он почиње све да осећа снажно, од мириса крви, до мириса цвећа, река и шума, па и мириса тешких девојачких коса. Његово расположење стално варира од занесености и чулности, до бескрајног умора од живота, рата, смрти, чак и љубави.

Нисам више жељан да ме љубе, нити да ми ико пружа руку. Доста је било. Ако је љубав, наљубио сам се. Уморан сам.[6]

До краја, он остаје запитан праве вредности живота, али опет убеђен да му је пронашао улогу и смисао, да је ипак његов живот у једном бар аспекту јако важан – а то је да служи природи, и у њу дубоко урони, да постане оно што изворно јесте – само њен делић, да ужива и да се препусти. Да се у потпуности ослободи и повеже са свим чулним и тако задржи и своју чулност.

Тако је Петар Рајић постао суматраиста.



[1] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 49.

[2] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 9.

[3] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 17.

[4] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 13.

[5] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 79.

[6]  Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 80.

4.2. Да ли је Чарнојевић стварно постојао?

Мене је погледао, непознатог, само је мене погледао; а те очи беху светле, бистре, оне ме сетише неба[1] рече Петар Рајић гледајући у изнурену, белу фигуру која се нашла испред њега. Тако висок, танких ногу, игледао је као да лебди изнад земље, као да није овоземаљско биће. Звали су га Чарнојевић. Није био одрпан и глас му је био мутан и благ. Ви личите на мене,[2] Чарнојевић  му одговори. Његова коса беше блага и мила, као старо злато, а у лицу је изгледао неиспавано и помало гладно. Тврдио је да нисмо господари својих мисли, ни дела. Петар је приметио да су сви гледали,  ругали му се и ударали га, питали су је ли синдикалиста, је ли платониста или анархиста, нихилиста, нешто је морао бити. А он је причао о снегу, о крстокљуну, који зими држи свадбу, о снежним облацима, а највише о небу. Све је мрмљао нешто неразговетно о небу. Ја сам мислио да је и он пијан, јер сви су  остали  били пијани. Тада га притиснуше о једно стакло и почеше га ударати, а он рашири руке и рече: Ја сам суматраиста. [3]

Веровао је у јединство са свим живим бићима, световима, јаблановима, једним далеким небом и узбурканом водом, маштаним, далеким пределима. Понекад се чинио тако нестварним да се Петар просто питао да ли Чарнојевић стварно постоји, да ли у том тренутку заиста стоји поред њега, или га је само измаштао. И тако, кренуо је да се мења. Проводио је време са Чарнојевићем и писао о њему, веровали су у исто то јединство и бескрај, који чека тамо, са неке друге стране дуге. У бистре, прозирне потоке, и меку, свеже-покошену траву. У далека мора и плаже пуне топлих зрнаца песка које клизе кроз шаку при сваком додиру. У небо, све је било у том тиркизном рају, са по којим залутали, паперјастим облаком.

Петар се запитао да ли је у мислима креирао само илузију о том божанском човеку, Чарнојевићу, да умањи усамњеност. Ја сам мислио да сам заспао, но се тргох, и видех га, како стоји преда мном са свећом у руци и шапуће ми, светлећи ми у лице: Небо, небо.[4] Колико је само био опчињен небом, да се и сам Рајић пронашао у улози заљубљеника.

Па, да ли је Чарнојевић онда заиста постојао или га је Рајић измаштао?

Ако питате мене, ја бих се сложила са речима Славка Батушића да је сам Црњански из себе извадио своју романтику и чудну науку суматраистичку, и од тога је створио лик Чарнојевића. Оно што је у Црњанском преостало, то је Петар Рајић .[5]

Значење тога би било да  Петар стварно постоји, али је он алтер его Милоша Црњанског, цело његово биће и појава. А Чарнојевић? Он је, по мом мишљењу, алтер его Петра Рајића, једна особа која га је употпунила и која је залечила, на један скроз другачији начин, његове ране које је оставила туга и усамњеност, и тај целокупан ратни вихор. Самим тим, он је делом алтер его и Црњанског.

У ратној кланици мало је могућности: човек може да се плаши за свој живот и у страху ишчекује метак, а може и да се помири са могућим крајем и нађе дубљи смисао постојања, који ће му дати снагу да пролази из једног дана у други. Рајић, осносно Црњански, изабрали су ово друго.



[1] Милош Црњански,  Дневник о Чарнојевићу, стр. 51.

[2] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 51.

[3] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 52.

[4] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, стр. 55.

[5] Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 286.

5.  „Коме ја ово пишем?

 

Петар Рајић гори у жару филозофије апсурда. Он  се и даље труди да сачува дете у себи и његове мисли нестају у даљини, у женама и на фронту. И док хода по блату рова,  само се пита коме он то пише? Пре него што је ратна бура понела силне душе са собом, поносио се оним што је писао у нади да ће иза њега остати као неки вид сећања. Мећутим, ни у то више није био сигуран.

Хладан рат је захватио све и мирис крви се могао осетити на километре. Нигде ни живе душе. Пролази дан за даном, и човек после неког времена схвати да живот који је живео није његов, да је то све пука игра судбине и да је он само фигура , коју неко други помера.

Коначно га је ухватила та чаролија лутања. Он лута кроз живот, лута кроз рат, повремено залута у туђе животе, па из њих изађе… И зна да  једног дана, када се ситуација смири и борбе окончају, све ће бити као пре и све ће бити заборављено: крв недужних људи по улицама, помешани зној, храброст и страх  ратника на бојишту,  уплашеност  и стрепња жена и деце које ишчекују повратак мужева и очева кући.

Али на крају дана, скривен  у сенци иза неког дрвета, коме он може да се обрати? Ко ће бити ту да га саслуша? Једино што му преостаје је тај дневник, који ће оставити иза себе, већ и без икакве наде да ће извући живу главу из борбе. Да је унапред предодређено да остане избубљен између два света – оног идеалног и јаве. Сам. Без икаквог циља и без сазнања о томе која је његова улога и због чега му се дешава баш то што се дешава. И тако, кад Црњански каже да пише мртвима, он уствари пише онима и за оне који су заслужили да буду упамћени и слављени, у случају да записи икад дођу до њихових потомака.

Сви смо ми негде, дубоко у души попут Чарнојевића, и пред свима нама је тежак пут пун одлука. С једне стране, испред Петра су блато и лешеви које нико неће склонити после битке. Ту је све оно од чега он жели тако силно да побегне. Свет око њега тоне све дубље у провалју. С друге стране, у самоћи, људи најбоље спознају себе, своју усамљеност. Кроз Петров лик Црњански покушава да изрази своју жељу за бољим временом, да избегне ратни хаос и да више не чује фијук граната. Свет у Дневнику је оживљен и потресан, он је гротескан и ружан. Дневник је, просто, присутан, говори оно што може и колико може, и тражи себи друга.[1]

У свету кажу да речи лете, а да оно што је написано остаје, па је зато јако битно оставити иза себе траг, који ће једног дана можда некоме помоћи у нечему или донекле олакшати живот. А можда тај неко, на Суматри, никада ове речи неће прочитати, али ће далеки запис једног живота и једне смрти у њему изазвати неки притајени осмех или необјашњиву тугу.



[1] Институт за књижевност и уметност, Зборник Милош Црњански, Драгољуб С. Игњатовић, Дневник о Чарнојевићу или нихилизам као упозорење, стр. 89.

6. критичари О Дневнику о Чарнојевићу

 

 

О Дневнику о Чарнојевићу писано је од самог почетка много – и добро и лоше. Једни су га кудили,  посебно одмах по објављивању књиге, често показујући неразумевање и не бирајући речи да увреде и дело и самог писца, критикујући уз Црњанског целу модерну књижевну сцену. Други су га хвалили. У почетку их није било превише, али је с временом тај број растао.

Одмах по објављивању, уредник и власник листа Зенит, Љубомир Мицић је без потписа објавио да Црњански пише као декоратер мемоариста, као и да се његово дело не може убројати у модернистичко, а посебно не у импресионистичко.[1] Он још додаје: Извесно сентиментално пост фестум расположење, покушај мирног одражаја доба севкања оружја, суморан гестикулатор… и поврх свега баналан израз с покушајима формалних оригинал –експеримената у жељи: гледај! Поезија је акробатистика са динамиком, али г. Црњански, проза је синтетика с расцепканим догађајима[2]

Ова је критика толико наљутила Црњанског и његове пријатеље, писце Растка Петровића, Станислава Винавера, Станислава Кракова, Бошка Токина и Душана Матића, да су Мицића у новинама јавно презрели као писца и као човека.

Ништа благонаклонија није била ни списатељица Исидора Секулић: Он, а сњиме и други, узимају своје таленте као билете за скитњу по неким станицама ван времена и простора и беже од свог противника, беже од стварног судара и мегдана са историјом и национализмом… Сукобите се једаред, па да видимо где је варварство, да видидмо где је пуна мера снаге, да видимо где су услови културе! Врати се, дакле, Чарнојевићу, не за увек, него за време, и са Суматре, и из врта Беренисе, врати се на Каптол дебелих каноника или на Теразије ратних богаташа. И кад ти повичу: с пута, песниче, стој или лези, и пусти да преко тебе, баш преко тебе прође сва неваљала лудница твоје тамне епохе. [3]

Миодраг Михајловић Световски 1922. пише: Мени се чини да г. Милош Црњански не воли људе. Човечанство га се не тиче на крају крајева и ако он понегде описује његове патње и скоро га сажаљева… Уосталом, г. Црњански је склон да прими једну ширу етику: човек вреди колико и пас, бубица и дрво. (Последица рата). Онда је разумљиво што Дневник о Чарнојевићу није никаква афирмативна књига, није јеванђеље за људе добре воље, иако је у суштини болна и морална као Достојевскова фабула о злочину и казни.[4]

Једна од првих позитивних, иако анонимних критика, појавила се у часопису Мисли, у којој аутор упоређује Црњанског са Хамсуном и оцењује да је највећа вредност његовог романа у самом поступку писања, који више подсећа на песнички. Хвале га и у часопису Нова Европа, а Војислав Јовановић Марамбо у Српском књижевном гласнику пише да г. Црњански даје један жив и хаотичан дневник узрујане и ратом потресене савести.[5] Лист Демократске странке Демократија не може да се одлучи да ли му се књига допада или не, али примећује да је у питању роман који ће читалац примити с резервом све док га не прочита до краја: Поједина места готово ће вас занети, док ће вам, опет, читаве стране бити толико досадне, неозбиљно глупе, простачке, да ћете не једанпут покушати да затворите ову књигу од фине хартије и са много штампарских грешака[6]

Лист Самоуправа, орган Радикалне странке, констатује да још од Слике Дорјана Греја  Оскара Вајлда није објављен тако неморалан роман, чији је главни јунак – манијак, а загребачки лист Савременик анализира књиге Хрватски бог Марс Мирослава Крлеже и Дневник о Чарнојевићу Црњанског и каже да су ова двојица писаца још млади, али да је њихово значење за нашу литературу од огромне важности.

Предратни критичари неретко Црњанског називају припадником генерације естетских хедониста или естетичким дендијем. Велибор Глигорић, пишући о Дневнику, истиче Црњансково непосредно причање и ослобођење израза, али за њега то је само роман живаца, дневник болести једне фантазије,[7] док Бранко Лазаревић, љути противник модерне, у Црњанском види циничног егоцентристу, који је залутао у 1919. годину, осамарен и претоварен грубим товаром прљавих нагона пећинског човека.[8]

Права битка око модерне, па и књижевности Црњанског, водила се преко главних гласила српске књижевности тог времена – Мисли и Српског књижевног гласника. Сима Пандуровић је ценио Црњанског као неоспоран таленат, али и жртву времена, којој је довољан сам бунт по себи. Иво Андрић, с друге стране, у Српском књижевном гласнику оцењује Чарнојевића као књигу дубоке и вечите поезије. Критику Јосипа Кулунџића многи сматрају једном од најбољих примера разумевања романа Црњанског. Он верује да дневник Чарнојевића представља срце исповедања Црњанскове нутрин,[9] да у књизи живе два човека – Чарнојевић, који живи у души ствари и доказује да смо једно са свемиром, да нас једна душа прожима све, и други – Петар Рајић, који је ограничен предметима, што симболише његова љубав према белим рукавицама, али препун чежње за неограниченом идејом, коју симболизује Чарнојевић.

Дневник о Чарнојевићу један је од првих модерних романа у нашој књижевности. То је и јавно признато педесетих година прошлог века, када Црњанског почињу да хвале и славе. Међу првима, академик Никола Милошевић у предговору за његова сабрана дела, која 1966. издаје Просвета, пише: У композиционом погледу Дневник је по много чему оригинално, авангардно остварење. Структура овог дела, као и структура песама Црњанског, спада у онај тип литерарне организације који се назива „лабавим“. Реченице Дневника често имају такву самосталност каква се, са класичне тачке гледишта, не може ни замислити[10]

Четири године касније Милошевић издаје књигу Роман Милоша Црњанског, у којој, између осталог, анализира и Дневник. Он примећује да у роману наизглед постоји сукоб између идеје о бесмислености живота и доласку боље будућности, али да се идеја о бољем столећу ипак јавља зато да у виду контраста истакне и подвуче поруку о безизлазности и узалудности што је контекст романа у себи носи. Иза реченица које сугеришу привидни спокој главног јунака у крилу природ,[11] крије се, у ствари, горчина и  један горки, песимистички релативизам.[12] Привидно неморалне идеје Петра Рајића, како каже Милошевић, служе Црњанском само зато да боље портретише свој главни лик и да његову тугу и песимизам прикрију циничним иморализмом.[13]




[1] Александар Петров,  Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 284.

[2] Владимир Буњац,  Дневник о Црњанском,  стр. 38.

[3] Владимир Буњац,  Дневник о Црњанском,  стр. 40.

[4] Владимир Буњац,  Дневник о Црњанском,  стр. 40.

[5] Поповић Радован, Живот Милоша Црњанског, стр. 72.

[6] Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, стр. 72.

[7] Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 290.

[8] Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 290.

[9] Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, стр. 285.

[10] Владимир Буњац, Дневник о Црњанском, стр. 88.

[11] Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, стр. 62-92.

[12] Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, стр. 62-92.

[13] Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, стр. 62-92.

Закључак

Видите, уметник то је сумњиво лице, маскиран човек у мраку , путник са лажним пасошем,[1] рече Андрић. Уметност је ући у дубину своје душе и имати храбрости  да причаш о неким ситуацијама искрено, без украшавања. Црњански је урадио управо то.

У његовим сликама рата, на чудан начин доминира управо мир. У мору смрти људски живот губи вредност, па зато Црњанског и његовог Петра Рајића више погађају патње рањених животиња. Не зато што су животиње вредније од људи, него зато што је порука, како каже критичар  Драгољуб С. Игњатовић, јасна: ми, природно и логично, морамо гинути, јер својим живљењем рађамо смрт на сваком кораку.

Дневник је слика времена кад су се људи одрицали наде и нису веровали у спас, а таква времена се повремено понављају. Овом књигом Црњански рађа не само један нови књижевни правац српског модернизма, већ и једну сасвим нову филозофију – суматраизам.

Можда је Црњанског и најлепше описао чувени филозоф Радомир Константиновић. Он каже да је Милош био и остао Одисеј само у једном смислу: што је у мору материје покушао да пронађе острво на коме не важе закони физике и механике који важе за сав остали свет, можда и за сву другу литературу. [2]

И на крају, свако се може идентификовати са младим Петром.  Сви смо ми донекле уплашени и застрашени животом и питамо се шта је смисао свега? Због  чега нешто функционише онако  како функционише?  После ове књиге и сама примећујем да се питам како ће се мој живот завршити.  Да ли ћу се пронаћи у лику Рајића или његовог алтер ега, Чарнојевића?  Хоћу ли и ја, када дође крај,  само погледати у широко небо и хоћу ли угледати тај бескрајни плави круг и у њему звезду?[3]

И хоћу ли само кренути ка њој?



[2] Владимир Буњац, Дневник о Црњанском, стр. 84.

[3] Милош Црњански, Сеобе I стр. 15.

Литература

 

  1. Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, „Просвета“, Београд, 1966.
  2. Милош Црњански, Лирика Итаке  и коментари, „BIGZ“, Београд, 1993.
  3. Владимир Буњац, Дневник о Црњанском, „BIGZ“, Београд, 1982.
  4. Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, „Просвета“, Београд, 1980.
  5. Институт за књижевност и уметност, Књижевно дело Милоша Црњанског, „BIGZ“, Београд, 1972.
  6. Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, „BIGZ“, Београд, 1988.
  7. Никола Милошевић,  Роман  Милоша  Црњанског, „Култура“, Београд, 1970.
  8.  Милош Црњански, Сеобе I, „Нолит“, Београд, 1987.

 

Интернет Странице

 1. https://urakultura.wordpress.com/2017/08/12/milos-crnjanski-ali-u-dusi-        duboko/#respond

 2. https://www.goodreads.com/quotes/366478—vidite-umetnik-to-je-sumnjivoo-lice-maskiran-ovek-u

РАТНА ДЕШАВАЊА 1917. И 1918. ГОДИНЕ

РАТ ПОДМОРНИЦА И УЛАЗАК АМЕРИКЕ У РАТ

1917. година је била пресудна у Првом светском рату, али ће се последице осетити тек 1918. године. Поморска блокада коју је Велика Британија увела Немачкој почела је да смета немачком врховном штабу. Као одговор, немачки канцелар Теобалд фон Ветман Холвег у фебруару 1917  објављује подморнички рат  Великој Британији. Потољено је преко 2.000.000 тона британске хране. Убрзо у јулу исте године Британија прелази на систем конвоја што је био веома ефикасан систем у неутралности опасности од Немачке. Убрзо немачка привреда почиње да слаби.

Након победе Немачке и Аустроугарске у бици код Кобарида, Савезници оснивају Врховни савезнички савез ради планирања даљих ратних акција против Централних сила.

Америка је водила политику неутралности и од 1914. се залагала за мир. Велики број историчара сматра да је Америка повод за улазак нашла у потапању путничког брода Лузитаније у коме се тада налазило 128 Американаца. Амерички  председник  Вудро Вилсон је изјавио да је Америка сувише поносна да би ратовала, али и да неће толерисати кршење међународних права. Мањи број историчара сматра да је Америка ушла у рат због притиска бившег председника Теодора Рузвелта на Вилсона усред немачке саботаже приликом експлозије у складишту муниције и изазивању експлозије у фабрици муниције.

Након што су подморнице потопиле седам америчких трговачких бродова, америки Конгрес је 6. Априла 1917. године објавио рат Немачкој и стао на страну Савезника.

over there             save serbia

Амерички регрутациони постер.        Плакат је био истакнут у САД, с апелом зa                                                                 помоћ Србији, који је покренуо родољубе и                                                               добровољце.

crno                              radniciАмерички мајор у извиђачком балон       Комуникациони ров у бици код                                                                                    Кобарида

СОЛУНСКИ ФРОНТ

 Офанзива на Солунском фронту је уследила тек 15. Септембра 1918. У свом дневнику генерал Милан Недић каже: „Пред офанзиву 1918. обе стране располагале су скоро једнаким снагама: свака са по 600.000 људи. Непријатељ је био надмоћнији у пешадији, а савезници у коњици, авијацији и оруђима, нарочито великог калибра.“ Прва офанзива је била на линији Соко — Добро Поље — Ветерник. Кључан сукоб је био у бици код Доброг поља у коме је фронт пробијен. Тада је регент Александар  издао енергичну историјску заповест: „Напред, у славу или смрт!“

Видевши јачину војске Савезника, Бугарска још 13. Септембра шаље изасланике у Солун где су они захтевали мир. Краљ Фердинанд, одрекао се престола и 21. септембра напустио је Бугарску заувек.

Слом бугарске војске и продирање савезника с југа имао је као последицу и слом Аустроугарске. Немци су покушали да појачаним снагама сломе офанзиву али нису успрели. 27 батаљона српске војске је сломило 47 батаљона немачке војске. 12. октобра 1918. у Ниш улазе снаге Прве српске армије на челу са војводом Петром Бојовићем. 19. октобра војска улази у Београд сломивши немачке снаге на Сави и Дунаву.

У Немачкој је избила револуција и 9. новембра је проглашена република. У 11.00 часова, 11. новембра 1918 — једанестог часа, једанестог дана, једанестог месеца — примирје је ступило на снагу.

solun         solun 1Пробој Солунског фронта                           српска батерија

solun 2               solun 3Карикатура на крају Првог светског рата               армирана возила

 

                                                  СВЕТ

1917. је била пресудна година у Првом светском рату, али ће се последице осетити тек 1918. године.

Књижевност у изгнанству

Широм Европе је излазило преко 100 српских часописа. Памти се подвиг Андрића и Црњанског у Загребу али и подвиг Лазаревића на Крфу. Период Великог рата је златно доба новинског патриотског издаваштва. По преласку српске војске преко Албаније на Крф, у Бизерту војници покрећу издавање великог броја часописа. Окупацијом Србије 1915. гасе се српски листови а окупационе власти праве своје,на српском језику. Међу њима се истичу „Српске новине“ које издају Аустроугари. Строго је била цензурисана свака реч о српским победама над Аустроугарском. Један од главних сарадника је био писац Бора Станковић. Као заробљеник , условљен је и натеран да пише за тај лист. Због тога је после рата био изложен прогону. 1917. на Крфу, Бранко Лазаревић покреће крфски „Забавник“ који је чувар Давидовићевог културног забавника. Аутори попут Јована Дучића, Тина Ујевића и Станислава Винавера чине да тај лист постигне најбољи књижевни квалитет. Забавник је био културни додатак званичним „Српским новинама“ које су основане годину дана раније. Своју мисију је заснивао на континуитету духовне самосвести српске културе. Упркос ратним збивањима дух модернизма и авангарде није се гасио нити мењао. Крфски „Забавник“ је за континуитет српске књижевности био значајани по томе што је објављивао прве песме младог Растка Петровића. Када је у октобру 1918. изашао последњи број крфског „Забавника“ у Загребу је већ увелико излазио „Књижевни југ“. Књижевни рад се пребацује са Крфа у Загреб. Ту се развија мисао о југословенском јединству. Током двогодишњег излажења(1918-1919) „Књижевни југ“ је био тесно везан за српску књижевност модерног доба. Присуство Иве Андрића али и Милоша Црњанског у „Књижевном југу“ али и Растка Петровића и Станислава Винавера у крфском „Забавнику“ обележило је почетак послератне етапе у развоју српске књижевне епохе модернизма. Српски часописи у егзилу, коју су касно остварили своју мисију и били темељ узлету нашег новинског издаваштва, после рата се окрећу југословенским темама.

bukvar

 

novine

zabavnik

 

Велика голгота у роману „Време смрти“ (IV књига) Добрице Ћосића

Након славних, јуначких, али и неочекиваних победа Краљевине Србије 1914. године, Влада и Скупштина су одлучиле да се фокусирају на опoравак војске и да обезбеде потпуну подршку и помоћ савезника. Радња четвртог дела романа “Време смрти” дешава се крајем лета 1915. године. Поред судбине породице Катић, фокус је још на дипломатским односима Владе Србије са савезничким представницима у Краљевини Србији (амбасадорима), а обухаћени су и сами односи у државном врху.

Дипломатска фактографија у четвртом делу романа је углавном веродостојна. Наравно, поред историјске грађе постоји и фиктивна, која нам упечатљиво дочарава тешко стање у коме се нашла Краљевина Србија. Она је заправо ушла неспремна у рат. Никола Пашић, тадашњи председник Владе, је био један од највећих и најдуговечнијих српских политичара и, такође, централна личност – све кључне одлуке биле су његове. Као велики вођа, човек коме је нација веровала, морао је да учини све да народ не остане без воље или наде. Можда најбољи пример његове одговорности у тешком ратном периоду можемо видети из његовог разговора са војводом Путником:

 

Путник Пашићу:

 Не пристајем да одговарам за речи. Ја сам војник и одговарам за државне границе, господине председниче.

-   А ја војводо?

Ви и за речи.

-   Шта ми предлажете?

Да не учините ништа што би народу и војсци рушило веру. Веру у циљ свог ратовања. (Ћосић, Време смрти IV: 158)

 

 

Краљевина Србија се налазила као препрека царевини Немачкој на путу до Блиског истока, великој Аустроугарској је била трн у оку. Пораз су обе доживеле, а победа није била само српска, већ и савезничка – зашто онда Савезници нису одмах помогли Србији?

Одговор је прилично једноставан, свака држава је поред савезништа првенствено бринула о сопственим интересима – Русија је имала већинску војску без војне спреме, Француска је водила исцрпљујући рововски рат са далеко боље опремљеном Немачком на Западном фронту. У таквој ситуацији, Савезници су желели да што више држава приволе да пређу на савезничку страну. Једна таква држава је била српски сусед на истоку – Бугарска. Бугарска је желела део територије који је после Балканских ратова припао Србији (источна Македонија).

Још један ултиматум за Краљевину Србију: помоћ у замену за територију и народ.

Ћосић се трудио да представи што је верније различите ставове који су се јављали у Скупштини по питању односа са Савезницима.

Једна струја националиста, патриота и идеалиста није желела да дозволи да се територија, која је недавно ослобођена од Турака, сада преда суседу. Друга струја је можда размишљала тревезније и могла је да примети оно што прва није.

Разговор између Олге и Вукашина не приказује само Вукашинову унутрашњу борбу, већ, вероватно, и унутрашње сукобе других посланика:

 

Олга Вукашину:

 Пред несрећом која наступа, ја бих, Вукашине, своје идеје и начела закопала у себе. Мислим да је поштеније бити данас с људима, но са неком својом идејом.

- Али ја сам, као што знаш, написао бар двадесетак уводника о јавном поштењу и савести. И нашој деци сам одувек говорио да служе истини и пред свачим сачувају понос. Тешко ми је, не могу ни сад друкчије.

Кад се страда, у то сам се у Ваљеву уверила, људима најмање треба истина, Вукашине. Људи у несрећи траже утеху и понеку доборту.

- Твоја искуства из Ваљева, на жалост, не могу у Скупштини да применим. Скупштина није болница. Иако по кукњави, на моменте, и на болницу личи.

Ниш је болница, Србија је болница… И цела Европа је болница. Разболели се народ, сви људи. Онај ко данас није болестан, кога душа за неким не боли, није ни човек. (Ћосић, Време смрти IV:127)

 

Још један део нам јако добро представља стање те године у Скупштини, а то је сам разговор са састанка на ком је требало да се донесе одлука о следећем кораку – предати Македонију или не?

Посланик 8:

И ово треба да се зна. Србија није држава освајањима задобијена, ни земља краљевским миразима стечена. Србија је створена на – нећу. На колац – зато што нећу да будем Турчин! На конопац – зато што нећу да будем Шваба! Ни Рус, ни Италијан! Србија – то је слобода за нећу увек и пред сваким. Ми смо и данас за нећу! Тако треба поручити господи из Лондона, Париза и Петрограда! (Ћосић, Време смрти IV:119)

 

На овом састанку такође видимо развој лика Вукашина Катића:
Вукашин Катић:

Да још размислимо, господо… Да се посаветујемо и са собом и са људима око нас. Нека се господин председник владе посаветује са Врховном комадном и са свима генералима. И са овим жандармима што терају народ даље од наших врата и прозора да не чују шта ми говоримо. И попове и учитеље питајте, господо. Сутра сабајле пођимо на пијац и поразговарајмо са сељацима и сељанкама, питајмо и њих шта би они на нашем месту одлучили… (Ћосић, Време смрти IV:112)

 

Чак се и састанак војске и регента Александра одиграо на сличан начин:

Влада, војска – Александар и Мишић:

А где ви видите излаз, господине војводо?

- Да свакако не пристанемо на улогу жртве, Височанство. Не обмањујмо се да је величина једног народа у величини његове жртве. И то за идеале!

А у чему би другом могла бити величина нашег народа? Народ је онолико велик колику су му идеали, господине Мишићу.

- Мене је страх од такве величине, Височанство. Много ме страх.

И шта нам дакле предлажете?

- Не дајмо наше земље и народ који смо ми од Турака ослободили. Не дајмо! Савезницима одлучно рећи: ми смо с вама, али под часним и одређеним условима. (Ћосић, Време смрти IV:162)

 

Као што нам је познато, одговор на савезнички услов је био негативан – помоћ стога није послата, али као што је претходно установљено, Пашић се својски трудио да народу одржи наду у Савезнике. У Нишу је три дана трајао дочек савезничких трупа, које никако нису долазиле.
Паун, др Радић и Олга:

Знате ли да је Пашићу још јуче ујутру стигао телеграм да ни тај француски пук неће доћи у Србију. А ови тродневни свечани дочеци, то је, драги компатриоти, Пашићева инјекција морфијума безнадежном морибунду. (Ћосић, Време смрти IV: 354)

 

Војвода Мишић је такође избегавао директан одговор, трудећи се да оснажи веру војске у сопствене способности:
Војвода Живојин Мишић војсци:

Само то да ћу свесврдно да радим за наш опстанак и трпим заједно са вама. До краја.

/…/ Хоће ли нам помоћи ти Савезници, господине војводо?

Хоће ако имају памети. Ал’ се ви не узадјте у другог, уздајте се у себе као одувек. И братски делите и добро и зло. А војска ће да изврши своју дужност. (Ћосић, Време смрти IV: 312)

 

Након одлуке о одговору на ултиматум Савезника и неизбежног напада Бугарске, врховна команда и читава власт Краљевине Србије је морала по други пут да се пресели, али овај пут то није било повлачење у други град унутар исте државе. Војска је била преморена, неспособна за још једну чудесну победу.

 

Одлука о преласку преко Албаније:

Пашић министрима: Нека до мора и Савезника стигне једна дивизија, нека стигне један српски пук… Нека са нама стигне једна чета војника, Србија ће бити спасена. Постојаће и оствариће своје циљеве. А Хабзбуршка царевина биће срушена. Ја ћу сада одмах позвати савезничке посланике и саопштити им нашу коначну одлуку. (Ћосић, Време смрти IV:528.)

 

Одлука власти је била коначна, Врховна команда је била под заклетвом да изврши наређење које је добила. Међутим, то није зауставило војводу Живојина Мишића да покуша да на другачији начин сачува народ и државу.

Први покушај, као и други, је пропао, али сцене које је Ћосић описао приказују нам какав је терет за војску била одлука о преласку преко Албаније, како су се чак и најхрабрији ломили због ризика који је представљало повлачење преко снегом покривених Проклетија.

 

Генерал Живковић:

Ти стварно верујеш да је наша војска у стању, како си малопре истинито приказао, способна за офанзиву? И то против оних истих непријатеља који су нас преполовили и у Метохију сатерали?

/…/
Војвода Степановић:

/…/

Била би то очајничка авантура у којој бисмо жртвовали војску и срушили све изгледе за настављање рата и ослобођење отаџбине. (Ћосић, Време смрти IV: 554)

 

Војвода Мишић:

Не пристајем, Степо, на бекство у пропаст! Не пристајем да сами уништимо своју артиљерију и гранате, спалимо своју војну опрему и комору, побијемо стоку и оставимо рањенике, жене и децу, не пристајем да као просјачке руље са тробама и батинама бежимо у туђу и непријатељску земљу! Нећу глађу и мразом да докусурим своју армију! Нећу да лажем своју војску да је на мору чекају Савезници! Нећу лажју и обманом да је водим у смрт! (Ћосић, Време смрти IV: 559)

 

Српска војска, ратни заробљеници, српски народ су се повлачили, стрепећи од напада Албанаца (којима је Есад-паша наредио да не смеју да нападају Србе који се повлаче), док је снег вејао, болест се ширила. У таквим условима људи су се трудили да преживе – један пасус посебно приказује како један свеопшти рат није успео да уништи човечност у људима:

Глад, зима, болест – иста смрт – мири ратне противнике: аустроугарске заробљенике и Србе, прошлогодишње њихове победнике. Српски војници више не спроводе своје Швабе. И више се не разликују по униформама и заставама; сада се разликују по снази да трпе и другоме учине по неко добро. Измешале се колоне, једни и други личе на просјаке; пушке не носе сви Срби, пушке носе и неке Швабе; заједнички и сложно се бране од арнаутских пљачкаша и заседа. Аустроугарски заробљеници помажу женама, носе српску децу и рањенике, деле храну са дечацима и регрутима, греју се око истих ватара и стражаре на смену. На врлетима изнад провалија, хватају се за руке, придржавају, извлаче се из намета; јачи Срби помажу слабије Швабе; многе Швабе у свему пристају на судбину поражених и изгнаних Срба. Ратне непријатеље смрт чини браћом. (Ћосић, Време смрти IV: 587)

 

 

 

У Албанији умре од глади, зиме и болести и погибе од албанских заседа преко сто четрдесет хиљада српских војника и избеглица.

А од четрдесетак хиљада регрута и дечака, мобилисаних и повучених пред непријатељском најездом, до Драча и Валоне довуче се око седам хиљада.

Од половине јануара до априла 1916, са албанске обале, Французи превезоше на Крф сто педесет хиљада српских војника, а са Италијанима пребацише у Италију, Бизерту и Француску, око двадесет и пет хиљада аустроугарских заробљеника и преко осамдесет хиљада српских избеглица, жене и деце.

На албанској обали остадоше лешеви, још двадесетак хиљада живих коња српске војске, тридесетак избегличких паса, једно маче и коњички ескадрон Моравске дивизије. (Ћосић, Време смрти IV: 597)

 

 

Александра Тошић IV/1

 

 

Извор:

Добрица Ћосић „Време смрти“ (IV књига), Београд, „Просвета“, 1975.

ЦРВЕНЕ МАГЛЕ (пројекат Велики рат у школској 2017/2018. години)

ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

 Било је једно снажно колено људи и ја сам тим планинским дивовима припадао. (…) А ја сам волео те крепке природне људе што су мирисали на планинско цвеће и ширили око себе онај лаки ваздух планина, пун страсне ватре и снаге, пун поштеног поноса и простоте, пун оне простодушне срдачности. И рекао бих: још моја душа лута по планинама.

dv                   Драгиша Васић Црвене магле

 За школску 2017/2018. годину радни поднаслов пројекта узет је из романа Драгише Васића „Црвена магле“. Тим ученика, који истражује историјску грађу, имаће за предмет дешавања из ратне 1917. и 1918. године, а тим за књижевноисторијска и књижевнотеоријска истраживања бавиће се проучавањем и интерпретацијом  следећих дела:

  1. Драгиша Васић „Црвене магле“, „Утуљена кандила“
  2. Милош Црњански „Дневник о Чарнојевићу“
  3. Милутин Бојић „Песме бола и поноса“
  4. Добрица Ћосић „Време смрти“, IV књига

 

Пројекат воде  просветни саветник Драгана Мишић, професор историје, и др Данијела Вујисић, професор српског језика и књижевности.